О непознатим пустиножитељима Свете Горе, 2. део

У периоду од 1977-1978. г. старешина скита Свете Ане био је монах Кирило. Током месеца септембра угостио је једног православног Либанца, који је због рата у својој отаџбини избегао у Грчку.

Овај побожни Либанац имао је силну жељу да се успне на врх Атоса. Тако је једном рано ујутро, пратећи упутства која му је дао старешина, кренуо на свој опасни и исцрпљујући успон. Истог дана, током вечери, врати се у скитски кириакон. Сутрадан је, након божанствене Литургије, био у стању да, користећи се својим оскудним познавањем грчког језика, исприповеда следећи чудесан догађај:

На месту које називају „Вавила“, подно планинског врха одакле почињу велике падине, зауставио се да на тренутак отпочине и да затим настави да се успиње. Док је трагао за местом где би се могао одморити, изненада је испред себе угледао кућу из које су изашла двојица поштовања достојних пустиножитеља. Чим су га угледали, указали су му гостопримство и понудили хладну воду и свеже смокве, које су имале сладост и мирис какав није могао да опише. Његов замор у потпуности беше ишчезао.

Осим тога, у каливији је видео још десеторицу уважених монаха, од којих се сваки ослањао на закривљени штап и молио на бројаници. На његово питање одговорили су му да они већ дуго живе тамо и да не раде ништа друго осим што се моле за цео свет.

Сва ова и остала дешавања испунила су либанског поклоника задивљеношћу и запрепашћењем. Рекао је да су сви они били истих година.

Када су то чули старешина и остали, били су задивљени и узнели су похвале Богу дивном у светима Својим.

***

У области између Велике Лавре и Кавсокаливије, пре много година живео је један стари монах по имену Панаретос. У једном тренутку дошао је на помисао да засади башту испред своје каливије, која ће му користити код телесних подвига и која ће му, истовремено, својим баштенским биљем бити утеха у неутешној пустињи.

Након што се много дана мучио и знојио копајући на том каменитом тлу, наишао је на раван камен. Подигао га је с великим напором, а затим угледао гроб у којем је лежало тело одевено у свету свештеничку одежду. Чинило се као да је јуче сахрањено. Од тог тела распростирао се чудесан миомирис.

Отац Панаретос се на том месту подвизавао преко пола столећа, али никада ништа није чуо о животу или смрти неког прослављеног пустиножитеља, какав је био онај у гробу.

Након првог изненађења, зајецао је и изговорио: „Светитељу Божији, откриј ми ко си ти и колико си година живео на овом пустом месту. Благодарим ти што си мени, недостојном, открио своју светост!“

Побожни старац је читаву ноћ пробдео у молитви и размишљању да о свом чудесном открићу извести Велику Лавру. Међутим, рано ујутро, када је најзад заспао, уснуо је непознатог светитеља који му је строго рекао:

„Шта намераваш да учиниш, авво?“

„Светитељу Божији, намеравам да известим манастир Велику Лавру како би дошао и пренео те, јер си овде заборављен и занемарен“, одговорио је авва дрхтећи од страха.

„Нисмо се заједно подвизавали, због чега би онда ти преносио моје мошти? Ја сам се овде подвизавао преко педесет година. Молим те, врати ме назад. Поставићеш надгробну плочу на гроб и док си жив никоме ништа нећеш откривати!“

Старац Панаретос се пробудио, поставио плочу на гроб и осетио се боље. Увек се молио том непознатом светитељу. Након што је сасвим остарио и дошао да живи у Кавсокаливији, непосредно пре свог упокојења испричао је оцима шта се догодило, али им није открио место нити остале појединости.

***

У нетакнутим светогорским шумама, седморица или, према некима, дванаесторица монаха живели су – не знамо да ли још увек живе – узвишеним животом и у потпуном нестјажанију. Били су потпуно неодевени и, као птице небеске, хранили су се биљкама, корењем, кестењем, шишаркама и сл.

Прича се да су се причешћивали у пећини Светог Петра, код славног исихасте, оца Данила.

Најученији монах манастира Велика Лавра, лекар Спиридон Кабанаос, писао је о тим земаљским ангелима и небеским људима:

„Шта да кажемо о онима који живе у области Криа Нера („Хладна вода“), где једино свевидеће очи Божије познају њихов начин живота?“

***

Велики пустиножитељ Дамаскин из скита Свете Ане је, копајући у својој безводној каливији, изнад каливије Пресвете Тројице, пронашао нетакнута три света тела, од којих се ширио неописив миомирис. Око првог часа према византијском рачунању времена, размишљао је да извести скит и манастир Велику Лавру о овом чудесном открићу. Док се молио за то, испред њега су се појавила три небеска човека строгог израза на лицу и рекла:

„Да смо ми, старче Дамаскине, желели да нас људи прослављају, не бисмо ни одлазили да живимо на оним гребенима, где смо, ради љубави Христове и Царства Небеског, били лишени чак и воде. Према томе, положи ове мошти на скривено место и нека тамо остану до часа свеопштег васкрсења мртвих!“

Побожни пустиножитељ је, са страхом и поштовањем учинио управо како су му и рекли. Положио их је на место које само он зна и које није познато осталим оцима овог скита.

из књиге архимандрита Јоаникија „Светогорски старечник“

Извор:
СВЕТОГОРСКЕ СТАЗЕ