Дечаци у раљама феминизма

Пише: Љубиша Маленица

Једна од нуспојава феминизације образовне и уопште јавне сфере јесте повећани притисак на родитеље и друштво да се природно понашање дечака третира као одређени вид поремећаја

Почетком деведесетих, амерички феминиста и психолог Керол Гилиган узбунила је јавност драматичним тврдњама да дјевојчице у сваком погледу заостају за дјечацима у америчком друштву. Од успјеха у школи, преко степена самопоуздања, па до могућности које им се пружају у оквиру вишег образовања, а касније и запошљавања, америчке дјевојчице биле су спутане и ограничене, у највећој мјери самим друштвеним системом у којем су се налазиле.

Недуго након што је Гилиганова објавила своју књигу Другачијим гласом (In different voice), појавили су се наслови са идентичном тематиком, као Оживити Офелију – спасавање сопствености адолесцентних дјевојчица (Reviving Ophelia: Saving the Selves ofAdolescent Girls), Дјевојчице у школи – самопоштовање и јаз у поуздању (Schoolgirls: Self-Esteem and the Confidence Gap), те Неуспјех у праведности – како америчке школе обмањују дјевојчице (Failing at Fairness: How America‘s Schools Cheat Girls). Феминистички колумнисти из Њујорк тајмса, као што је била Ана Квиндлен, те Елизабет Глејк из Тајмаспремно су се надовезале на понуђени наратив дајући му додатни медијски простор, самим тиме стварајући утисак друштвене кризе.

Обојеност патетиком и емотивношћу представљала је једну од кључних карактеристика текстова на ову тему. У чланку за Вашингтон пост, писац Каролин Си се не устручава написати како „најнеустрашивија, најграциознија, највише јуначка и најизмученија људска бића у овој земљи мора да су дјевојчице између 12 и 15 година“.[1]

Поред већ значајног степена пажње који су медији широм земље посветили овој теми, наратив постављен од стране Керол Гилиган привукао је пажњу Асоцијације америчких жена на универзитетима,[2] феминистичке невладине организације која је у циљу промоције дотичне кризе спонзорисала неколико студија које су све редом потврдиле првобитне наводе Гилиганове, те које су медији објеручке прихватили без икаквог критичког осврта на њихов садржај. Као што се могло и очекивати од феминистичке организације, закључено је да се ради о широко распрострањеној сексистичкој дискриминацији дјевојчица у америчким школама, те да је неопходно мијењати систем.

С друге стране, у току читаве кампање, дјечаци су, по самој природи првобитних аргумената, били препознати као привилеговани пол, те они којима је друштво било више наклоњено. Оранизован је читав низ конференција и промотивних активности, проблеми дјевојчица постали су једна од главних друштвених тема, те су се и политичке структуре у Сједињеним Државама укључиле у промоцију наратива. Штавише, заступање тезе да се дјевојчице суочавају са непремостивим препрекама крунисано је 2009. године када је основан Савјет Бијеле куће за жене и дјевојчице.[3] На оснивање идентичног органа за потребе мушкараца и дјечака још увијек се чека.[4]

O мушкој „привилегованости“

Као што можемо уочити, изненадна појава свијести о проблемима дјевочица довела је до настанка бројних књига, научних чланака, медијских репортажа и округлих столова, активизма од стране грађана, нових законских рјешења, те заинтересованости како невладиног сектора тако и званичних политичких представника. Ништа од овога не би било проблематично да основни темељи на којима почива читав наратив кризе дјевочица нису, најпростије речено, непостојећи. Истраживање на коме је заснована наводна криза је упитно и ограничено до те мјере да је сасвим оправдано кризу дјевојчица назвати измишљеном.[5]

Критика струке на рачун Гилиганове и њене тезе стигла је са више страна, иако прекасно и без довољно снаге да привуче критичну масу медијске заинтересованости. У својој књизи Рат против дјечака Кристина Хоф Самерс критикује Гилиганову наводећи потпуну непоузданост података које је Гилиганова користила, како због веома ограниченог броја учесника и упитних истраживачких метода тако и због немогућности приступа оригиналним подацима истраживања које Гилиганова и даље одбија да пружи на увид.[6]Вокер, Џафе и Хајд одбацују тврдње о постојању кризе међу дјевојчицама на основу недостатка емпиријских доказа који би подржали ставове Керол Гилиган.[7] Чињеница да је само педесет особа учествовало у њеној студији се користи као додатни аргумент у сврху истицања ограничености и површности самог истраживања, те упитности његових резултата. Чланак „Моћ, отпор и наука“ Наоми Вајстајн доноси критику Гилиганове и њеног рада доводећи у питање објективност „феминистичке психологије“ која претпоставља потпуну једнообразност женске психологије у односу на различите друштвене контексте.[8]

