Библиометрија – замена суштине формом

Пише: Бранислав Боричић

Да ли се успешност економије једне земље може адекватно представити једним бројем? Наравно да не може, па макар тај број, нумерички показатељ некаквог квалитета, био изведен из стотину других показатеља.

Иста је ситуација са квантификовањем квалитета једног научног истраживача или једне институције. Увек је политичко питање који аспекти економије, истраживања или институције треба да буду фокусу.

У математици, која би за лаике била наука која све подвргава мерењу, пре свега се раздвајају скупови који се могу мерити од оних који се не могу мерити (немерљиви скупови), као и функције које се могу израчунавати од оних које се не могу израчунавати (неизрачунљиве функције). Тако учимо да се неки квалитети, чак структурно једноставнији и формално егзактно дефинисани, не могу квантификовати.
Форму научног дела, кроз прописивање стандарда и стила, данас диктирају издавачи, а аутори им се понизно покоравају претпостављајући тако форму суштини.

Библиометријских превара су свесни сви учесници, како аутори, тако и издавачи. Сви синхронизовано доприносе тој великој превари.

Афере библиометријског фингирања резултата, од којих су нашој јавности познате само оне са неким босанскохерцеговачким и румунским часописима, потресају целу академску заједницу.

За наводно убрзано рецензирање рада и његову доступност на интернету аутори плаћају издавачима између 1.000 и 3.000 евра, тако да се улази у непосредан сукоб интереса.

Све делује као један глобални корумпирани систем у којем издавачи дефинишу академске критеријуме кроз неадекватну методологију. Наука и научно надахнуће су одувек имали много више заједничког са уметношћу него са новцем.

У једној дискусији руководилаца пословних и економских факултета, не тако давно, жучно сам заступао ставове да менаџмент и проналазаштво нису науке, те да образовање као јавно добро не треба да буде извор профита.

То се одвијало управо на Јиао Тонг универзитету у Шангају, где се и прави једно од рангирања универзитета, врло популарно код нас, а које је доминантно базирано на библиометријским подацима.

По завршеној дискусији моји опоненти су ми, сви до једног, дали за право, али су своје јавно изнете ставове правдали опскурним библиометријским подацима.

Наводили су ми примере „изврсних“ часописа из области рачунарства и менаџмента са неупоредиво већим библиометријским мерилима утицаја од многих часописа из филозофије или математике у којима су објављивали Расел, Попер и Гедел, показујући ми још јасније како су у заблуди.

Следећи библиометријске критеријуме, многи нобеловци не би за свога живота испунили данашње услове за редовног професора на УБ.

Коначно, колико је неодговорно оцењивати квалитет једног научника искључиво библиометријским мерилима, толико је, и мало више, то погрешно чинити са научним институцијама.

Посебно је то спорно чинити са високошколским, тј. образовно-научним установама, јер је из угла ђака најважније оно шта ће му учитељ понудити и пренети.

Уколико је учитељ добар научник, онда су могућности веће, под условом да је сам учитељ талентован и као педагог; у супротном, ништа нема од доброг трансфера тог знања.

Рангирање УБ по једностраним критеријумима би се могло упоредити са рангирањем фудбалских клубова по минутажи поседа лопте. Често је та минутажа у корелацији са постигнутим головима, али не нужно.

Вредност УБ лежи у броју и квалитету инжењера, наставника, лекара, правника, економиста, научника, које УБ одшколује, и по томе је, свакако, лидер у ширем региону. А ранг УБ би био бољи по сваком критеријуму да је држава уназад пола века, било када, знала да реши тешко решиви проблем останка младих квалитетних високообразованих људи у земљи.

Дакле, проблем је тежи и шири од пуког краткорочног упумпавања новца у поједине ресоре; то јесте потребно, али не и довољно.

То је стратешко питање које се решава у континуитету деценијама.

Парадигма коју, нажалост, следимо као друштво је одавно заснована на принципу дисконтинуитета: „А сада нешто сасвим ново!“, без поштовања претходних стања и настављања започетих пројеката.

Да се осврнемо и на нестабилност шангајског рангирања. Наиме, методологија тог рангирања је таква да мале промене изазивају велику варијацију ранга, о чему сликовито сведочи наш пример са цитирањем свега два истраживача које је за кратко време драстично променило статус тима од преко 3.000 осталих истраживача, мењајући му ранг за око 300 места, иако је цео тим давао приближно исти допринос у посматраном периоду.

Вероватно би куповина два-три екстремно цитирана „играча“ на годину-две, што би свакако било знатно јефтиније од трансфера просечних фудбалера, могла, али само на годину-две, поправити ранг УБ на тој листи. Но то није циљ. Циљ је да УБ дугорочно буде бољи, а не да се представља бољим него што јесте, а ово рангирање то дозвољава, као што га дозвољава и библиометријско оцењивање квалитета часописа или истраживача.

Библиометрија подстиче хиперпродукцију и инфлацију научних радова, лажно се представљајући као једини критеријум квалитета.

Стратешко улагање у науку и образовање не подразумева ништа мање од деценијског континуираног улагања, и резултате видљиве такође тек након деценије. Стога, везивање, на пример, за актуелне управе универзитета или ресорног министарства са актуелним рангирањима апсолутно нема смисла.

Не може се спорити да је сваки пласман УБ на различитим ранг-листама важан показатељ квалитета наставе и научног истраживања, али неконструктивне су демагошке изјаве појединих чланова домаће академске заједнице о једноставним решењима.

Нема нигде брзих и једноставних решења. Не може се спорити ни неопходност знатно већих улагања пре свега у образовање, па и науку.

Пример Економског факултета би можда могао да буде поучан. Након кризе 90-их, која је на Факултету кулминирала 2003. године, темељне реформе, које су подразумевале три итерације поступних промена курикулума, превођење и употребу близу 30 најбољих уџбеника, дистанцирање од приватних факултета, повезивање са најбољим факултетима региона, партнерство са Лондонском школом економије, болно суочавање са свим могућим нерегуларностима на испитима и преписивањем, међународну акредитацију, прилагођавање лиценцираним програмима, тек сада, након две деценије, дају донекле видљиве резултате.

Извор:
ДАНАС