Не поучавајте ћириличке Србе ономе што је од Броза научено

Закон за ругање српском језику

• На латиницу можемо гледати као на страно писмо и тада све оно што је штампано тим писмом треба третирати као и све публикације на страним језицима
• Могли смо латиницу гледати као на „српско писмо“ док је било Срба-католика и Срба-мухамеданаца
• Немци признају да су за време Другога св. рата побили 300.000 Срба, Цигана и Јевреја, а за онај остатак од, макар, два милиона заслужни су они који се потписују латиницом
• У Хрватској није сасвим извесно јесу ли баш свако ћириличко слово спалили или га макар „очекићали“

Пише: Драгољуб Петровић,
проф. (у пензији)

Закон о језику који је (по хитном поступку) усвојила Скупштина 15. септ. 2021. подсетио ме је на оно давно (прошло) време кад је друг Бевц припремао Закон о удруженом раду и у 173 речи „умотао“ формулацију да „радни људи и грађани“ имају право да свој рад „удружују у облике удруженог рада“. На ту законодавно-правну памет подсећа први став чл. 3. нашег језичког закон[ик]а, у коме читамо да се „српски језик и ћириличко писмо, као матично писмо, у складу са законом којим се уређује службена употреба језика и писама, обавезно употребљава у раду државних органа […] као и у раду других организација кад врше послове утврђене законом којим се уређује службена употреба језика и писама“. А да би се то саопштило, „потрошено је“ 66 речи, следећих 190 додато је да се то односи и на област образовања, јавних медијских установа, струковних удружења, привредних друштава, а додатних 82 речи утврђују списак оних који су се нашли — ван закона!

Помињем ове појединости зато што процењујем да су све оне бесмислене и да је у чл. 10. Устава Републике Србије то формулисано много једноставније и — истинитије: У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. И ништа томе више не треба дода[ва]ти: зна се шта је српски језик, зна се које је [било] писмо тога језика  (макар „од Ћирила до Броза“), али нека то буде повод да се разјасне неки други битни детаљи који се тичу употребе језика и писма којим се језик бележи: кад се утврди службеност језика, бесмислено је „набрајати“ шта се све под тим подразумева будући да то мора бити сваки облик језичке реализације осим оне која се одређује као приватна. У том смислу, дакле, службеност језика не може се ничим ограничавати, а најмање то може бити власништво над средствима „уложеним у комуникацију“ па једни с народом то морају чинити ћирилицом (јер рукују „јавним“, тј. „државним“ средствима), а другима се могу „установити пореске и друге административне олакшице“ ако „одлуче, тј. благоизволе да користе ћириличко писмо, што укључује и коришћење ћириличког писма у електронским медијима и приликом издавања штампаних јавних гласила“. Потписник ових редова не разуме се у правн[ичк]е финесе, али ову одредбу не уме протумачити друкчије него тако да неко има право да убије човека ако то чини својом пушком или да трује народ отровом купљеним својим парама. Због тога списак оних „субјеката“ који су се, како рекох горе, „нашли ван закона“ — из закона треба и искључити. (А можда, заједно с њима, и законодавце — из послова  који нам речену правн[ичк]у памет озакоњују.)

И то се може учинити врло једноставно: приватна комуникација у закону се не сме ни поменути (ако нећемо да се присећамо Хрвата и Павелића који су ћирилицу забранили и у јавној и у приватној употреби (а и у наше време „чекићају“ ћириличке табле где их год уоче) или Ахмета Зогуа и Енвера Хоџе који су Србима демократски забранили и језик и писмо, и имена и презимена, и веру и славу, и све оно што их је карактерисало као народ); писање личних имена, „научна и техничка терминологија“, „научна и уметничка дела“ (без обзира на све што би то могло значити) решава се правописом; двојезичне публикације, двојезичне школе, школе страних језика пишу се „језицима »леве« и »десне« стране“ (при чему „српска страна“ увек мора бити ћириличка — по оном обрасцу по коме то раде, рецимо, Хрвати с руском граматиком); жигове и ознаке географског порекла не знам има ли смисла и помињати.

