НИШКИМ ЕДИКТОМ УКИДА СЕ МИЛАНСКИ

(Фашизам на српским улицама – Први део) Србија је земља у којој су грађани приморани да иду путем који „нема алтернативу“. Сама та идеја да је народ предодређен за неки политички савез који априори „нема алтернативу“, говори о томе да је ту у питању неки фатализам. «Таква је била судбина».

Српски народ је постао, по својим властодршцима, народ са фикс идејом да уђе у земаљски рај – Европску (евроатлантску) Унију. Осим народа са фикс идејом, постоје и људи са фикс идејом. Они су аутистични у мањем или већем степену. Њихов интелект се развија само у једној области коју савладају до савршенства, због чега постају делимични генији. За све друге области интелект им је незаинтересован и закржљао, те тако могу да се назову делимичним идиотима. Можда сте гледали филм «Кишни човек»? Власти Србије су се извежбали до генијалности у полтронству евроатлантском пакту. У осталим областима делатности су незаинтересовани и закржљали. Идеологије које су досада обећавале земаљски рај су нацизам и комунизам, а ето сада им се придружује и глобализам. Карактеристике ових идеологија су веома сличне. Може се рећи да им је и суштина иста али да се методе за стварање „раја“ међусобно разликују. Комунизам и нацизам су “вруће”, идеологије са запаљивим речником и дијалектиком. Можда им је зато, и једнима и другима застава црвена, топле боје. Глобализам се за разлику од својих родитеља, комунизма и нацизма, плаши запаљиве реторике, сав је увијен у „безазленост“ и „пацифизам“. Можда зато на његовим заставама преовладава плава, хладна боја. Глобализам не диже прашину, већ дела из прикрајка, као манијак који је преко дана поштован и покоран грађанин, а кад падне ноћ шуња се по парковима и жбуњу и тражи заљубљене парове. Глобализам се стиди својих родитеља, комунизма и нацизма, и труди се да по спољашњим манифестацијама буде супротан у свему од њих, иако ће на крају, када дође тренутак истине, као Оливер Драгојевић, морати да запева „Опрости ми, папе… Гледам твоју слику гледајући себе“. Ружна прошлост његових родитеља учинила је глобализам само покваренијим. Сада се боље скрива да не би био идентификован са родитељима. Када су комунисти укидали монархију у нашој земљи, они су направили фиктивни и примитивни референдум. Гласало се куглицама и тим гласањем се лако утврдило ко је био храбар да комунистичком фашизму каже „не“. Такав, непослушан грађанин и његова породица би били обележени за сва времена шиканирањем оних на власти. Након 70 година, на српској сцени је глобалистички фашизам, и он је уствари исти тумор као и онај од пре 70 година, само тумор у узнапредовалом стадијуму. Он је своје методе усавршио до непрепознатљивости. Народ је убеђен да бира на изборима, али то је, уствари, привиђење, обмана, фатаморгана. Слободни избори данас постоје исто толико колико постоје и ванземаљци. У комунизму и нацизму све је сведено на једну партију и на партијске медије. Са глобализмом је све исто тако само препреденије због политичког плурализма као једног од основних начела -постоји на стотине политичких партија разних оријентација али све раде на истом, дејства и улоге су им различите, неке су на власти а друге у лажној опозицији, али су све «удови истог тела», док су оне које су у суштинској опозицији према владајућој идеологији глобализма маргинализоване и изоловане. Постоји на хиљаде медија разних опредељења и власника, али сви раде на истом, од Б92 до Милорада Вучелића и његовог «Печата». Дијапазон им је толико широк да могу да се не слажу међусобно и да говоре о свему и свачему, али само не о најбитнијем проблему. Медији који говоре о суштинским проблемима, попут «Православља живот вечни» су слаботиражни и зато, са слабим утицајем да би било шта променили. За глобалисте је чак и добро да постоје такви слободни слаботиражни медији да би се створио утисак да постоји медијска слобода, као и да би знали шта непријатељ мисли. Водећи дисиденти се данас не гоне по затворима и иностранству, већ се безболно изолују. Медији, партије и дисиденти се тек у крајњем случају механизмима глобализма гасе, затварају и физички прогоне, ако остале методе нису уродиле плодом. Чини се да се у глобалистичкој демократији једна комунистичка партија поделила на разне фракције са разним именима али су све те нове партије, било да су у опозицији или на власти, уствари, и даље, само фракције једне те исте партије. Овај текст се бави једним конкретним догађајем, који се дешава у напред наведеним условима глобализма. Бави се једном елементарном непогодом која се сручила ових година на мирне грађане Ниша. Нити су је тражили, нити призивали а она им се уселила у станове преко малих екрана, на улице, у школе и у све државне и парадржавне институције. Та непогода се зове „Прослава Миланског Едикта“ за који, реално говорећи, до јуче 90% грађана Ниша није ни знало да постоји, а понеки грађанин не зна правилно ни да изговори ту фаталну реч „едикт“ око које се ове 2013. године окреће сунце и све звезде га прате.

