Референдум – издаја у којој ћемо саучествовати!

Пише: Михаило Меденица

Сами бирамо висину с које ћемо пасти, а нажалост „летимо“ превисоко, и то није лет човека окрилаћеног животом већ камена баченог у вис па где падне и како му буде…

Лако се постане камен, довољно је рећи: „Доста је било од нас, нека се сад мало други боре за Србију…“, као што другар, уз кафу, нехајно каза као да смо, ето, носили плакар до петога спрата па нека га сад на степеништу, нека га даље носи коме треба..?

А, треба нама! Треба њему! Треба мени!

Силно смо се посвађали и жао ми је због тога, предобар је човек, није заслужио да планем колико јесам али „плакар“ оста на пола пута и само то је важно.

Како се ово зло не замори?!

Како они не кажу: „Доста је било, шта смо сатрли од Србије- сатрли смо…“?!

Како без предаха газе, мељу, уништавају све чега се дохвате..?

Једноставно, знају свој циљ а ми наше не видимо јер покушавамо да их догледамо.

Заборављамо да је борба сама по себи и циљ и награда, како год скончала.

Нека стотину битака изгубимо нисмо поражени док год потомцима у завет не оставимо повлачења и предаје!

Нема ко други да се бори за Србију до нас!

Нема клупе са резервим играчима, нема полувремена, нема продужетака, нема тајм – аута, нема ништа до јуриша, и кад ноге више не могу, јер јуришамо корацима потомака…

Боримо се за њихове победе…

Зло, ево, галопира у уставне промене од којих ће, пилатовски, опрати руке на јануарском референдуму.

Виде и они да нам је доста борбе па нам нуде „победу“ да „сами“ одлучимо колико ће нам то Србије бити довољно..?

Зло зна свој циљ, његова је лопата а на нама је, искључиво на нама, хоћемо ли да копамо темељ или гроб?!

Да, гроб, без иоле претеривања јер прође ли им референдум (по било којем питању)- од Србије неће остати ни за пола строфе песме…ма ни за разбрајалицу…

Зло неће издати Косово и Метохију, Стари Рас, Војводину, Републику Српску, Прешево…неће дозволити Рио Тинту и осталом белосветском олошу да нас сатру ко заморце- ми ћемо то учинити јер, ето, „доста је било од нас, нека се сад мало други боре…“

Заморили смо се па није згорег да се бојиште преметне у излетиште, ако може?

Може, Кајмакчалан је данас дивна, мирисна планина јер су преци нашим корацима устрчали уз њу…

Задњи је час да се пренемо, борба је сама по себи и циљ и награда.

Зло нас зове за трпезу, време је да подвикнемо: „Сити смо свега!“

Сами бирамо висину с које ћемо пасти, и да ли ћемо пасти?

И ако смо камен- будимо темељац а не онај о који ће се довека спотицати!

Зло је спремило лопату, на нама је шта ћемо ископати?

Или је било доста од нас..?

Извор:
ДВА У ЈЕДАН