Др Владимир Умељић: ДОБРИ ТРАГОВИ ЗЛОГ ВРЕМЕНА

Ових дана из штампе у издању “Филипа Вишњића” излази роман др Владимира Умељића „Вучји месец изнад куће Чарнојевића (Прилози за фамилијарну хронику)“. Тим поводом преносимо интервју који је аутор дао недељнику “Печат”.

У актуелној политичкој ситуацији, како глобално тако и локално, остаје нам пре свега једно, наиме, остављати добре трагове из злог времена. Истовремено, уздам се у Бога, Зло (са великим З) ће проћи, доћи ће неки бољи људи од свих нас и треба им оставити што више добрих трагова, пре свега писане речи. Трагање за истином и рад на народном послу нису, као што знамо, ни позив ни хоби који се данас упражњавају а сутра не, то је основни животни став – за који се увек плаћа – и ма колико је појединац само мајушни мозаички каменчић, он/она себе уграђује у утолико грандиознији мозаик историје, традиције и културе свог рода, који је пак мозаички каменчић васцелог човечанства.

И то мора да је достатно, каже у разговору за „Печат“ др Владимир Умељић, стоматолог, историчар и теолог, истраживач у области историје и филозофије језика, теологије и политикологије, један од најбољих познавалаца историје НДХ и улоге Ватикана у њој, творац теорије дефиниционизма коју је прихватио Нoaм Чомски и појма србоцид који је поздрављен у научним круговима чија је тема страдање Срба у Јасеновцу.

Ускоро би у Београду требало да изађе ваш историјски роман „Вучји месец изнад куће Чарнојевића (Прилози за фамилијарну хронику)“ , монументална хроника која прати судбину српске породице са Косова и Метохије- од Велике сеобе преко Првог, Другог светског рата све до последњих балканских ратова у Хрватској и Босни. Како се склапао роман који није само историјат једне фамилије, није ни распршена фикција, ни само историја, пре уверљиво сведочанство једног сложеног времена и човека у њему?

Један компетентни познавалац књижевности (и историје) је о овом роману рекао: „Ово дело је изузетно погодно за упознавање српске (али и опште) историје, културе, научних достигнућа и политичких збивања од XVII века па дословце до данас. Једна врста пријемчивог, лако схватљивог уџбеника историје, који се чита без предаха, јер је све време одевен, увијен у књижевне хаљине, са елементима љубавне приче и криминално-шпијунског романа, трагедије и комедије, части и издаје у мирнодопским и ратним условима, људских слабости и издизања из њихових понора.“ Или како је пак јунак овог романа (из нашег времена), Милош Чарнојевић, то у завршном делу изразио: „Назовимо дакле овај запис и прилог хроници Чарнојевића, аналогно мешовитим тј. прелазним формама између играног и документарног филма, „књижевно-документарним“ сведочанством времена, зашто да не? Јер шта је једна хроника, ако не то?“ Ради се дакле о књижевној фикцији, која се додуше заснива на провереним и проверљивим историјским чињеницама, остаје међутим плод маште аутора. Уз то, у овом делу се не ради само о историјату фамилије Чарнојевића, већ и о трајању и опстајању човековог хуманистичког бића у профано-историјском и духовно-историјском контексту.

Тематику страдања финализујете књижевном рефлексијом рата око косовских метоха. Да ли се на том месту, где је „зрно клицу заметнуло“, мора све и завршити, добити коначно објашњење?

Да, несумњиво, јер пристајање на откидање косовских метоха од матице је равно духовној кастрацији српства, којој може да следи само губитак идентитета и нестајање. Ко има право да захтева од једног народа колективно самопоништење? У име чега? Да би свако добио шансу да се повремено докопа једног америчког хамбургера или немачке кобасице? Продати Дечане за један аутопут или Грачаницу за једну пругу? Не, реците радије једном Јеврејину да преда „Исламској држави“ или талибанима власт над Јерусалимом а да ће за то добити један аутопут до Техерана и једну пругу до Кабула… “

Књига је својеврсан одговор покушајима маргинализације националне културе и националне историје. Чини се да то данас није популарна идеја?