То не значи да су Нишлије неписмени. Они знају доста тога, и некада, пре Другог светског рата су били и нека србијанска елита која је повремено била и ратна престоница и која је давала и председнике влада као што је Драгиша Цветковић. Али, тај Милански Египт, пардон… Едикт, о томе им нису говорили нана и татко док су им рецитовали у детињству епске и лирске песме. Св. цар Константин, св. Јелена, Стеван Синђелић, св. Симеон Мироточиви, св. Атанасије Велики који је посећивао Ниш и остали великани наше и светске прошлости који су боравили или рођени у овом граду заслужни су да заиста грађани Ниша о њима више знају, али идеја о овом „едикту“ и о „цару Константину“ су устоличени као неки кипови идола око којих фанатизоване масе падају у транс. Шта се тиме жели?

Прослава 1600 година Миланског едикта је свечано обележена у Нишу од 28. до 30. децембра 1913. године уз присуство највиших верских и државних званица. На Литургији су споменути сви православни владари. Руску Цркву су заступали: Преосвећени Анастасије, ректор Царске Петроградске Духовне Академије и професор Универзитета, професор Академије Иван Савич Паљмов, а од руских свештеника ван Русије, протојереј пештански Теофил Н. Кардашевић, софијски протојереј Петар Григоријевич Преображенски и бивши губернатор у Финландије АА Папков. Протосинђел Викентије и архиђакон Иринеј заступали су православну Карловачку богословију, док су из мушке сомборске Препарендије дошли управитељ Павле Терзин и катихета проф. Марко Протић. Посланици из Црне Горе, Грчке и Румуније дошли су као представници својих помесних Православних Цркава. Ниједан фратар?

Прослава 1700. годишњица Миланског Едикта је једна легитимна потреба, и тај датум треба да се прослави долично, као што је прослављена и 1600. годишњица овог едикта, опет у Нишу, иако је едикт донешен негде другде, у Милану, Италији. Зашто се диже толика фама, прашина, као да је некакав Дан Младости, тј. Титов рођендан? Уз то, да додамо да је било природно да се овај догађај обележи на празник св. цара Константина и мати му Јелене 21.5./3. јуна као што је то пристојно и обележено у нишкој цркви Св. цара Константина и Јелене, мада без правих представника осталих православних Цркава. Били су незаобилазни фратри, али нису много галамили као ранијих година. Централна прослава је померена, чули смо, за јесен. Тада ће много активнији бити римокатолици јужноморавског басена. Њих 700 колико их има раштрканих од Врања до Јагодине и од Босилеграда до Мердара ће уз државну помоћ београдске владе, Ватикана и СПЦ направити свашта. Њих 700, тај промил становништва, ће угостити, по најавама, миланског кардинала Сколу који је био кандидат за папу и још 100.000 других римокатолика. Ових 700 ће изложити у нишком римокатоличком малом храму, и део Часног Крста донешен из Ватикана. Римокатолици су и овај храм недавно, за ову прилику, преименовали у «Цркву узвишења светог крижа». Тада ће и они који не верују у папу моћи да уђу у храм папског култа и да целивају ову светињу.

Литија 2011. на дан св Константина кога римокатолици не прихватају за светог. Учесници су фра Нико Јосић, патријарх Иринеј и многобројно нишко свештенство.