Случај Керол Гилиган може послужити као илустративан примјер дјеловања феминистичког лобија у сврху промоције сопствене идеологије без обазирања на шире друштвене посљедице или пак истинитости „аргумента“ коришћених приликом дате промоције. Иако није једини узрок проблема о којем говоримо, феминистичка идеологија припада групи узрока с обзиром да је зарад сопственог идеолошког наратива са намјером занемарила стварну ситуацију и проблеме са којима су се дјечаци сусретали.

Наиме, више званичних истраживања је на различите начине потврдило, од почетка деведесетих година двадесетог вијека па све до данас, да су заправо дјечаци група у кризи, из више разлога. Један од најбољих показатеља негативног стања дјечака у САД, када се говори о сфери образовања, јесте Национална процјена образовног напретка (National Assessment of Educational Progress – NAEP).[9] Овај програм, започет још давне 1969. године у Сједињеним Државама, нуди детаљан преглед и мјеру ученичких постигнућа у свим степенима образовања. Овим путем између 70.000 до 100.000 ученика, одабраних из четрдесет четири различите савезне државе, тестира се у узрастима од девет, тринаест и седамнаест година из области читања, писања, математике и науке.

Половином деведесетих, када је наратив о кризи дјевојчица грчевито потресао америчко друштво, седамнаестогодишњи дјечаци су у области науке и математике били бољи од дјевојчица за осам и пет бодова, док су дјевојчице истог узраста у читању и писању биле испред дјечака за 14, односно 17 бодова.[10] Коментаришући ове резултате у магазину Наука (Science), Лери Хеџес и Ејми Ноуел истакли су како је заостајање дјевојчица у математици мало, но не и безначајно, те да би могло негативно утицати на број жена у областима науке и технологије. С друге стране, заостајање дјечака у погледу писмености и способности читања окарактерисано је као алармантно. Хеџес и Ноуел су прије више од двадесет пет година упозоравали да ће постојање великог броја мушкараца са ниским резултатима из читања и писања имати негативног одраза на јавне политике, с обзиром да ће особе са ниском стопом писмености имати значајних потешкоћа у проналаску запослења унутар економије засноване на обради података и информатици.[11]

Према студији[12] Тома Лавлеса, из 2015. године, веома мало ствари се промијенило по питању способности читања и писања између дјечака и дјевојчица у међувремену. Иако је његова студија уочила постојање ове разлике у земљама које имају потпуно другачије образовне системе, политичко уређење, те културне обрасце, учинивши тако овај феномен глобалном појавом, могући разлози и рјешење нису понуђени. У истраживању веома сличном оном које је спровео господин Лавлес, аутори Дејвид Рајли, Дејвид Нјумен и Гленда Ендрус истичу „да су, у просјеку, дјевојчице испред дјечака у погледу способности читања и писања, те да се ове полне разлике, супротно нашој тези, нису смањиле у временском периоду који је разматран (1988-2015)… Наша студија је такође испитала разлике код ученика млађих него што су били они из Хеџисовог и Ноуелиног истраживања, проналазећи да разлика постаје драстичнија како ученици напредују кроз своје образовање. Ова открића имају образовне импликације за академски успјех студената у току основног и средњег образовања, као и по академску спремност за почетак студија.“[13]

Као што се може уочити, феномен женске предности у погледу читања и писања, у свим степенима образовног процеса, није нешто са чиме се друштво тек сада сусреће, већ је проблем који, по свему судећи, има дубље коријене и који ће, ако је судити према предвиђањима већег броја стручњака, негативно утицати на мушку популацију, а самим тим и читаво друштво. Само постојање овог питања није разлог за критику. Кроз историју људске цивилизације различити проблеми су се наметали, узроковани читавим спектром узрока. Међутим, оно што се може и мора критиковати јесте свјесно и, до одређене мјере, планско занемаривање ове проблематике како не би дошло до нарушавања наратива, махом изграђеног од стране феминистичких лобија, о дјевојчицама потлаченим од стране друштва, те дјечацима који су на сваки начин привилеговани у том истом друштву.