Све се те појединости, међутим, могу осмотрити и из једног посебног угла — на латиницу ми овде можемо гледати као на страно писмо, тј. на страни језик, и тада све оно што је штампано тим писмом треба третирати као и све публикације на страним језицима (то је, коначно, уписано и у светским библиотечким каталозима): Србима се не може порећи право да читају новине на свим језицима који их занимају нити право да их добављају како им се највише исплати, али је давно прошло време кад су на латиницу могли гледати као на „српско писмо“. Латиница то заиста јесте била, али је то било само док је било Срба-католика и Срба-мухамеданаца, али кад су се такви преселили у Хрвате и „Бошњаке“ и стекли статус еминентних кољача Срба и српске нејачи — логичном треба сматрати и чињеницу да су они однели и латиницу и православним Србима оставили оно што је увек било њихово и због чега су их тако темељито сатирали — ћирилицу. И то су српски крвници увек боље знали од Срба и у свим суровим историјским ломовима насртали на ћирилицу с једнаким жаром с којим су скидали и српске главе.

Ако „латинички Срби“, дакле, мисле да су њихови учитељи и узори побили премало Срба (као што су комунисти тврдили и 20 година после рата, а те се навике ни до данас нису одрекли) и да томе и они треба да дотуре свој прилог, било би лепо да се легитимишу, да кажу да им је досадило да буду Срби, да хоће да буду „напредни Срби“, „еуропејски Срби“, „ватикански Срби“, „хабсбуршки Срби“, нека кажу колико их има, јесу ли им узори Кинкел или Клинтон, да ли би се задовољили неким мањим Јасеновцем или би били спремни да се поравнају с оним Павелићевим и Брозовим… Нека се, дакле, „конституишу“, нека прогласе да ће се њихов „србосјек“ потписивати једино латиницом и нека се њихов „језик“ унесе у регистар „двадесет и једанаест“ српских мањинских језика и нека се изборе за исти третман какав имају и ти језици и да више Србе не поучавају да је ћирилица анахроно писмо, а да су они наредни да прате ону музику која допире из модернијих демократских стражњица. И да мере тога језика не одређују ни Ringier Axel Springer ни Сорош нити да се као српске новине представљају ни Danas, ни Blic, ни Kurir, ни Informer, нити њихови Beton-и и Krokodil-и: Срби су се увек потписивали ћирилицом, а латиницом једино — њихови крвници у последњих стотинак година. Кад се, дакле, конституишу као мањинска заједница, „латинички Срби“ моћи ће да штампају своје Danas-е и Krokodil-е на исти начин на који то чине, рецимо, Русини са својим новинама Руске слово или Буњевци са својим Bunjevačkim novinama, али би било лепо да Србе не поучавају оној науци којом су то њихови узори чинили у Јасеновцу и/ли на Новосадском договору. И ако хоће да читају Danas, нека то чине под истим условима под којима читају и Le Monde, Die Welt, The New York Times: све су те новине једнако „српске“ и српски порески органи морали би о њима бринути једино да им пореске стопе не буду различите. (А што се тиче „пореских олакшица за прелазак на ћирилицу“, мислим да то треба заборавити јер су их довољно потрошили за протеклих седамдесетак година.)

Те нас појединости доводе и до још неких аспеката проблема о којима говоримо, а један је од њих посебно занимљив: Немци признају да су за време Другога св. рата побили 300.000 Срба, Цигана и Јевреја, а за онај остатак од, макар, два милиона заслужни су они који се потписују латиницом, пре свих Хрвати, „Бошњаци“ и комунисти. И сад њихови наследници, у лику америчких и сорошевских (и иних) НВО-глодара продужују мисију својих учитеља и на она три геноцида која су над Србима у ХХ веку извршили њихови учитељи и финансијери додају и свој, четврти, духовни: сви они хоће да Србима убију историју, традицију, памћење, етос. И веле да доношење закона о језику „запиње“ око тумачења појмова „службена“ и „јавнаупотреба језика“, али се не схвата да је та правна бесмислица лансирана да би се могло чинити управо оно што се са српским језиком чини током много последњих деценија: неко је, некад, српски језик прогласио српскохрватским, а кад су се Хрвати тога термина брзо одрекли (и вратили се „хрватском“), Срби су наставили да га „експлоатишу“ (да сународницима у Хрватској не би „отежавали живот“) и после се показало да су они, за то време, заборавили и свој језик и своје писмо и дозволили онима који су их дотле терорисали и сатирали да то и даље чине као да се ништа у међувремену није догодило. А основни је проблем у томе што су службена и јавна употреба, како рекосмо, бесмислени синоними: језиком се нешто објављује, обзнањује, саопштава, чини се јавним оно што јавност треба да зна и то се увек чини у облику који је примерен знању, писмености и свим другим особеностима личности која информацију формулише. И та је информација адресована на сваког појединца до кога допре, а реакција ће на њу бити различита: онај на кога се она односи реаговаће на један начин, а онај други проћи ће поред ње као и поред свега што га се не тиче, при чему информација може бити објављена на осмој страници новина или у 13. минуту ТВ Дневника, а може и на бандери код Мицине кафане.

