Владика Николај: молитвена пракса

Разумљиво је да монаси и монахиње у манастирима имају могућности за непрестану молитву, користећи се у молитви и бројаницама. Али, како је обичном Хришћанину, који је у радном односу и који живи међу себи сличнима могуће да практикује непрестану молитву?

Ово питање се намеће поготову ономе коме је блиска литература о непрестаној молитви срца, као на пример: “Казивања једног руског ходочасника”, “Писма валамског старца”, “О Исусовој молитви”, “Св. Серафим Саровски” и др. Нека следећа размишљања буду од користи онима који се озбиљно занимају овим питањем.

Да ли ми заиста немамо ни времена ни могућности за непрестану молитву? Колико ствари обављамо по навици, и то већ у почетку дана: умивање, облачење, доручак итд.? Јутро је време кад су наше мисли слободне за понављање молитвених речи. Чим се пробудимо, треба да се духовно усредсредимо и подсетимо на Божје присуство, и да тако почнемо са молитвом у себи: Господе Исусе Христе, смилуј ми се грешном.

И човек који живи у кругу породице може да се моли у својим мислима, али би зато требало да разговор са укућанима понекад буде сведен само на оно корисно.

Што се тиче јутарњих новина, јутарњег концерта и јутарњих вести на радију ствар је избора да ли ћемо се одлучити за то или за молитву. Понекад треба жртвовати и добре и корисне навике. Вожња до радног места често може дуго да траје. Шта нас спречава да се тада усредсредимо на молитву?

Данас многи обављају чисто механичке делатности где, у многим случајевима, стално вршимо исте покрете. И ево шансе за нас: наше руке обављају свој посао, а наш дух, наше срце и мисли раде у заједници са Исусом Христом. Тада ће и једноличан посао пружати радост, јер га обављамо као задатак од Бога задат. Не треба се плашити да ће нам молитва одвући пажњу од онога што радимо. Напротив, практиковање Исусове молитве јача нашу усредсређеност.

Али наш посао може да буде и све друго само не механичка делатност, и тада он захтева нашу пуну пажњу и све наше мисли. Како се у том случају можемо молити? Сигурно да се тада није могуће, на дуже време, усредсредити на понављање имена Божјег, али с времена на време ми то ипак можемо чинити. Ако нам постане навика да Име Исуса Христа понављамо само током пола минута, а таква пауза је могућа при сваком послу, тада ће осећај Божјег присуства бити као струјање у нашој души.

Како изгледа када наш посао не тече мирно и увек устаљеним редом, већ смо окупирани безбројним стварима на које мора да се мисли? Заиста, одговорност, обавезе и бриге нас тешко оптерећују, али упитајмо се: откуда то долази? Не долази ли то, у великој мери и отуда што се сви проблеми и обавезе истовремено сваљују на нас, тако да смо неспособни да контролишемо своје мисли и уместо тога бивамо заробљени од њих? Ако се редовно молимо, поготово Исусовом молитвом, научићемо како да усредсредимо свој дух и како да овладамо својим мислима. Наше дужности и проблеми се тиме неће смањити, али ћемо знати како да им прилазимо, и на тај начин ћемо се сачувати од оне патње која се данас назива стрес, а чији узрок лежи у томе да се сви проблеми и дужности истовремено сручују на нас.

За оног ко је дуго патио од последица стреса од двоструке је важности да промени свој став и приступ према животу. Добро је сећати се речи из еванђеља: “Јер шта ће користити човеку ако сав свет добије, а животу своме науди?” (Мт. 16, 26).

Пензионери чине велики део данашњег друштва. Слободни од посла и обавеза, а често и самци, они се налазе у идеилној ситуацији за неговање молитве. Навикавање на непрестану молитву срца многима ће донети праву утеху, а истовремено и један користан задатак: молити се за друге.

Вера, послушност и незлобивост главне су одлике детиње душе. Уз то још долази бестрасност и радост. Дете није среброљубиво, дете није похотљиво, дете није славољубиво, оно има око непомућено пороцима и радост непомућену бригама.

свети Николај Жички

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