Валентин Катасонов, САВРЕМЕНА НАУКА КАО НОВА РЕЛИГИЈА – ПРЕЛАЗНИ ОБЛИК КА РЕЛИГИЈИ АНТИХРИСТА

НАУКА КАО РЕЛИГИЈА. О „АКАДЕМИЈИ НАУКА“

Наука данас представља, за већину људи, највиши ауторитет. Многима је заменила веру у Бога и Бога као ослонац. Наука се нашла изнад Бога. Она сама је Бог. Фраза: „Наука је рекла“, постала је крилатица. Ако је она нешто рекла, значи да је тако, и даљем разматрању не подлеже. Прво, зато што узет као појединац, грађанин нема, по правилу, довољно знања, изворних информација које су неопходне, опреме и времена да би нешто проверио и, уколико је потребно, оповргао. Друго, ако неко није сагласан са оним што је „наука рекла“, његов приговор друштво не жели да чује. Таквог дисидента неће спалити на ломачи (као што је то у средњем веку чинила инквизиција), већ ће једноставно игнорисати и ућуткати. Зато је наука као религија постала монополска институција; ризик појављивања јереси, способних да подрију њен ауторитет, данас је минималан. Она је организована по принципу тоталитарне секте.

Наука је постала религија са свим својственим јој атрибутима. Она има свој „символ вере“; у њему су садржани сви основни догмати науке као религије. Пре свега – догмат материјализма. Такође, догмати рационализма, емпиризма, експерименталне провере итд. То су базни догмати који су формулисали философи у XVI – ХVII веку. После тога појавили су се догмати другог поколења. На пример, догмат еволуционизма и постанка човека од мајмуна. Догмат такозваног „дарвинизма“ о коме ћемо посебно говорити. Наука има и своје свеце – знамените научнике из прошлости, непорециве ауторитети. Створена је и посебна хијерархија у облику научних звања и научних степена, дужности. На врху хијерархијске пирамиде налазе се жреци – академици и председници академија наука. Близу врха су гуруи које сви морају да слушају (на пример: Чарлс Дарвин, Алберт Ајнштајн). На крају, и наука има бројне ритуале који подсећају на црквену службу. Рецимо, одбрана дисертација, избори академика, свечано додељивање Нобелове награде итд.

Академија наука – најозбиљнија је институција чија историја сеже дубоко у прошлост. Неки мисле да се академија наука корени у времена када је Платон основао своју Академију – место у коме је шетајући, беседио са ученицима о свету и метафизици. Платонска Академија је религиозно-философски савез основан 380-тих година п.н.е, близу Афина, у крају названом по митском хероју Академу. У Академији је проучаван широки круг дисциплина: философија, математика, астрономија, природне науке и др.; унутар ње постојала је подела на старије и млађе; основни метод обучавања била је дијалектика (дијалог). ¹

Но, по мом мишљењу, савремена академија наука копира једну другу институцију из прошлости. Заправо – институцију која се код древних Јевреја звала „јешива“ – школа за проучавање Талмуда. Други назив ове школе био је „академија“. Убрзо након Рођења Христовог, када су Јевреји изгнани из Јерусалима и Палестине, низ јешива био је организован ван граница Јудеје, чак и Палестине, на територији Вавилоније (Јавна, Сура, Пумбедита). Јешиве (академије) су у некој мери, замениле Јеврејима седамдесетих година Јерусалимски храм, и биле центар јеврејског духовног живота . Неке од ових јешива (академија) бавиле су се на само изучавањем Талмуда, већ и његовом даљом дорадом. Конкретно, Академија у Сури је завршила разраду Вавилонског Талумуда²

„Вавилонски Талмуд у суштини представља тумачење и развијање Мишне, онако како је продубљивана у великим академијама Вавилоније. Иако не постоји тачан датум почетка или завршетка овог периода, по традицији, период Вавилонског Талмуда датира од дана Абва Ариха (обично званог Рав) и Самуила, од прве половине трећег века до краја предавачке делатности Равина 499. године. Најважније академије су се налазиле у Нехарду, Сури, Пумбедиту, Махозу. Када би две или више академија радиле напоредо, центар изучавања се често премештао из једне у другу. Делимично је то било условљено политичким прогонима; на пример Нехардеја је била разрушена 259. године, после Самуилове смрти, и обновљена тек касније; а делимично би се јешива обнављала и кроз фигуру предавача који је био на челу академије. Водећи учитељи су били Самуил у старој школи у Нехради, и Рав, оснивач академије у Сури.“³

У академијама су радили људи које су звали „научници“, „књижевници“. Највећи ауторитети су носили звање „доктор“. У таквим академијама научници су припремали рабине – „кадрове“ за рад у синагогама. „Током многих поколења из јешива (академија) су излазиле духовне вође јеврејског народа. Користећи се врховним ауторитетом међу Јеврејима, јешиве су вршиле и законодавну функцију… Јешиве су умногоме условиле социјалну структуру јеврејства“⁴

