Морнар који је изневерио море

,,Морнар који је изневерио море“ наслов је романа Јукиа Мишиме, из 1963. године. Нешто више о писцу можете прочитати на следећем линку: ЈУКИО МИШИМА – САМУРАЈ МЕЂУ ПИСЦИМА И ПИСАЦ МЕЂУ САМУРАЈИМА

РАДЊА И СИМБОЛИКА РОМАНА

Ради бољег схватања симболике романа, потребно је позабавити се Мишиминим виђењем послератног Јапана и његовим друштвено-политичким становиштем.

На самом почетку, упутио сам читаоце на текст који управо о томе говори, али за оне који немају времена, а знамо да га данас ретко ко има, покушаћу укратко да разјасним главне пишчеве ставове. Мишима је, као загорник традиционалних јапанских вредности, био велики противник америчке окупације и стања које је уследило по завршетку Другог светског рата. У својим јавним иступима, рачунајући и литературу коју је стварао, често је говорио против декаденције, демократије, феминизације мушкараца и уплива западњачких вредности, а све наведено везивао је за почетак окупације. Контра томе, залагао се за повратак цара, као централне политичке и друштвене фигуре, и враћање Јапанаца древној самурајској традицији (више о томе у књизи ,,Самурајска етика и модерни Јапан“). На индивидуалном плану, Мишима је сматрао да сваки човек треба да живи за неки узвишени идеал, за који је спреман да иде до краја, до смрти. Оно што га посебно чини вредним поштовања и дивљења, јесте чињеница да је читав живот бескомпромисно следио идеале, због чега је на крају и отишао у смрт.

Управо кроз ову поставку можемо сагледавати главне ликове романа, као и његову радњу. Фусако, млада удовица и власница радње у елитном крају града, оличење је онога што је донела окупација. Она живи живот западњачки живот, а као особа која води радњу помодних и луксузних артикала, на неки начин је продужена рука окупације, њен сервис. Код ње се опремају глумци, странци који живе у Јапану, те кицоши који желе да живе по последњим модним заповестима. Фусако је жена допадљиве и омамљујуће спољашности. Тако је Мишима гледао на нови систем – као на омамљујућу жену, чијој лепоти нико не успева да се одупре. На другој страни, ту је Рјуђи Цуказаки, морнар који је читав живот провео врлински и часно, убеђен да му је намењена слава, о којој је непрестано сањао, иако није знао на шта се та слава односи. Он је оличење онога за шта се Мишима залагао, на првом месту оличење мушкости. Рјуђијево тело је изгледало млађе и било је снажније од тела људи с копна; изгледао је као изливен из неког калупа који је море обликовало. Морнар се непрестано враћа мору, али не толико због страсти својствене људима попут њега, колико због тога што је презирао копно. Остали у њему виде особењака, јер је мрзео баналне разговоре, вођене само ради тога да се одагна усамљеност, мрзео је свете ритуале који су служили учвршћењу људских веза. Такође, волео је традиционалну музику, што га је додатно водило изолованости од осталих морнара, који за тако нешто нису имали разумевања. Након што упознаје Фусако и проводи са њом ноћ, Рјуђи потпуно заборавља на раније идеале, славу која му је намењена и која га чека, те постаје роб страсти, комформиста и слабић. У њиховој љубавној причи, Мишима види заведеност јапанског човека Западом, његову неспособност да се одупре том (лажном) сјају, који, по писцу, води у декаденцију и живот недостојан човека. Као некаква синтеза, као одговор на овакво стање, јавља се Нобору, тринаестогодишњи син Фусако. Он је члан дечије ,,банде“, која се окупља на скровитим местима и расправља о разним животним темама, а посебно о декаденцији, при чему сви чланови мисле за себе да су генијалци. Одрасли без пружене љубави од стране родитеља, дечаци са пуно нетрпељивости и мржње причају о свету одраслих. Они су отуђени, баш као и Рјуђи. Нобоку, већину времена закључан у соби, проводи време кришом посматрајући мајку кроз рупу на зиду, сматрајући да јој се на тај начин свети. Он уочава прегршт иностраних антиквитета, предмета и одеће, који у њему изазивају гнушање. У првом делу књиге (Лето), дечак је одушевљен Рјуђијем, његовом постојаношћу и чврстином. Заокупљен морнаровом личношћу, Нобору у њему види буђење хероја и херојских времена. Импресиониран, Нобору говори својој ,,банди“ да је морнар другачији, да ће учинити нешто велико, сматрајући да је предодређен за част и славу; у морнару види оно што је међу његовом дружином било најцењеније –  човека који следи Узвишени смисао. Но, како Рјуђи бива везанији за Фусако, а самим тим и за копно, тако Нобору све више губи веру у свог хероја. Напослетку, морнар потпуно изневерава море, настањује се на копну и потпуно напушта оно што га је чинило херојем у очима дечака Ноборуа. Напуштање Узвишеног смисла, за Ноборуа означава издају живота. У упечатљивој сцени на самом крају књиге, Рјуђи посматра море, сањајући све оно што је напустио, чему је окренуо леђа. Он је близу кајања, али, када човек једном изневери Узвишени смисао, повратка више нема.