С обзиром да, према различитим изворима из Сједињених Држава, 97 одсто страдалих у војним операцијама чине мушкарци, да само 17,8 одсто очева добије старатељство над сопственом дјецом, да чак 77 одсто жртава убистава припадају мушком полу, да је број жена које злостављају дјецу скоро па два пута већи од броја мушких насилника, да су двије трећине бескућника мушкарци те да су они жртве у скоро 80 одсто случајева самоубиства и 93 одсто смрти које се десе на радном мјесту, у најмању је руку је неукусно говорити о некаквој мушкој „привилегованости“.

Нуспојаве феминизације

Један од узрока кризе дјечака је све израженија феминизација свих степена образовања, са посебним нагласком на најраније фазе у којима се формирају навике и очекивања, како по питању самог образовног процеса тако и по питању односа са осталим учесницима у истом, другим ученицима и учитељима.

Расправа о утицају женских учитеља у школама, посебно у западном свијету, води се дуже од 150 година, и од самог почетка укључивала је како заговорнике тако и критичаре. Несумњива чињеница је да су жене већ дуже времена доминантни пол када се говори о учитељским позицијама, посебно у средњошколском и основном образовању.[14]Истовремено, разлика у стиловима предавања између мушких и женских учитеља и професора је документована, те мора бити узета у обзир.

У студији која се бавила феминизацијом основних и средњих школа у њемачкој савезној држави Баден-Виртемберг, Јурген Шмуде и Саша Џекиш истичу чињеницу да су „од 1990-их дјевојчице у њемачким школама постајале све успјешније у односу на дјечаке, уз истовремено повећање броја женских учитеља. Основна претпоставка је да феминизација учитељске професије води ка недостатку мушких узора што може имати негативне посљедице на понашање и академски успјех дјечака… У својој ELEMENT студији, Хелбиг је показао да дјечаци заиста добијају лошије оцјене из математике и сходно томе су у нешто мањој мјери препоручени за средњу школу у оним установама са високим удјелом женских учитеља. Поред тога, дјевојчице имају развијенију способност читања у школама са више женских учитеља.“[15]

Пракса узимања у обзир понашања ученика приликом оцјењивања знања постала је свакодневна у Сједињеним Државама, те у далеко значајнијој мјери негативно утиче на дјечаке неголи дјевојчице. Анализа података прикупљених од 6.000 ученика широм САД, обављена од стране Националног центра за образовну статистику 1999. године, утврдила је да су приликом оцјене академских способности ученика из математике, читања и науке предавачи у саму оцјену урачунавали и понашање ђака у току наставе, иако би по логици ове двије категорије требало да се посебно посматрају. Овакво понашање учитеља на крају је довело до тога да су дјевојчице добијале боље оцјене од дјечака, не на рачун своје академске спремности, већ због тога што су у просјеку имале 15 одсто боље понашање.[16]

Посебна проблематика која се манифестовала као једна од нуспојава феминизације образовне сфере јесте и повећани притисак на родитеље и друштво уопштено да се природно понашање дјечака третира као вид поремећаја најчешће окарактерисан терминима као што су хиперактивност и недостатак пажње. За разлику од дјевочица, дјечаке карактерише енергичније и активније понашање, потреба за такмичењем, израженија потреба за игром која је бучна и обично укључује физичку активност, која није увијек безопасна, те понашање које је, уопштено гледано, мање помирљиво са израженијом склоношћу тестирања утемељености ауторитета, без обзира јесу ли у питању родитељи или пак учитељи.

Овакво понашање дјечака није никаква новина и може се пронаћи у различитим културама и нацијама широм планете. Штавише, до релативно недавно, овакво понашање било је прихваћено као нормално од стране друштва и механизми који су колективно развијени нису били усмјерени према искоријењивању или пак потискивању природног понашања дјечака, већ ка његовом конструктивном интегрисању у већ постојеће друштвене обрасце чиме је јачано само друштвено ткиво, а потенцијално деструктивне форме мушког понашања онемогућаване у свом испољавању.

