Борба Српкиње из Шведске за истину о отаџбини

Тијана Ивковић, 20, живи у Стокхолму и на Инстаграму је прошле недеље објавила видео снимак у коме је говорила о начину на који западни медији обликују вести у којима говоре о Србима и Србији. Видео је постао прилично виралан: делили су га многи како у Србији, тако и широм света. Након тога, њен чланак објављен је на шведском порталу Самнyтт.

Она на Универзитету у Стокхолму студира на смеру Интернационални бизнис и политика, ради два посла, а њена страница на Инстаграму Сербиан Ригхтс има више хиљада пратилаца.

Контактирала сам Тијану како бисмо сазнали више о напорима које улаже у то да се слика о Србији и Србима у западним медијима усклади са реалношћу, или да се макар чује и друга страна.

• Како је дошло до тога да толико људи подели твој снимак и да лист Samnytt објави твој чланак?

– Сви смо пратили ситуацију на Косову и Метохији. Наших људи има пуно у Шведској, и када су кренули да деле мој снимак на Инстаграму, медији су већ били објавили своју интерпретацију догађаја. Вест је гласила да, како они пишу, косовски Срби нападају полицајце на Косову и Метохији и да праве немире, као и да су у питању биле криминалне групе. Мени је то одмах било иронично, јер је погинула једна жена, која је имала 71 годину. Тада сам направила овај снимак, и људи су почели да га деле. Делили смо и ту вест, многи су се бунили.

Са другарицом Кларом Ракић сам написала чланак и послале смо га том листу, како би га објавили као другу страну приче. Одговорили су нам да немају места да објаве тај чланак, и да је њихов чланак заправо чланак неке агенције, чији су извор били полицајци – наравно, није речено који полицајци, али можемо претпоставити да је у питању косовска полиција. Такође, рекли су да немају намеру да уклоне ту вест, и заиста је нису до дан данас уклонили.

Наш чланак смо слале многим медијима – писале смо шта се заправо десило, какве су биле реакције, како су бацали сузавац на народ на улици и упуцали једног човека. Контактирале смо петнаестак медија, писала сам свим новинарима које познајем. Сви су рекли да ће покушати, али највеће шведске новине нису објавиле наш чланак. Међутим, један опозициони лист, након што смо им рекле ко нас је све одбио, пристали су да објаве наш чланак.

• Када си направила страницу Serbian Rights и шта је био мотив да то учиниш?

– Страницу Serbian Rights направила сам када је изашао филм “Дара из Јасеновца”. Видела сам да се људи буне, како постоје друге перспективе и да су многи говорили, на пример, да се о Сребреници или другим догађајима не прави филм. Тада сам осетила да је моја дужност да покушам да учиним да се и наш глас чује – у западним медијима се то не дешава често, као што сви добро знамо. Сматрам да и ми заслужујемо простор у медијима где може да се чује наш глас, наше новости и наша перспектива приче. Не кажем, наравно, да сви треба да сматрају да смо ми у праву, али треба да се чује наш глас. Од тада сарађујем са организацијом 28. Јун – била сам у контакту са Филипом Филипијем, он је видео моје објаве, јер сам се од малена бавила тиме и желела да подижем свест о овим темама.

• Како изгледа твоја сарадња са организацијом 28. Јун? Шта очекујеш у будућности?

– Хтела сам да помогнем нашем народу на сваки начин. Ова организација има консултативни статус при Уједињеним Нацијама, и планирамо да када се пандемија смири, тамо говоримо о овим темама. То је, осим хуманитарног рада, којим се ова организација бави, још један начин на који можемо да помогнемо. Тренутно сам на позицији амбасадора – од њих сам добила помоћ да се повежем са људима у дијаспори. Управо сам од Филипа Филипија добила инспирацију да помогнем нашем народу – није поента само критиковати у јавности, већ радити активно на томе, било да се организују хуманитарне акције, или да се у медијима говори и о другој страни приче.

Нема довољно наших људи који говоре у наше име – због тога ни не очекујем хвала ни од кога, ово је моја дужност према мојим прецима, који су се борили за опстанак нашег народа. Ми исто то треба да радимо, и ја не желим да и наредне генерације Срба у дијаспори доживљавају оно што сам ја доживела. Желим да се чује наш глас и наша верзија приче.

• Да ли те је изненадило то што је толико људи поделило твој снимак на Инстаграму?

– Искрено, нисам очекивала да ће се мој снимак тако проширити. Нисам очекивала да ће се дијаспора у овој мери пробудити – никада нисам видела да оволико реагују и да се оволико боре. Са свих страна су ме контактирали и нуде да сарађујемо.

• Како си се уопште заинтересовала за то да се бавиш овим темама?

– Цео живот живим у Стокхолму, мајка ми је из Пољске, а отац ми је рођен и одрастао у Крушевцу. Имала сам прилику да доживим и видим три различите перспективе – српску, пољску и шведску. Видела сам како функционишу културе, какав је народ, како се боре. Схватила сам да српском народу нешто фали, а то је неко ко може да се бори за тај народ. Сви желе нешто да ураде, сви желе промену, а нико неће ништа да покрене. Милион пута су ми говорили да не бринем за политику, да се ту ништа неће променити. На то увек одговарам: Ко ће, ако нећемо ми? Кад, ако не сад?

То је оно о чему је Арчибалд Рајс говорио у књизи “Чујте Срби” – наша највећа мана је то што нисмо велики радници и што очекујемо да ће други решити наше проблеме. Ипак, у дијаспори људи много раде, заиста сам сведок томе, тако да сам уверена да је могуће да проширимо наш глас и да се изборимо за наша права.

