Народ који је до савршенства увежбао уметност аутоголова

Контроверза око броја јасеновачких жртава поново је оживела међу Србима, изгледа заслугом непостојеће особе сакривене иза лажног профила наводног Аустралијанца јеврејског порекла „Давида Голдмана,“ чију је апологију логора смрти Јасеновац пре кратког времена објавио некада угледни израелски дневник „Џерусалем Пост.“

Фарсична тврдња о броју жртава Јасеновца, која се у тексту што је у Израелу објављен приписује фантому „Давиду Голдману,“ креће се између 2,500 и 4,500. Та процена се таман уклапа у изјаву једнога од команданата тог логора смрти, Динка Шакића, дату пред хапшење у Аргентини, да затворенике (а по Шакићу, „сви људи тамо затворени заслуживали су да тамо буду“) нико није „ни пипнуо,“ а ако су неки умирали, то је било „природном смрћу и од тифуса.“

То што Шакић, а поред њега и хрватски „повјесничари,“ тврде о смртности у Јасеновцу, на страну њихов ужасни цинизам, нити је необично код народа којег је Дучић најбриљантније и најсажетије описао, нити заслужује посебну пажњу Срба, а најмање озбиљне међународне научне јавности. Од једног таквог „народића,“ како је за њих говорио др. Лазо Костић, као што су Хрвати, нереално би било очекивати џентлменско признање кривице или њених истинских размера. Зато од најхрабријег народића на свету који се ничега не стиди и не можемо очекивати ишта друго осим бедних покушаја „нијекања“ не само ове него и других бројних ужасавајућих епизода из његове прошлости.

Феномен који у овој контроверзи завређује пажњу нису Хрвати, чије је понашање у свим по њих шкакљивим ситуацијама увек предвидљиво и стандардно, него је то растућа плима подилажења фалсификаторским хрватским тезама у српским круговима. Чини се да је критична маса учесника у српском јавном животу у суштини прихватила радикално умањење броја јасеновачких жртава, или је бар склона да то учини. То је феномен који је у овој контроверзи стварно интересантан и јединствен, јер представља „уникум,“ да се изразимо помало архаичном терминологијом др. Слободана Драшковића када је српско лудило описивао у једном другом, али сродном контексту.

Нико нормалан не може да замисли Јермене да своје процене размера геноцида који су претрпели у последљем периоду постојања Отоманске империје подешавају према турским проценама јерменских жртава, а најмање да о тој сечи причају из турске перспективе. Нити би икоме могло пасти на памет да неки јеврејски фактори говоре о холокаусту и Аушвицу језиком немачких и других ревизиониста ратних догађаја, мада многи од ових последњих своје тезе заогрћу аргументима далеко софистикованијим од приглупих булажњења хрватских апологета.

Само међу Србима, и такав се уникум догодио. Нашло се довољно људи са титулама и на разним положајима да се солидаришу са јасеновачким проценама које у име лажно представљене „научне објективности“ коинцидирају са правдањима непокајаних џелата, не обазирући се при томе на легитимно очекивање жртава и њихових потомака да се – без умањивања и без преувеличавања – утврди истина.

Ово стање је доказ више декадентности јавне сцене у једном већ увелико разграђеном, заблуделом и посрнулом друштву, увелико неспособном да дефинише и брани своје егзистенцијалне интересе. Брутална приземност разлога самозване „елите“ за удворичко понашање када третира статистичке, моралне и политичке  околности масовног уморства својих сународника додатно појачава овако суморни утисак.

Први разлог је вулгарно материјалне природе. У средишту њихове пажње није утврђивање чињеница нити борба да буду што шире прихваћене, него радно место, плата и бенефиције које уз то иду. Највећи број квазинаучних „историјских института“ налази се на државним јаслима, а власти које их контролишу, и које су подједнако нелојалне и према држави и према народу којим управљају, по овој ствари су већ ушле у прљави „дил.“ Оне су се, као  што знамо, обавезале да „не дирају“ Јасеновац заузврат за то што супротна страна неће покретати нека друга по власт шкакљива питања. „Научници“ опремљени још из Брозових времена са изанредно осетљивим детекторима правца одакле ветар дува, одлично антиципирају шта се од њих очекује ако желе да задрже своје апанаже. То исто одлично схватају и другови из медијске инфраструктуре. Зато није нимало чудан недавни „лапсус“ РТС-а да је у Јасеновцу страдало око 90,000 људи.