Закон о коме говоримо — чекан је 30 година. И уперен је и против памети и против Срба по истим оним манирима и механизмима по којима је то чињено и током педесетак претходних „комунистичких“ година. Зна се, наиме, да је „усташко-комунистичка интернационала“ сатрла више од два милиона Срба и од тога броја макар половину — после рата! И по истим правилима по којима и други окупатори, комунисти су то чинили тако што су најпре побили бољи део поменутог броја Срба (пре свега интелектуалну и економску елиту и, уз њих, најбоље домаћине), а потом, као и сви окупатори пре њих, кренули у затирање ћирилице — као најзначајнијег обележја српског националног идентитета: Новосадски договор прогласио је (у Покрајинском комитету  КПЈ, а у име Матице српске) „равноправност латинице и ћирилице“, власт одмах склонила ћириличке писаће машине (из Бугојна касније стизале само латиничке), увела латиницу у војску, полицију, администрацију, на ћирилички потпис гледало се као на знак српског национализма и тако су комунисти успели у ономе што раније није пошло за руком ниједном окупатору: ћирилица је доведена до прага нестајања. И у томе је одлучујућу улогу имала чињеница да су сви претходни окупатори били кратковеки, тј. држали се само по коју годину, а комунисти трајали деценијама и Срби никако да дочекају да им виде леђа. После „пада комунизма“, ипак, неки наивни Срби понадали су се да би се нешто могло учинити да се Србима врати писмо на коме је утемељен њихов идентитет, али се већ 30 година показује да је комунистичку памет наследила много ригиднија мондијалистичка и да се она разројила у много праваца, рукаваца, странака, покрета, међу њима има много НВО-глодара и, што је посебно занимљиво, много жена („жена у црном“, „жена по занимању“, „недовршених жена“, „жена фемплацуља“, „жена хелсинчара“ и сл.). И много бивших Срба („хелсиншких“, „сорошевских“, [рас]продатих, најамних, полу-Срба, четврт-Срба, [нај]јевтини[ји]х Срба, Срба различитих боја, међу њима посебно и „дугиних“, Срба који најбрже „схватају“ шта окупаторски налогодавци од њих очекују. И по тој линији, рецимо, „хелсиншки Срби“ утврдиће „да је проглашењем за једино и аутохтоно српско писмо, ћирилица постала фактор »снажне националистичке мобилизације и средство принуде и застрашивања грађана«“, чиме се потврђује и стара комунистичка памет и њена проверена реторика: док су Срби затирани и ћирилица била прогоњена, то је било праћено радосним тамбурањем, а на покушај да се последице таквог музицирања рационалније осмотре сада се гледа као „средство принуде и застрашивања“. И занимљиво је овде свему томе додати и схватање да се „дискусија о два писма на теми угрожености ћирилице појачава од 90-их година, од када су се издвојили једни који теорију и праксу желе да потчине идеји хомогене српске нације и други који преко језика и писма желе да остваре идеју заједништва са суседним народима који су их врло успешно заједничарили у последњих стотинак година“ (како рекосмо — у Јасеновцу и другде), али се не осврћу на то како се „заједништво“, у наше дане, завршило у Хрватској, нити да је у БХ-Федерацији остало само 40.000 Срба (до 1990. било их је више од пола милиона, а крајем ХIХ века у Босни се није знало ни за други народ осим за Србе нити за други језик осим за српски). И свему томе додају податак да су у Црној Гори и БиХ „оба писма равноправна“ док у Хрватској још није сасвим извесно јесу ли баш свако ћириличко слово спалили или га макар „очекићали“. Нити се помињу „НАТО аргументи осиромашене уранијумске демократије“ која је те односе дефинитивно успоставила. Може у свему томе бити неспорно да се Србија „кao држава определила за ЕУ“, али остаје нејасно које су то „друге државе Балкана у којима су оба писма у употреби“ и како ће нас ћирилица и латиница „повезатии регионално и историјски и у будућности којој стремимо“ ако се ћирилица забрани и Србима — као што је у оним „другим државама“ није остало ни у траговима. Против српскога језика и ћирилице, уз све то, најжешће војују две врсте жена (не могу рећи „Српкиња“ јер су међу њима најгласније оне које или нису Српкиње или су репутацију изградиле на мржњи према Србима): оне које су ћирилицу заборавиле и оне које је никад нису успеле научити. Па ће једне рећи да на предлог закона да се статус српскога језика и ћирилице усклади с Уставом Србије треба гледати као на „политичко средство националиста“, тј. да је овде „реч о политичкој сфери“(а не „о научној“, како је то, иначе, чињено у Јасеновцу и другде, а после било оверено Новосадским договором). Једна представница „оне друге врсте“, међутим, подсећа на то да „предлог закона о заштити ћирилице предвиђа оснивање саветодавног тела које ће пратити и анализирати употребу језика и писма у јавном животу, а чију ће натполовичну већину чинити представници струке на предлог Одбора за стандардизацију српског језика“. Тај је Одбор, међутим, она жестоко орезилила: бранећи закон „100 дана после“ и узјахавши Пегаза, она вели да „свако може да се увери колики јаз постоји између науке (и њене поезије) и онога што Одбор тврди да је научна истина о српском језику“ и да то „тело »обмањује јавност, врши цензуру у науци« и његов ауторитет је упитан и са научне и са комуниколошке стране“.