Када се сагледа понашање образовних институција и социјалног система у Сједињеним Државама стиче се утисак да су ове класичне лекције одједном заборављене. У моди је тренутно пракса којом се природно понашање дјечака класификује као психолошки поремећај, те се третира путем лијекова. Поремећај који, према званичним статистикама, погађа 20 милиона америчких дјечака прије неголи крену у средњу школу[17] познат је као ADHD (Attention Deficit Hyperactivity Disorder), односно „поремећај смањене пажње и хиперактивности“.

Симптоми овог поремеђаја укључјују „кратак распон пажње (посебно за досадне задатке), хиперактивност (која може бити физичка, вербална и емотивна), импулсивност (која се може појавити у облику лакомислености), немирност, неорганизованост и потешкоће приликом хијерархизације задатака, слабо коришћење времена, честе промјене расположења, заборавност (слаба радна меморија), проблем обављања више задатака одједном (multitasking), неспособност контроле бјеса и фрустрације, проблем приликом завршавања задатака, проблеми са чекањем на свој ред“.[18]

Иако неки од понуђених симптома наводног поремећаја могу заиста указивати на одређени вид психолошке мане, значајан дио њих заправо представља понашања која су типична за дјецу. Импулсивност, немирност, неорганизованост, слабо коришћење времена, неспособност контроле бјеса и фрустрације, хиперактивност – све су ово облици понашања која су дјеца показивала кроз историју, која су држана под контролом или пак ублажавана развијањем смисла за одговорност код дјеце, те инсистирањем на принципу дисциплинованог понашања у складу са друштвеним нормама.

Када погледамо понуђени списак симптома, те узмемо у обзир раније описану природу нормалног понашања дјечака, са релативном лакоћом се може разумијети зашто дјечаци чине огромну већину оних код којих се овај поремећај уочава.[19] Иако је ова проблематика у значајној мјери заступљена у главним медијским токовима, што само по себи може бити индикативно, постоји значајан број особа, како међу обичним грађанима тако и међу интелектуалном и научном елитом, које истичу упитну природу наводног поремећаја, посебно на основу симптоматике, те које наглашавају погрешност терапије која се, у суштини, своди на коришћење лијекова.

У чланку за Есквајер, под насловом „Дрогирање америчког дјечака“ Рајан Д’Агостино скреће пажњу да сами произвођачи ADHD стимуланса признају да су ови лијекови „повезани са изненадном смрћу код дјеце са срчаним проблемима… Они могу узроковати биполарни поремећај код дјетета које није показивало никакве симптоме истог прије неголи је терапија стимулансима почела. Повезани су са новим или драстичнијим облицима агресивног понашања. Могу изазвати нове симптоме психопатских (као што је појава гласова или слијепо вјеровање у ствари које нису истините) или маничних обољења. Обично узрокују уочљиви губитак тјелесне тежине и несаницу… Једна студија је открила да дјеца која користе ове препарате осјећају страх од друге дјеце, те размишљају о самоубиству“.[20]

Статус овог, наводног драстичног, поремећаја је, у најбољу руку, упитан, те га је често немогуће разликовати – када погледамо симптоме у питању – од нормалног понашања дјеце која су и бучна, активна, брзоплета и нестрпљива, те која су увијек расположена за игру.

Мржња према мушкости

У чланку који се бави управо темом образовања и наводног поремећаја пажње, Гери Гарибалди истиче раширено и отровно присуство феминизма, не у смислу феминизације саме професије предавача, већ као политичке идеологије.

Описујући своје учитељско искуство са дјечаком под именом Брендон, Гарибалди наводи како су „већ неколико деценија, бијели англосаксонски мушкарци – Брендонови преци – суочени са жестоким нападом образовних специјалиста задојених феминизмом и мултикултурализмом. Наоружани злобним моралисањем, њихов циљ је да прережу Брендонов историјски досег, да оклеветају, закопају, помуте… како би потом извршили реконструкцију. У савременим политичко коректним уџбеницима, Ники Ђовани и Тони Морисон стоје раме уз раме са Марком Твеном, Вилијамом Фокнером и Чарлсом Дикенсом иако су оба женска аутора, у најбољем случају, другоразредног квалитета. Чак и у њиховим површним аспектима, ови уџбеници промовишу намјеру издавача да се улагују постојећим политички коректним ставовима. Књиге у питању садрже страницу за страницом здравих и радосних дјевојчица у побједничким портретима. Дјечаци (посебно бијели) ће се најчешће пронаћи у позадини слика, бити одсутни у потпуности или пак приказани како сједе у инвалидским колицима. Брендону не промиче главна порука. Његов оштри млади ум чита између редова и уочава глупост свега што му је речено да мора прихватити.“[21]

Без феминистичке идеологије, сама феминизација професије учитеља, односно предавача, можда и не би била тако проблематична по шире друштвене структуре, но раније споменута Кристина Самерс истиче феминизам као управо један од главних разлога за проблеме са којима се дјечаци сусрећу, те који су и довели до настанка тренутног стања.