Други разлог је одраз дубоко утиснутог комплекса ниже вредности који раздире површну и опортунистичку српску интелигенцију. (Да будемо поштени, то и није умишљени комплекс, већ је то прецизан аксиолошки опис њиховог стварног стања.) У односу на било какво контроверзно питање, њихов први рефлекс није да се упитају шта је ту истина и шта је тачно, него шта ће стране колеге и „међународна заједница“ да кажу уколико би српска колонијална интелигенција по том питању заузела став различит од њиховог. Њух ових камелеона за препознавање трендова који би на ширем, међународном плану могли да утичу на њихове синекуре,  непревазиђен је. Били они самопроглашени „школовани историчари,“ црквени великодостојници, или јавни делатници из било које области, они функционишу у складу са генетским кодом који им је (а преко њих и њиховој деци и унуцима) научни пионир Броз у својој лабораторији модификовао и уградио много пре mRNA генетског третмана. Ако се ико пита из каквог менталног склопа потиче њихов изговор да „међународна јавност“ не би прихватила било коју процену српских жртава која није вишеструко нижа од правог броја, ево одговора. Ако се та њихова процена поклапа са хрватском цифром (али уз обавезан услов да је и то разводњено убацивањем других, несрпских жртава, укључујући и бројне „хрватске антифашисте“) то је, наравно, само пука случајност.

Дрскост и осионост српске пете колоне огледа се и у блефирантској методологији коју користи, не би ли слугерањским подилажењем онима на чијем се казану храни у очима простоте својим нарученим закључцима приуштила привид научне утемељености. Они сада брижљиво прикупљају имена жртава Јасеновца, па сходно томе говоре да је по оствареним резултатима страдало „најмање“ око 80,000 до 90,000, док су све друге процене бајке. (Јегуљасто клизава реч „најмање“ убачена је да сугерише да би се могао открити и по који више, али никако у оним оквирима како тамањење Срба приказују аутентични немачки и усташки извори, из времена када су се злочини догађали.) Једини проблем са таквом методологијом, а чак и простота којој бацају прашину у очи способна је да га препозна, је то да је седамдесет и пет година касније таква методологија неупотребљива зато што се помоћу ње нужно долази до цифре која не може бити ни разломак од оне праве. То је као када би тек сада почели да сакупљамо имена Срба погинулих у Косовском боју да би утврдили колико их је тамо страдало. Под датим околностима, а пре свега услед протока времена, таква методологија је подједнако бесмислена и апсурдна, у оба случаја. На тај начин су се евентуално могли постићи уверљиви резултати да је овакав приступ био примењен одмах 1945. и током непосредно послератних година, док је још могло бити документарне грађе и преживелих сродника са свежим памћењем да поименце идентификују побијене чланове својих породица. Али, наравно, такав бескрајан списак српских имена компромитовао би политику „братства и јединства“ и заташкавања хрватских злочина коју је водио комунистички режим, и зато се у право време то није догодило. Сада је прекасно, и такав приступ је фарса. Наводни „научници“ који овакву методологију заговарају све то одлично разумеју јер нису дебили него само окорели опортунисти. За дебиле они сматрају нас.

Полако али сигурно, и уз пуну сарадњу „школованих“ а заправо проданих српских кадрова и личности, у јавном дискурсу се одомаћује малициозно снижена цифра српских жртава у логору смрти Јасеновац. Зато, нико не може да пребаци странцима који се овом тематиком баве, као што је Ефраим Зуроф, који одбацујући промиџбу фиктивног Давида Голдмана у „Џерусалем Посту“ Србе „бране“ тврдњом да је „нема сумње бар сто хиљада особа убијено од стране усташа, хрватских фашиста“ у Јасеновцу. Зашто би Израелац Зуроф зарад Срба улазио у полемику са српским РТС-ом?

На безобразлук Срба који из конјуктурних разлога и ниских мотива личне користи своју причу о Јасеновцу подешавају према исказима  оних који то раде не би ли се отарасили своје злочиначке кривице, адекватно су одговорили др Владимир Димитријевић, Никола Милованчев, разне организације којима интерес није помутио памет, и немачки историчар Карлхајнц Деншер. Да овоме само још додамо монументално дело др. Лазе Костића, који је у расејању деценијама приљежно бележио трагове хрватских недела за време Другог светског рата, што је крунисано његовим непревазиђеним приручником на ову тему, „Хрватска зверства према изјавама њихових немачких и италијанских савезника“.

Нажалост, ови напори изолованих појединаца да се утврди и фиксира историјска истина, без обзира на научну неопорецивост њиховог дела и на интелектуалну супериорност самих аутора, остаће скромног домета све док фактори који контролишу јавну политику и званичне смернице олупине од преостале српске државе буду систематски радили у супротном правцу. Ово је задњи тренутак да се спречи суноврат историјске свести у српском народу, а пре свега међу млађим поколењима. Петиција професора историје, која је већ стекла подршку преко 1,500 грађана, да се одбаци „реформисана настава историје,“ што служи само као заклон за осиромашење историјске свести младог нараштаја на коме будућност Србије почива, треба да алармира све којима је стало до тога да младе душе не буду обречене на пропаст незнања а њихова земља, једина коју имају, на парализу и агонију што воде у сигуран нестанак.

Извор:
ИНСТИТУТ АРЧИБАЛД РАЈС