Будући да наше адвокатуше у ову расправу укључују све осим језика, ћирилице и памети и да је њихово неразумевање проблематике неупитно макар онолико колико је нескривена њихова спремност да служе српским окупаторима, на њега се овде више нећемо освртати, али ћемо њихово паметовање о хрватско-„бошњачком“ односу према ћирилици повезати с најновијим реакцијама „Бошњачког“ и Хрватског клуба у Већу народа Републике Српске на тек усвојени закон о заштити српскога језика и ћирилице: ти клубови најављују тужбе Уставном суду и захтевају да се усвојени Закон „стави ван снаге“ јер их брига за ћирилицу „угрожава“ тиме што ће њихови „језици“ и латиница бити „доведени у неравноправан положај“. Они се, међутим, „не питају у којој је мери постојеће стање »равноправно« будући да ћирилице готово да нема ни у Републици Српској“, а у Федерацији БиХ „ђацима се оспорава чак и право да је уче“.

А наше адвокатуље веле да су тамо ћирилица и латиница идилично равноправне. И једнако не знају о чему говоре па би српски језик и ћирилицу требало најпре заштитити од њих и њихове памети, а потом и од још понекога (и/ли понечега).

Рецимо, од Секретаријата за законодавство зато што већ 15 година игнорише чл. 10. Устава у коме пише да ће се нека важна питања језика уређивати законом, а [речени] Секретаријат вели да је то „безвезе“ и да његови правњачки специјалци имају право да се ругају и Србима и српском Уставу (а можда управо тако и пише тамо где су они зарађивали своје тапије).

И треба га [за]штитити од министра за образовање кад без нострификације дипломе „црногорског језика“ одобрава упис на мастер студије српског језика с образложењем да је „црногорски »службени језик државе с којом Србија одржава редовне дипломатске односе«“; или заснива студије „бошњачког језика“ на студијској групи за српски језик и књижевност на Државном универзитету у Новом Пазару; или заснива Лекторат за хрватски језик на Филозофском факултету у Новом Саду у исто време кад се у Загребу гаси Катедра за српски језик основана 1874. године. Од истог министра језик треба заштитити и зато што је као окупаторе у српске школе довео Klett и његове жужуловске и ждерићке кољачке филијале, али и ЗУОВ-специјалце да „посебним каналима“ уводе „босански језик“ и по југозападној Србији иако се тај „језик“ и у Босни (једнако као и у Хрватској и Црној Гори) још распознаје по „Вуковим брковима“.