Наводећи примјере струковних образовних институција, као што су Блекстоун Вели Технолошка школа, те Авијатичарска средња школа, које похађају и дјевојчице но чије ученичко тијело већином чине дјечаци, Самерсова истиче да феминистичке организације овим установама представљају највеће проблеме, поткрепљујући своје наводе извјештајем из 2007. године, израђеним од стране Националне коалиције жена и дјевојчица у образовању (NCGWE) који је школе попут раније наведене двије оптужио као жаришта „сексуалне сегрегације“, те „дискриминације на основу пола“. Чињеница је да су све струке у потпуности приступачне дјевојчицама. И поред тога, огромна већина ученица ипак бира да настави образовање у некој од области везаних за дјецу, здравље или пак козметологију.

Као што показују јасне разлике у свом понашању, те различита интересовања кроз живот, два пола, препуштена сама себи у области образовања, јасно показују наклоности за различите области. Научно је потврђено да се ова различитост интересовања уочава већ у првој години живота, када дјечаци у огромној већини пажњу посвећују стварима, машинама и механизмима, док дјевојчице показују интересовање за особе и жива бића.

Истовремено не треба сметнути су ума да Национална коалиција жена и дјевојчица у образовању није било каква феминистичка организација већ представља кровну структуру за више од педесет лобистичких група чији основни циљ јесте заступање права дјевојчица у образовању. Као што се може уочити, веома снажни феминистички лобији, под паролом борбе за права жена у образовању, врше директне нападе на оне институције које, по природи области на које се фокусирају, изгледају далеко привлачније дјечацима неголи дјевојчицама. Када се ово узме у обзир онда се могу схватити и стални насртаји феминистичких група на области које су у енглеском језику познате под акронимом STEM (Science, Technology, Engineering, Mathematics).

Основни разлог, а могуће и једини, због чега су области науке, технологије, инжењерства и математике у таквој мјери циљане од стране феминистичких активиста јесте чињеница да већину запослених у овим дјелатностима чине мушкарци. Аутор је у више наврата раније писао о феномену феминизма, те се и кроз овај примјер истиче да основни погонски елемент савремене феминистичке идеологије није никаква брига за права жена, која су осигурана широм свијета основним уставним актима, већ патолошка мржња према мушкости и мушкарцима као основним носиоцима њених карактеристика.

Институционална трепљивост према оваквом друштвено-дегенеративном дјеловању не може а да се не одрази на само здравље дотичног друштва и његову способност за прилагођавањем и самоочувањем. Илустративан примјер нам долази од Андреја Мартјанова, руског војно-политичког аналитичара, који се у својим књигама превасходно бави питањима развоја нових војних технологија, те њиховим утицајем на ратну вјештину.

У својој недавно објављеној књизи Стварна револуција у војном дјеловању Мартјанов наводи веома занимљиво опажање. Наиме, Међуагенцијски извјештај о америчкој производњи из 2018. године, који се иначе подноси предсједнику Сједињених Држава, упозорава да „америчком сектору алатних машина недостаје сигуран приступ довољном броју квалификоване радне снаге. Велики број тренутно квалификованих радника напушта поље због старости, док је истовремено премало техничких образовних програма путем којих би се обучиле њихове замјене. Без усаглашеног дјеловања које би осигурало спремну радну снагу и непрекидно подмлађивање исте путем увођења нових запослених, Сједињене Државе неће моћи да одрже велики, активан и разнолик сектор алатних машина, неопходан за стварање задовољавајућег броја и типа производа по потреби.“ [22]

Иако се књиге Кристине Самерс и Андреја Мартјанова баве потпуно различитим тематикама, није тешко повезати тачке и уочити како су деценијска настојања феминистичког лобија да осигура једнакост исхода у свим областима образовања утицала на стварање ситуације која непосредно и негативно утиче на стање америчке националне безбедности. Свакако, феминизам није једини узрок оваквог стања, те се као један од неколико разлога може навести и измјештање индустријских капацитета из Сједињених Држава у друге земље свијета гдје су трошкови нижи, но не може бити сумње да је феминистичка идеологија, непријатељски настројена према дјечацима, те њиховим образовним потребама и интересима, одиграла своју улогу у опадању степена националне безбедности.