Упоредна анализа два типа академије из прошлости – Платонове академије и академије древних Јевреја – показује да савремене академије наука имају много више сличности са другим обликом. Академије древних Јевреја су решавале задатке како религиозног тако и социјално-политичког карактера. Пре свега, оне су биле позване да обезбеде контролу јеврејских вођа над народом. Од талмудских академија направљен зборник закона, прописа и норми постао је истина у последњој инстанци. „Талмуд каже“ – представља императив веома сличан фрази „Наука је рекла“. Савремена наука (не само академска) не бави се, пре свега, потрагом за истинама (као што је то било у Платоновој академији), већ стварањем истине и, касније, њеним увођењем у свест милиона људи (као што се то радило у академијама које су створиле Талмуд и увеле у свест јеврејског народа његове идеје). Религиозна компонента савремене науке је несумњива.

СМРТ НАУКЕ

Сећамо се да је Фридрих Ниче једном рекао: „Бог је мртав!“ Но, ако за људе Бог више не постоји, онда за њих не постоји ни много тога другог, па ни наука као средство за познање Истине. Ако ишчезне Највиши и Коначни Објект спознаје, онда ишчезава и спознаја. Постоји њена имитација. Ако је Бог умро, онда је умрла и наука као веома важна форма сазнања. Нажалост, нико данас не жели да ризикује и призна овај „медицински факт“ – смрт науке.

Тема – „смрт науке“, данас је – табу. Мени је доспела у руке једна књига која је, на неки начин, повезана са овом темом. Њен наслов је „Крај науке“, а аутор је Американац Џон Хорган.⁵ Треба признати да амерички аутор даје другачији смисао синтагми „крај науке“ од оног који сам навео. По мишљењу Џона Хоргана, наука се једноставно приближила границама спознаје света и даље ширење знања о њему веома је проблематично. Основно је урађено, остаје бескрајно много детаља који и нису толико важни. Научници су осуђени да сакупљају „мрвице“. Ипак, неке чињенице и примери наведени у Хоргановој књизи, сведоче да је наука престала да буде наука, и да је од ње остала само маска која људе води у заблуду. Позитивни значај Хорганове књиге огледа се у томе што је успела да покрене дискусију (неко време) о питањима науке, њених циљева, могућности и будућности. Углавном се дискусија водила на Интернету и у електронским средствима информисања. Међу бројним сличним публикацијама посебно желим да издвојим чланак-рецензију Јевгенија Балацког „Џон Хорган о крају науке“⁶ Са моје тачке гледишта, Балацки врло јасно акцентује и доноси дубље закључке од самог Џона Хоргана. Навешћу у потпуности завршни део чланка-рецензије, који садржи четири закључка:

„ПРВО, готово све науке су се саплеле о проблем ефективности. Када се пређе одређена емпиријска граница, даљи раст научног знања постаје несврсисходан и нерационалан. Сувише скупо, сувише сложено, сувише далеко од реалности. И овде је Џорн Хорган апсолутно у праву. Путеви којима би се могли савладати проблеми који се јављају још се не виде, што нам дозвољава да говоримо о крају науке.

ДРУГО, као никада раније, јасно се може уочити условност научног знања. У последње време, све чешће се појављују резултати истраживања који претендују на преиспитивање традиционалних теорија, ако не и на њихово потпуно укидање. Најчешће се такви резултати појављују у историји, астрофизици и биологији. Ипак, ако је једно, чак и веома важно откриће, способно да сруши целокупно претходно знање, колико је вредело то знање, које су савременици тако високо ценили; слично случају замене Птоломејевог система Коперниковим, који претендује да постане типичан у савременој науци. Ова опасност још није реализована, но само њено постојање омогућава нам констатацију: у науци нешто не ваља.

ТРЕЋЕ, сада, као никада раније, одлично се схвата ограниченост научног знања. Навешћу једноставан пример. Цео свет, буквално, гуши се у кока-коли и пепси-коли, а у исто време рецепт тих напитака остаје тајна, технолошки ноу-хау одговарајућих фирми. Зар није чудно да данашњи физичари и хемичари, уз сву чудовишну моћ својих наука, не могу да дешифрују састав некаквог пенушавог пића? И зато је још несхватљивије проучавање процеса испаравања црних рупа. Таквих противречности у савременом животу је много, што још једном доказује истинитост и прагматичких Хорганових ставова о неуверљивости „ироничне“ науке.