Мене превасходно интересује реакција, ехо читалачке публике. Ради се, као што сте поменули, о историјском роману који као такав увек има и једну социјално-критичку, па и политичку димензију. Тражење и изношење историјске истине, да ли у науци или у књижевности, искључује само по себи додворавање било којој идеологији, било којој актуелној политичкој опцији.

Истовремено, ми живимо у време јачајућих аутократија а сви њихови носиоци су учили од Калигуле, римских папа, Волстрита, Хитлера и Стаљина, у нас и од Тита. Том систему нормалан, национално мислећи и етички оријентисани човек само смета, не, властодршци хоће стандардизованог медиокритета (ја то зовем „роботескног“) као поданика, лутку на концима од којих је најважнији онај који производи климање главом, одобравање… О тој тежњи, која је изгледа а као и све остало „прогресивно“ настала у САД, писао је амерички Нобеловац Синклер Луис већ почетком 20. века („Бебит“). Према њему је Хајнрих Манов „Поданик“ мало дете.

Социјално-критичка димензија и прижељкивани позитивни ефекат овог романа се састоје у преко потребном просвећивању, у давању аргумената онима, који се не мире са од Запада прокламованом и од њихових пиона на лицу места практикованом „преком потребом мењања свести у Срба“ тј. још једном, са претварањем Срба у роботескне поданике.

А реакција дотичних крадљиваца душа се може предвидети, када буду читали о Великој сеоби Срба, последици још једне издаје Запада (Аустријанаца) и о злоделима Османлија и њима покорних Албанаца при том; сазнали шта је књаз Никола 1915. говорио српским војницима и немачком очевицу Герхарду Геземану при повлачењу кроз Црну Гору ка Албанији о свом српству и српству народа Црне Горе; како је један (фиктивни, књижевни) немачки очевидац доживео геноцидни масакар српске нејачи у Пребиловцима 1941; о правим узроцима, току и главним актерима последњих балканских ратова при разарању друге Југославије, закључно са Хашким трибуналом и „Случајем Сребреница“; о последњем разбојничком походу НАТО и отимању Косова и Метохије; о ватиканској мафији кроз историју, о њеном служењу Хитлеру и Мусолинију, па до данашњег дана, када краду небројене милијарде у сарадњи са Коза ностром, масонима и корумпираним политичарима; о америчким тајним службама, које већ деценијама харају светом, шпијунирају и подјармљују човечанство.

А све у књижевним хаљинама, дакле лако схватљиво и пријемчиво… Ризикујете да по излажењу романа од дела јавности и понеких утицајних медија добијете „великосрпску, шовинистичку, геноцидно-идеолошку етикету.

Тај део јавности и њихове етикете ме апсолутно не интересују. Дозволите ми прво да поновим две битне ствари. Као прво, тражење и изношење историјске истине, да ли у науци или у књижевности, искључује само по себи додворавање било којој идеологији, било којој актуелној политичкој опцији. И као друго, ради се и о трајању и опстајању човековог хуманистичког бића у профано-историјском и духовно- историјском контексту. А ово „човековог“ искључује сваки национални или конфесионални предзнак.

Наравно да је ово историјски роман из области српске националне књижевности, али и не-српски ликови – Хрвати, босански муслимани, косовско-метохијски Албанци, Немци, Американци, итд. третирају се на исти начин. Желим да напоменем, да се кроз читаву радњу романа, од XVII века па до данас одржава часно пријатељство и верно побратимство једне фамилије косовско-метохијских Албанаца и фамилије Чарнојевића, па и по цену главе, по цену погибије. Истовремено, Срби се ни у ком случају не идеализују, јер из уста Чарнојевића долази једна искуствено оправдана изрека: „Нема рода без изрода!“

Тја, ако је то „великосрпски шовинизам“…

Извор:
СЛОВЕН