Криза дечака

Појединци, озбиљно посвећени проблемима са којима се сусрећу амерички дјечаци, понудили су и одређена рјешења, но у већини случајева она почивају на логичкој претпоставци постојања степена различитости између полова што је неприхватљиво феминистичким групама које, као дио својих активности, подразумјевају супротстављање било каквим реформама образовног система које би укључивале успостављање равнотеже између начина усвајања знања код дјечака и дјевојчица.

Постоји већи број могућих рјешења, од којих су нека примјењива у току читавог образовног процеса, међу које спадају преиспитивање природе развојне наставе, односно пренаглашавања „сарадничког и консезусног стила учења“ у оквиру методологије предавања која много више одговара дјевојчицама неголи дјечацима, потом увођење разреда заснованих само на једном полу што се показало као квалитетна и логична метода у преношењу истог знања мушким и женским ученицима кроз полно прилагођене приступе. С обзиром да су дјевојчице више склоне сарадњи као стратегији учења, док су дјечаци више оријентисани ка надметању, једно од понуђених рјешења предвиђа програм наставе који врши синтезу два приступа како би сваки ученик, појединачно и у оквиру свог пола, пронашао мотивацију за учешће у процесу наставе.

С обзиром да међу дјечацима и дјевојчицама постоји стварна природна разлика у раним годинама живота које су истовремено и почетне године образовног процеса, предлаже се одлагање инструкција из читања и писања док се мозак дјечака не развије довољно. Наиме, научна истраживања развоја можданих ткива код дјеце утврдила су да је центар за сјећање и схватање језика не само за двадесет процената већи код дјевојчица, већ се код њих раније и развије, што из перспективе прераних евалуација читања и писања ставља дјечаке у неповољан положај. Дјечаци имају више проблема са почетним захтјевима образовног процеса управо јер биолошки развој њиховог мозга у раном дјетињству касни пар година за дјевојчицама.

Прилагођавање часова из различитих области различитим стиловима учења дјечака и дјевојчица такође се јавља као једно од рјешења које наглашава неопходност различитог приступа различитим половима како би се добили најбољи резултати, те како би већина дјеце учествовала у образовном процесу и имала користи од истог.[23] Стимулација запошљавања више мушких учитеља и професора може се посматрати као један од сегмената укупног рјешења овог питања.

Проблеми са којима се дјечаци сусрећу у области образовања представљају само дио укупне кризе. У својој књизи под насловом Криза дјечака аутор Ворен Фарел истиче вишедимензионалну природу ове проблематике путем података који јасно указују да се дјечаци суочавају са озбиљним проблемима у области физичког и психичког здравља, економских могућности, те да одсуство оца у породици на дјечаке оставља трауматичне психолошке посљедице. Иако се Фарел осврће већином на случај Сједињених Држава, раније у тексту смо већ истакли да овај феномен није ограничен искључиво на Америку.[24]

Иако се негативни утицаји које тренутна атмосфера у образовању има на дјечаке, посебно дугорочно гледано, могу значајним дјелом сматрати извором проблема у другим областима, одсуство очева има исту, ако не и већу, тежину у погледу дегенеративног утицаја на развој дјечака током читавог дјетињства, а посебно у току прве двије године живота.

Користећи се подацима на које се позива Томас Едсал,[25] Фарел истиче да су „и наше кћери или осакаћене одсуством или пак ојачане присуством очева у много више погледа него само по питању дужине живота, но утицај на дјечаке је много израженији – не само у току њиховог дјетињства и ране младости, већ и током остатка живота. Ово се не односи само на економску будућност дјечака, већ и на њихову емотивну интелигенцију и брачни потенцијал – категорије које су све међусобно нераскидиво повезане“.[26]

Одсуство очева може се посматрати као почетни катализатор у генерисању кризе дјечака с обзиром да се овај недостатак одражава на дијете прије неголи оно започне свој процес образовања. Нема сумње да је феминистичка идеологија довела до кварења легалног система и привилеговања жена у његовим оквирима, посебно у случајевима бракоразводних парница и старатељства над дјецом, гдје се мајка по аутоматизму препознаје у скоро свим случајевима као бољи и важнији родитељ. Иако за овакву привилегованост жена, по питању подизања дјеце, не постоји нити друштвени, нити научни основ, феминистички лоби и друштво које је добрим дјелом феминизовано упорно, већ деценијама, инсистирају на оваквом исходу.