ЧЕТВРТО, целокупна савремена наука (а мислим, и наука у будућности) изучава груби, материјални свет, као да се на духовни свет њени закони не односе. Међутим, већина проблема који имају појединци и друштво у целини, лежи управо у духовној сфери. По свој прилици, наука овде ни на који начин не може помоћи. Ако је материјални свет наука већ изучила прилично добро, а духовни не улази у сферу њене компетенције, не завршава ли онда она свој пут? Наведени факт служи као још један аргумент у корист ограничења необузданих, „иронично“ настројених теоретичара.“

На крају ћу додати и свој закључак. Могућности науке да спозна свет данас су се заиста јако сузиле. И у томе се у потпуности слажем како са Џоном Хорганом, тако и са Е. Балацким. Но, желим да нагласим да такве задатке наука и не поставља. Неоглашени задатак данашње науке постао је исти онај који је Карл Маркс формулисао својевремено за философију. Године 1844. „класик“ је дао важну изјаву: „Философи су само на различите начине објашњавали свет, но ствар је у томе да се он измени“. ⁷ У свим временима постојала је подела науке на фундаменталну и примењену. Док се примењена наука бавила преобликовањем света, фундаментална је спознавала његове тајне, откривала законе. На први поглед и данас фундаментална наука наставља да се бави објективном спознајом света. Но, тако је само на први поглед. Заправо она се одавно бави његовом променом. Основни објекат тог преобликовања је човекова свест. Дарвинизам је први експеримент такве врсте. За оне који су га организовали, овај експеримент се показао успешним. Но, наука која се бави границама људске свести – није наука. Ми овде имамо посла са подметањем. Нама говоре о „науци“, но ње већ одавно нема. То је нова религија. Прелазна форма ка светској религији антихриста.

БУНТ ПРОТИВ БОГА

Треба запазити да лажни пророци науке делују опрезно, у етапама. Могуће је издвојити три основне етапе у развоју науке од када се појавила у XVII веку:

1) Замена циљева научне делатности, постепено одрицање од поимања Истине и замене највишег циља бесконачним бројем парцијалних „практичних“ задатака;

2) критика Хришћанства као „реакционарног“ погледа на свет, који противречи догматизму позитивне науке;

3) утицање на људе да прихвате њене „догмате“ који ће бити саставни део учења антихриста.

Сада се налазимо у другој фази која је почела у Француској, у епохи Просветитељства (XVIII в.), када су неки философи од тихог неприхватања Хришћанства прешли (први пут после много векова) у директан напад на њега. Најочигледније, свој богоборачки карактер, „корпорација научника“ је демонстрирала у нашој земљи, у прошлом веку. Апогеј тог „теоријског“ богоборства представља појава такозваног „научног атеизма“ у СССР-у. Совјетског Савеза нема већ четврт века. Ипак, богоборство „корпорације научника“ није нестало, оно се само на неко време повукло у сенку.

О његовом постојању сведочи периодично понављање напада „научних атеиста“ из заседе. Довољно је сетити се „Писма десеторице“ које су упутили наши академици Председнику Русије године 2007. Писмо садржи позив да се оконча са црквеним мрачњаштвом у сфери образовања младих. Најистакнутије и најпознатије фигуре међу потписницима били су лауреати Нобелове награде Виталиј Гинзбург и Жорес Алфјоров. Ево фрагмента из писма: „Но, ми не можемо остати равнодушни када се врше покушаји да се научно Знање подвргне сумњи, да се одстрани из образовања „материјалистичко схватање света“, замене научна знања – вером. Не треба заборавити да је курс према иновативном развоју који је држава заузела, могуће остварити само у случају ако школе и факултети наоружају младе људе знањима до којих је дошла савремена наука. Не постоји никаква алтернатива тим знањима.“

Размишљам, да су аутори и потписници овог писма живели у двадесетим и тридесетим годинама прошлог века, неизоставно би ушли у састав активиста Губелмановог (Јарославски) „Савез борбених безбожника“.⁸ Нема никакве сумње да је такозвана „позитивна наука“ Новог доба – религија. Свака религија се заснива на вери. Наука се такође заснива на вери, вери у аксиоме.⁹ Многобројни научни аксиоми више су него сумњиви, у сваком случају немогуће их је представити као „армирано-бетонски темељ“ науке (теорије). Аустријски математичар Курт Гедел доказао је „теореме о непотпуности“ (1931). Њихова суштина је у томе да сваки формални систем (систем математичких аксиома), одређеног нивоа сложености, поседује или унутрашњу противречност или је непотпун.¹⁰ То јест, у врло сложеним системима може се наићи макар један исказ, чија се ни истинитост, ни лажност, не може доказати средствима самог тог система. Потребан је „допунски улаз“, чију истинитост или лажност није могуће доказати помоћу формалне логике. Геделове теореме су нанеле су озбиљан ударац философији рационализма.¹¹