Православне Нишлије јесу гостољубиви и воле госте, а и немају посла ни пара, јер је пропао гигант „Електронска Индустрија“ и сва остала индустрија која је упошљавала на стотине хиљада радника, па се Нишлије, можда, надају да ће ова сарадња Ватикан-Београдска Патријаршија донети потребне инвестиције и кредите. Гостољубивост и беспарица погодују да се организација овог догађаја успешно обави. Трећи благопријатни фактор је то што Нишлије о Ватикану знају само са телевизије, што су им и Јасеновац и Ватикан прилично удаљени, а никад им и нису били успутна дестинација. Нишлије познају своје суседе Бугаре, знају где је Солун, Београд им је главни град, али и на овим местима се нису често сретали са римокатолицима. Да је исламска заједница Саудијске Арабије организовала овакав скуп, то би Нишлије теже прихватили, јер кад се спомене ислам људи се сете Ћеле-Куле у овом граду, набијања на колац и разних других невоља које су преживљавали током 500 година ропства. Са римокатолицима, опет, било је неизмерно мање контаката. Немци и Аустријанци су на краће периоде освајали град. Дакле, ово је прослава коју организује еврофанатизована влада Србије, Београдска Патријаршија и Ватикан. Новац стиже наменски у Ниш ради ове прославе, а на ту материју, новац, „нисмо гадљиви“. Оно што је важније, прослава Миланског Едикта у Нишу нема, ама баш никакве везе са садржајем Миланског Едикта. То је исто као када би неки човек закупио елитни ресторан, купио торту и све остало, платио оркестар и славио тридесетогодишњицу брака не са супругом са којом је у браку 30 година и са својом децом, него са љубавницом. Добра и верна супруга код куће брине о кући и деци, а супруг слави тридесетогодишњицу брака са роспијом. Да, овакав је садржај „Нишког Едикта“, тј. прославе која се одржава у Нишу, јер јерес се назива прељубом у духовном смислу . Св. цар Константин је пре 1700 година дао слободу хришћанима, они су изашли из катакомби, добили су права на организацију, на своје храмове, на јавно манифествовање Вере. Св. цар је касније препоручио својим дворјанима и државним службеницима да прелазе у хришћанство. Није их приморавао, али их је подстицао на тај корак. То се зове, ваљда, позитивна дискриминација. Он је, касније, оне који су производили смутњу у Цркви уводећи јереси и кривећи Православље прогањао, палио им књиге заблуда којима су подметали и варали народ, што и данас држава повремено чини са онима који варају желећи економску добит или чинећи надрилекарство. Позивао их је да се врате у Православље. Ако нису пристајали, губили би епископске катедре. Тада су хиљаде и хиљаде, па и милиони, људи пагана, варвара, бивших развратника приступали Православљу. Томе свему почетак је учинио Милански Едикт. «Нишки Едикт», тј. сва заврзлаама која се одвија у Србији око прославе 1700 годишњице оног Миланског, има сасвим други садржај. Највећи поборник и саборац Константина био је свети великомученик Артемије. Он је био војвода у Константиновој војсци, веран св. цару Константину у служби и веран бранитељ Православља. Био је веран до смрти. И живот свој је положио за Православље. Неки симболични догађаји се дешавају поводом 1700. годишњице Миланског Едикта Први занимљиви и тужни догађај је пожар који је прогутао Саборну Цркву у Нишу, 2001. У њој су дотада лежале мошти, замислите, баш светог великомученика Артемија. Изгорела је пред очима тадашњег Нишког епископа Иринеја (Гавриловића). После тога је, 2010., борац против јереси екуменизма, са истим именом Артемије, прогоњен и извикан „рашчињеним“ (није се догодио никакав канонски суд или поступак да би прихватили тезу да је заиста рашчињен). После Артемија, десило се то да је и Константин ражалован. Уствари, Средњеевропски епископ Константин је, одлуком Сабора СПЦ, лишен своје епархије, баш уочи прославе свог имендана 2013.

Чудне свечаности у Нишу поводом прославе годишњице Миланског едикта. Дозивање пролећа. Канцеларија за обележавање јубилеја Миланског едикта: “Дозвали смо пролеће у Ниш:-) На тргу Стевана Сремца одржана је промоција програма обележавања јубилеја Миланског едикта.”

Пре 1700. година хришћани су Миланским Едиктом изашли из катакомби. Догађањем око «Нишког Едикта» они су почели опет да се склањају у катакомбе, губе право на своје храмове и црквену имовину, црквена имања уписују на своје приватно име појединаца како је било и пре 313. «Нишким Едиктом» полако губе право на јавне манифестације, полиција им ограничава кретање, забрањује одлазак на Косово њиховом епископу, забрањује се 2012. Видовдански Марш, у спорним ситуацијама стаје се отворено на страну екумениста јеретика. Миланским Едиктом хришћанство је добило своју привилеговану позицију, а «Нишким Едиктом» паганство и варварство добијају своју привилеговану позицију. Хришћанство је изашло из катакомби и почело да се јавно проповеда 313., а у периоду око 2013. пагански промискуитет је изашао из својих мрачних домова и почео да се јавно проповеда. Држава Србија, у том смислу, финансира и промену полова. Цар Константин је и јеретике прогонио и позивао да исповеде Православље, а Нишким Едиктом јеретици се увозе у стотинама хиљада и православни призивају да исповеде јерес екуменизма. Под утицајем Миланског Едикта пагани су постајали православни. Под утицајем «Нишког Едикта» православни убрзано у моралном смислу постају пагани. Под утицајем Првог Васељенског Сабора који је организовао исти цар Константин, јеретици су постајали православни, под утицајем «Нишког Едикта» многи православни постају јеретици. Порука «Нишког Едикта», како је кренуло, биће јасно назадна: «Хришћани, имали сте 1700 година, какве-такве слободе вероисповести. Доста вам је. Враћате се у време мучитеља Нерона и Диоклецијана од пре 313.»  Можда је зато боље и да се укине пре него је званично и објављен и нека га носи плитка Нишава.

Ранохришћанска гробница-катакомба у Нишу

Припремила екипа ФБ странице «Православље живот вечни»