ОДАБРАНИ ЦИТАТИ

,,На броду „Ракујо-мару“, Рјуђија су сматрали особeњаком. Био јe нeдруштвeн и тeжак на рeчима, нијe умeо да ћeрeта, мада јe то јeдино задовољство којe можe да има јeдан морнар. Нијe волeо причe о жeнама, догодовштинама на копну, размeтања; мрзeо јe баналнe разговорe, вођeнe само ради тога да сe одагна усамљeност, мрзeо јe свeтe ритуалe који су служили учвршћeњу људских вeза.“

,,Рјуђи би радо говорио о мору и волео јe да кажe: ”Љубав јe оно за шта врeди умрeти, љубав која успламтeлошћу тeло изобличујe; то што у свом срцу гајим таквe прeдставe о љубави и што ми она изглeда важнија од свeга другог, имам свакако само мору да захвалим. Људима као што смо ми, затворeним у нeки гвоздeни брод, морe јe исувишe слично жeни. Њeгово затишјe, њeговe бурe, њeговe ћуди, или лeпота њeгових груди у сјају вeчeрњeг сунца говорe сами за сeбe. Али мада брод можe да плови морeм, оно га ипак стално одбија: иако усрeд изобиља водe, свe то нe помажe да сe утоли страховита жeђ. Природа јe окружила поморца свим овим стварима којe толико подсeћају на жeну, а ипак јe он тако далeко од стварног, животно топлог тeла жeнe…“

,,Осeћања мрачна као узбуркано морe, урлањe валова, који надолазe, таласи који свe вишe расту, ударају у стeнe и ишчeзавају у искричавој пeни… нeпозната слава чији јe зов стално изнова допирао до њeга прeко тамнe водe, слава која сe стапала са појмовима о смрти и жeни, слава која јe, тачно по мeри, кројила Риуђијeву судбину као нeшто сасвим изузeтно, јeдинствeно. Као двадeсeтогодишњак био јe чврсто увeрeн да у дубини свeтскe тминe гори само за њeга јeдна сјајна тачка која ћe јeдног дана да сe подигнe да би освeтлила њeга, само њeга.“

,,У њeговим сновима слава, смрт и жeна били су јeдна цeлина. Мeђутим, када јe стeкао жeну, измакла су сe та два циља далeко од њeга, на отворeно морe, и прeстала су да га дозивају тужним гласом китова. Ствари којe јe он нeкад одбацио, одбацивалe су сад њeга.“

ЗАКЉУЧАК

Овај роман бих препоручио, пре свега, онима који желе да се упознају са приликама у послератном Јапану, али и са Мишиминим богатим опусом. У питању је вредан оглед о љубави, смрти и идеализму. Делује, а тако сматрају и многи читаоци, да је кроз лик Ноборуа, Мишима заправо говорио о себи и свом односу према Западу (Фусако) и Јапанцима који су екстремно брзо напустили традицију (Рјуђи). Узмемо ли то у обзир, ,,Морнар који је изневерио море“ додатно добија на занимљивости.

Извор:
МЕНТАЛНИ ХИГИЈЕНИЧАР