Опасна патологија

Свако логичан, када би посматрао питање подизања дјеце и одгоја, односно њихове интеграције у друштво, претпоставио би да отац и мајка играју улоге које, свака за себе, имају велики значај у погледу здравог развоја потомства. Различите улоге родитеља не морају бити једнако заступљене у сваком тренутку дјечијег живота, нити је њихов интезитет исти, но суштинска поука јесте да су стилови одгоја и начини понашања оца и мајке према дјеци комплементарни и узајамно повезани. За потребе овог текста нећемо улазити у дубље карактеристике родитељства оца и мајке но, уопштено гледано, консензус је да су мајке склоније испољавању бриге за потомство путем емоција, док очеви то чине постављањем система правила и захтјевањем дисциплине у њиховом поштовању.

Из перспективе самог дјетета, мајчин приступ увијек се чини као бољи с обзиром да је заснован на љубави и посвећености потребама самог дјетета, но мање популаран метод очева игра изузетно битну улогу у процесу социјализације дјеце и развијању схватања да постојање у друштвеној заједници, те задовољавање потреба долазе заједно са одређеним одговорностима и правима. Уклањање оца у раном дјетињству обично води ка различитим поремећајима понашања, како код дјевојчица тако и код дјечака.

Женска дјеца одрасла у породицама које чине самохране мајке обично су склоније упуштању у незаштићене и једнорочне интимне односе који могу довести до трудноће, чиме се злокобни круг самохраног мајчинства понавља с обзиром да очеви дјеце зачете у оваквим условима у већини случајева не преузмају свој дио одговорности. С друге стране, дјечаци који одрастају у породицама без очева своју неприлагођеност друштвеној стварности испољавају на другачије начине, од којих су најдрастичнији примјери пуцњава у школама широм Сједињених Држава за које су обично одговорни дјечаци који похаћају дотичне школе, који имају проблема са сналажењем у феминизованој учионици и који потичу из породица у којима отац као једна од кључних родитељских фигура не постоји.[27][28]

Чак 75 одсто починилаца напада на школе, од 25 најпознатијих случајева оваквих злочина у Америци, чине дјечаци из уништених породица унутар којих је отац у потпуности одсутан. За сваку заједницу која држи до сопственог опстанка ово би требало да су јасни и алармантни показатељи постојања веома опасне патологије унутар друштвеног ткива.

Норман Рајдер, демограф са Универзитета у Принстону, сликовито објашњава да „постоји годишња инвазија варвара који некако морају бити цивилизовани и претворени у особе које доприносе испуњењу различитих функција неопходних за друштвени опстанак.“[29]Инвазија варвара, како је Рајдер назива, заправо обухвата процес сазријевања младог нараштаја одређеног друштва, које Рајдер препознаје као особе између 14 и 24 година. Процес социјализације „варвара“ мора започети и раније, штавише породица и кућа би требало да су први, темељни извор друштвене социјализације на који се касније надовезују систем образовања и шире друштене норме и механизми. Проблем са тренутном социјализацијом, барем у оквиру Сједињених Држава и одређеног броја других земаља Запада, јесте женскоцентрични фокус дате социјализације унутар које се дјечаци једноставно не проналазе с обзиром да њихова суштинска природа има веома мало додирних тачака са датим процесом.

Узевши у обзир да се овај процес феминизоване социјализације наставља кроз више степене образовања, те на радном мјесту, не зачућују све израженије тенденције мушкараца да напуштају сферу рада,[30] образовања[31] и заснивања породице.[32]Стабилно друштво подразумјева разуман степен учествовања оба пола у његовом функционисању, те вредновање њихових специфичних доприноса датој заједници. Стабилно друштво је способно да само себе првенствено биолошки обнови, а потом, путем социјализације млађег нараштаја, пренесе себи специфичне традиције, те тако осигура националну, односно културну обнову.