Број ових аксиома се непрестано увећава, и њихов значај се мења, неки ишчезавају не оставивиши трага у свести човечанства, други, насупрот, јачају, и њихов рејтинг расте. На прво место избија аксиом: „Бога нема“ (атеизам). Њему конкурише други аксиом: „Ми не знамо да ли Бог постоји или не постоји, али нама то и није важно“ (агностицизам). Постоји још један конкурентски аксиом: „Бог постоји, али од тренутка када је саздао наш свет, Њега као да нема. Удаљио се и почива. Свет живи и развија се независно од Бога“ (деизам). Но, ово је још увек „цвеће“. Наступиће последња времена (описана у Апокалипси), када ће се појавити нови „аксиом“: „Истина, ипак, постоји. Извор истине је у последњој инстанци – ђаво“. То неће бити обичан „научни аксиом“, то ће бити „декрет“ антихристов који ће обавезивати сваког човека да мисли и делује имајући на уму овај „аксиом“. А лажни пророци последњих времена ће објашњавати људима смисао тог највишег „научног аксиома“ и контролисати да ли га сви антихристови поданици „испуњавају“.

Рецимо, појам „бајке“ који користи апостол Павле¹², обухвата у потпуности многе савремене „научне“ теорије. На пример: да човек води порекло од мајмуна, да је живот на Земљи рођен из мртве материје, да је Васиона „створена“ из „великог праска“, затим „научне“ теорије о пореклу непознатих летећих објеката (НЛО), о постојању живота на другим планетама и другим галаксијама итд.

Валентин Катасонов, ЛАЖНИ ПРОРОЦИ ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА. ДАРВИНИЗАМ И НАУКА КАО РЕЛИГИЈА, (одломак из књиге стр. 48-55)“

Превео: Александар Мирковић

Наслов оригинала: Валентин Катасонов, «Лжепророки последних времён. Дарвинизм и наука как религия, Кислород“, 2017.

Извор: https://royallib.com/read/katasonov_valentin/lgeproroki_poslednih_vremyon_darvinizm_i_nauka_kak_religiya.html#0

НАПОМЕНЕ:

1 Током Платоновог живота академици су били Аристотел и још многи који су касније постали познати философи. После Платонове смрти академија је неколико пута обнављана, при чему је поштована идеја првобитне академије. Тек такозвану „пету“ Платонову академу затворио је византијски император Јуснинијан 529. године.

2 См.: Сура. // Электронная еврейская энциклопедия. – Режим доступа: http:// http://www.eleven.co.il/article/13975

3 «Талмуд»: http://www.google.ru/url?url=http://www.evreyatlanta.org/__media/books/talmud.doc&rct=j&frm=1&q=&esrc=s&sa=U&ved=0ahUKEwiM0u__iufPAhVKb5oKHSbsA3wQFggnMAQ&usg=AFQjCNGjhchrk98hnMLhP2GxuXldm3xg0A

4 См.: Иешива. // Электронная еврейская энциклопедия. – Режим доступа: http://www.eleven.co.il/article/11719

5 Хорган Джон. Конец науки // Перевод с англ. – СПб.: Амфора – Эврика, 2001.

6 http://kapitalrus.ru/articles/article/dzhon_horgan_o_konce_ nauki/

7 Маркс К. Тезисы о Фейербахе. Маркс К. и Энгельс Ф. Соч. в 50 т. – М., 1955–1981. Т. 3. С. 4.

8 Савез борбених безбожника (Сою́з вои́нствующих безбо́жников, ранее — Союз безбожников; Общество друзей газеты «Безбожник») — добровољна друштвена организација у СССР-у која је постојала од 1925-1947 година. Циљ овог удружења била је идејна борба против религије у свим њеним облицима. Председник Централног савета Савеза безбожника био је Јемељан Јарославски до 1943. године, а после његове смрти до распуштања, 1947. године, Фјодор Олешчук.

9 Аксиома (др. – греч. ἀξίωμα – тврдња, постулат) – исходни став неке теорије (науке), који се прихвата у оквирима дате теорије (науке) као истинита без потребе да се доказује и користи се у доказивању других ставова (у математици се такви докази зову „теореме“).

10 Прва Геделова теорема: „За било коју формалну теорију која потврђује основне аритметичке истине, може се конструисати аритметичко тврђење које је истинито али није и доказиво унутар саме те теорије. То значи, да било која теорија која је способна да изрази елементарну аритметику не може бити у исто време и конзистентна и потпуна.”

11 См.: Успенский В.А. Теорема Гёделя о неполноте. // «Популярные лекции по математике». – М.: Наука, 1982.

12 „Јер ће доћи време када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себе учитеље да их чешу по ушима, и одвратиће уши од истине и окренуће се бајкама.“ (2 Тим. 4:3–4).

Извор:
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