• Да ли сматраш да западни медији Србе представљају искључиво из једног угла?

– То да нас на западу посматрају другачије схватам одувек, јер сам још у школи, као мало дете доживљавала непријатне ситуације. Она која је оставила најснажнији утисак на мене догодила ми се у седмом разреду, на часу историје.

Тема тог часа није била Југославија, него смо гледали неки филм када ме је наставница питала одакле сам, иако је по мом имену и презимену могла да зна. Само је хтела да покрене причу. Касније сам чула да је она била члан једне политичке партије. Питала ме је да ли знам за Сребреницу, покренула ту причу и пред целим разредом рекла: “Па да, ви сте клали муслимане”, иако сам у разреду имала и другаре муслиманске вероисповести.

Одлучила сам да не дискутујем превише, већ сам питала због чега то говори мени, као наставница, а она ми је одговорила, сећам се, као да је јуче било: “Не брини, не причам о теби, него о твом народу.” Мени је такав начин разговора био неприхватљив, а оно што је уследило било је још горе – на моје негодовање, одговорила је да имам нацистички поглед на историју, због чега су моји родитељи пријавили школу.

Касније, када су организовали разговор са њом, она се правдала да је гледала “неки документарни филм” – тада сам схватила да није све црно-бело. Знала сам каква слика у западним медијима постоји о нама, знала сам како нас Швеђани посматрају, и знала сам за ситуације где мој отац није могао да каже да је Србин, како би избегао реакције. То су све моја и искуства моје породице.

Друга ситуација десила се када сам била у средњој школи, када је било суђење Караџићу. Запазила сам како се на свим часовима причало о томе како је, цитирам, српски терориста осуђен. Тада сам тражила да ми допусте да говорим оно што ја знам, али пошто нису то допустили, променила сам школу. Управо због таквих догађаја са другарицом сам за завршни рад у средњој школи писала о томе како западни медији не наглашавају Јасеновац, Олују или НАТО бомбардовање, а наглашавају Сребреницу.

Наставница нам је тада дозволила да пишемо о томе, али сам и даље знала да се и те како осећа разлика у начину на који мене слушају, у односу на то како слушају приче коју формирају западни медији. Они су образовани деловањем западних медија, а тамо се о Русији, а самим тим и о Србији, не прича добро. Такође и у уџбеницима из историје – учили смо да су српски терористи започели Први светски рат, док се прећуткује да је у Младој Босни било и Хрвата и Словенаца и Македонаца. Ко је то доказао, одувек се питам.

Наставници су ми говорили да не обраћам пажњу, да је то само једна реченица. Ипак, мени је одувек било јасно да ће људи своје мишљење формирати на основу тога, а ја то не треба да трпим. Као шведски држављанин, требало би да имам своја права, али моја права ту нису испоштована.

• Да ли су те контактирали домаћи медији од када си објавила овај снимак?

– Што се тиче српских медија, нисам очекивала да ће ме контактирати, али сам желела да делим свој видео. Нисам могла да очекујем да ће га толико људи поделити, те сам се одлучила и да контактирам шведске медије. Ипак, како код њих нисам наишла на отворена врата, осим у једним новинама, искористила сам своју страницу да питам да ли ме неки новинари прате.

Желим да се чује мој глас, и да људи у Србији знају да дијаспора не ћути. Ми нисмо побегли, нисмо издали земљу, већ радимо из даљине. Ми живимо у другој култури, имамо две перспективе. Због тога сам и објављивала историјске податке на енглеском, како би и други знали шта се дешава. Нашу причу делили су људи у Шведској, Пољској, Индији… То је био мој циљ, да се свест дигне и у свету, а не само у Србији.

• Где проналазиш податке за објаве на страници Serbian Rights?

– Податке које објављујем проверавам и тражим сатима. Још увек размишљам о томе како да се поставим – ботови умеју да блокирају странице, уколико јавно шерујем шта ми је извор. Ипак, свакоме ко ми тражи извор радо шаљем линкове. Јако сам пажљива, свака информацију коју делим има подлогу. Гледала сам мноштво документарних филмова, читала истраживања. Не желим да изјавим нешто за шта ће се касније испоставити да није тачно – још више би нас осуђивали због тога.

• Да ли си наилазила на критике или претње, и како се носиш са њима?

– Више пута сам доживела да ми се јављају многи који се не слажу са ониме што ја говорим. За сада нисам добијала претње, али знам да многи који се овима баве јесу добијали претње. Особа која жели овиме да се бави мора да буде јака и спремна на то да се неће сви слагати са ониме што ради. Ипак, то важи и за све у животу – неће ти сви говорити да си у праву и подржавати те, и мораш да се научиш да живиш са тиме, јер у супротном, нећеш постићи ништа у животу, камоли у борби за правду.

• Шта су твоји планови за будући период?

– Тренутно покушавам да тај чланак прогурам у још неки шведски медиј. Покушавам да пронађем некога ко би могао то да емитује на телевизији, јер много више људи прати тај програм, него што чита новине. Надам се да је ово тек почетак, и радујем се свакој сарадњи како би се ова прича проширила. Медији у Србији слабо пишу о дијаспори, а ја желим да се за наше напоре чује, да се зна да се ми боримо и да ћемо се једног дана сигурно вратити, а да ћемо се из дијаспоре до тада борити како би се глас свих нас чуо и у свету.

Извор:
ТАМО ДАЛЕКО