Рајдер са разлогом говори о варварима, јер дјеца лишена социјализације развијају форме понашања које можемо назвати варварским. Дјечаци, препуштени сами себи, склонији су оваквом понашању и у томе им феминизовани одгој и образовни систем неће помоћи, штавише друштвени процеси који ће узимати у обзир само потребе женских чланова заједнице неминовно ће довести до индиферентности мушке популације која временом може прерасти у отворене облике агресије према таквом систему или незаинтересованост за његово очување.

За здраво друштво, да се послужимо кованицом Ериха Фрома, неопходно је да дјечаци узоре проналазе у зрелим мушкарцима своје заједнице који могу послужити као узори, те да се у друштво интегришу путем процеса и механизама који су прилагођени њиховим потребама. Друштво које одлучи да занемарује потребе половине своје популације неминовно ће морати да плати цијену таквог понашања.

Упутнице:

[1] https://www.washingtonpost.com/wp-srv/style/longterm/books/chap1/waragainstboys.htm#:~:text=In%201990%2C%20Carol%20Gilligan%20announced,to%20support%20this%20alarming%20finding.

[2] https://www.aauw.org/

[3] https://obamawhitehouse.archives.gov/administration/eop/cwg

[4] https://whitehouseboysmen.org/

[5] https://journals.sagepub.com/doi/10.1037/a0019024

[6] https://www.worldcat.org/title/war-against-boys-how-misguided-policies-are-harming-our-young-men/oclc/907448379

[7] https://www.jstor.org/stable/23086381?seq=1

[8] https://archive.newpol.org/issue22/weisst22.htm

[9] https://nces.ed.gov/nationsreportcard/

[10] https://www.washingtonpost.com/wp-srv/style/longterm/books/chap1/waragainstboys.htm#:~:text=In%201990%2C%20Carol%20Gilligan%20announced,to%20support%20this%20alarming%20finding.

[11] https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/7604277/

[12] https://www.brookings.edu/research/girls-boys-and-reading/

[13] https://www.apa.org/pubs/journals/releases/amp-amp0000356.pdf

[14] https://link.springer.com/chapter/10.1007/978-3-030-18799-6_17

[15] https://link.springer.com/chapter/10.1007/978-3-030-18799-6_17

[16] https://www.today.com/parents/boys-classroom-behavior-impacts-grades-study-finds-1B8308131

[17] https://www.esquire.com/news-politics/a32858/drugging-of-the-american-boy-0414/

[18] https://www.additudemag.com/adhd-symptoms-checklist/

[19] https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC3101894/

[20] https://www.esquire.com/news-politics/a32858/drugging-of-the-american-boy-0414/

[21] https://www.city-journal.org/html/how-schools-shortchange-boys-12949.html

[22] https://www.amazon.com/Real-Revolution-Military-Affairs/dp/1949762076

[23]https://www.aasa.org/SchoolAdministratorArticle.aspx?id=5642#:~:text=The%20feminization%20of%20our%20schools,education%20institutions%20competing%20with%20men.

[24] https://www.youtube.com/watch?v=Qi1oN1icAYc&t=109s

[25] https://www.nytimes.com/2017/03/16/opinion/the-increasing-significance-of-the-decline-of-men.html

[26] https://www.amazon.com/Boy-Crisis-Boys-Struggling-About/dp/1942952716

[27] https://www.heritage.org/marriage-and-family/commentary/the-crisis-fatherless-shooters

[28] https://www.sun-sentinel.com/opinion/fl-op-mass-shootings-fatherless-homes-20180227-story.html

[29]https://books.google.ba/books?id=KcWE32X8DRQC&pg=PA110&lpg=PA110&dq=Norman+B.+Ryder+speaks+of+%E2%80%9Ca+perennial+invasion+of+barbarians+who+must+somehow+be+civilized+.+.+.+for+societal+survival.&source=bl&ots=MC2Kk_Y7zp&sig=ACfU3U1ZWgSghwBHPO4_dxIwbmAiMdXhtQ&hl=en&sa=X&ved=2ahUKEwioprePhbrwAhVVhv0HHbYyC30Q6AEwAHoECAMQAw#v=onepage&q&f=false

[30] https://ilostat.ilo.org/men-are-dropping-out-of-the-workforce-heres-where-the-numbers-are-highest/

[31] https://www.psychologytoday.com/us/blog/the-creativity-cure/201603/the-silent-epidemic-young-men-dropping-out-college

[32] https://www.regain.us/advice/marriage/why-are-men-not-marrying-these-days/

Извор:
СТАНДАРД