И српски језик и ћирилицу треба заштитити од Народне библиотеке Србије и Института за стандардизацију Србије зато што су, „на захтјев Националне и свеучилишне књижнице у Загребу 17. липња 2008. године“ признали да „хрватски језик“ више није ни налик на српски и да се заједно више не смеју ни помињати. И Народној библиотеци додати и Библиотеку Матице српске и ону „сличну“ у Републици Српској (не знам које јој је службено име) јер све оне (како је показала једна моја Дијана) утврђују да, рецимо, Бранко Ћопић пише „босански“, да је девет „хрватских књига“ написао  Момо Капор, да су истим језиком  писани Моји проналасци Николе Тесле, Козарачка дјеца и Ријечи које нису заклане у Јасеновцу; „српски и хрватски“ писали су Његош, Б. Радичевић, Мркаљ, Стерија, Сремац; „хрватском ћирилицом“ потписивали су се Змај, Дучић, Меша, Иво Андрић, то још увек чине Р. П. Ного, СПЦ и САНУ, а можемо им додати и књигу„Историја Дубровачке књижевности академика Злате Бојовић: језик – српски, писмо – ћирилично, издавач – Српска књижевна задруга“, а књига гурнута у – хрватску књижевност. Треба овде подсетити и на то да је Народна библиотека Србије успешно осрамотила и српски језик и српску културу на гостовању у Канади 10. Х – 10. ХI 2006. када су се тамо представили „Среја“, „Саша“, Ђинђић, Вук, Хелсиншки одбор за људска права и сл. др., али поред њих није било места ни за Мирослављево јеванђеље, ни за Св. Саву, Његоша, Црњанског, Пекића, Сл. Јовановића, Теслу, није било ниједног сликара, ниједне збирке народних песама, ниједне монографије о манастирима, ништа о Косову, главнина књига била је штампана латиницом, а „ћирилаши“ били означени као — „батинаши“!

Таква је памет на чело Народне библиотеке Србије довођена из Сорошевог предсобља (да не кажемо — из сорошевских бордела), с парафом његових секретаруша и феминисткиња-по-занимању. И налогом да се најзначајнији памтилац и записивач српске прошлости разори и осрамоти изнутра и да се тиме доврши оно што Хитлеру није, сасвим, пошло за руком 6. априла 1941. Главнину тих послова продужили су касније Броз и његова свита, али се показује да је још остало нешто [к]од оних неоштећених Срба приправних да макар загорчају тријумф оном „светском“ („мондијалистичком“) интелектуалном, моралном и сваком другом талогу који се потписује испод тврдње да су Срби дефинитивно сатрвени и да „загонетку подунавске цивилизације“ представе као сопствену, тј. „европску“, тековину.

Ово последње — неће моћи.

Из сасвим баналног разлога: они који то „хоће“ не примећују да се та цивилизација утемељи[ва]ла у доњем Подунављу, тј. на Хелму, тј. на „Илиричком полуострву“, тј. на Балкану, тј. тамо где се, током много миленијума, осим за Србе (па, хајде да кажемо,„за Словене“ мада је тај етноним први пут поменут доста векова после Христова рођења) — за друге народе није знало, одн. за те се народе чуло много касније, па и то једино по злочинима којима су сатирали староседеоце на просторима које су освајали.

И у том смислу — присетимо се: на више од 70% своје данашње територије Немци су истребили „Словене“. Или су то били — Протосрби? Тј. они који су стигли до Индије (и тамо однели санскрт), па и до Ирана, Арабије, Етиопије (и свуда разнели и словенску хаплогрупу R1a). И међу којима се није нашао ниједан Западноевропљанин као носилац хаплогрупе R1b (а Хитлеру ваља признати да је „кукастим крстом“ успео да упрља свастику као аријевски симбол).

Да, међутим, даље не бисмо „ширили причу“, боље ће бити да се вратимо на почетак и да своје казивање затворимо једном општијом експликацијом: српски језик утемељили су они који су се њиме споразумевали и који су му служили, до садашњег стања довели га они који никад нису имали шта да кажу и једино умели да брбљају, тј. да се језику ругају.

Ови последњи уобличили су и закон о коме говоримо, али им одмах ваља признати: њих језик није ни приметио нити их има по чему запамтити.

Он памти само оно што заслужује да се — запамти.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