Подсећање: Интервју блаженопочившег Епископа Артемија за лист „Независна светлост“

Артемије-1

РАЗГОВОР СА ЊЕГОВИМ ПРЕОСВЕШТЕНСТВОМ ЕПИСКОПОМ РАШКО-ПРИЗРЕНСКИМ Г. АРТЕМИЈЕМ О СВЕ ДРАМАТИЧНИЈЕМ СТАЊУ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ – СРПСКОЈ ДУХОВНОЈ ПОСТОЈБИНИ

Јованка Николић: Ваше Преосвештенство, како је сусрет са Милутиновићем, који је, испоставило се, прошлог четвртка имао преча посла, договаран и како је пропао?

Епископ Артемије: Наш захтев да нас прими председник Србије није дошао ad hoc. Посету смо најавили још 26. јануара факсом, односно писмом, у коме смо образложили разлоге због којих желимо и тражимо да нас председник Милутиновић прими после одржаног црквено-народног сабора, 24. и 25. јануара у  Приштини. Хтели смо да му представимо ситуацију и положај Срба на Косову и Метохији, онако како ми који овде живимо то доживљавамо и оцењујемо. Хтели смо, такође, да му уручимо закључке црквено-народног сабора.

У среду увече (28. јануар), у 17 и 20 сати, послат је други телеграм, којим смо поново прецизирали и најавили наш долазак. И ми смо у четвртак (28.), у тачно одређено време, у 10 сати, били пред Председништвом Србије. Ушли смо унутра, примили су нас чиновници који стоје на вратима и одвели нас у  једну салу. Сели смо, дошао је генерални секретар Председништва и са њим смо обавили разговор. Објаснио нам је да је господин Милутиновић јако заузет, да је телеграм стигао у Председништво тек пре пола сата – то ћу оставити без коментара – и да не може да нас прими.

Ј.Н.: Како сте се осећали док сте из Председништва Србије одлазили необављена разговора? 

Епископ Артемије: То осећање било је непријатно. Не зато што нас председник Милутиновић није примио – ми тиме ништа не губимо, него због тога што председник Србије, у овом моменту, може да има нека важнија и преча посла од питања Косова. То је оно што нас је, заиста, ражалостило и заболело. Не то што нас као људе није примио. Разуме се, није нам ни одговорио од понедељника до четвртка да нас не може примити, те смо ми потегли пут са Косова, 400 километара до Београда, да бисмо остали без обављеног посла.

Ј.Н.: Како последње догађаје на Косову доживљавају преостали Срби и да ли се убрзава њихово исељавање?

Епископ Артемије: Косовски Срби, али и косовски Албанци, у  овом моменту осећају се јако непријатно. Јер, нису угрожени само Срби од такозване Ослободилачке армије Косова, него су, нема сумње, угрожени и Албанци од присуства и понашања србијанске полиције. Не од српског народа на Косову, али од полиције јесу. И од разних група и групица, које, попут удружења „Божур“ и његовог председника господина Кецмана, позивају Србне на свети рат. Као што су нападани Срби на путевима у Дреници, од Митровице до Клине, исто тако су, на разним местима, нападани и Албанци. Тако је, рецимо, у Косово Пољу нападнута основна школа, у којој су била албанска деца. Група од десетак људи, не знамо ко су, малтретирала је албанске наставнике. Косово почиње да се пали и да гори исто онако као што је почела Српска Крајина око Книна, или као што је почело у Босни и Херцеговини око Фоче и у другим местима. Знамо како  се и чиме све то завршило. И зато је сасвим оправдано што и Срби и Албанци на Косову са стрепњом очекују сваки нови дан. То доприноси и појачаном исељавању Срба, које никада није ни престало. Иако су нас државни медији и политичари обмањивали да је ситуација сређена, Срби су се увек исељавали. Само у Приштини данас имамо преко две хиљаде станова или кућа на продају. У маленом месту Дечани осам станова је продато и то станова појединих функционера и руководилаца у тој општини. Значи – сви осећају нестабилност, неизвесност шта доноси сутра и, како се ко сналази, тако одавде и одлази.

Ј.Н.: Који је то минимум на који би Срби пристали и који би спречио њихов даљи одлазак са ових простора?

Епископ Артемије: Господин Трајковић је новинарима, када смо излазили из Председништва Србије, рекао да је то Косово у Србији, да Срби на Косову не могу бити национална мањина, али и да српски интерес није да Албанци буду грађани другог реда у Србији. Значи, једна пуна равноправност и пуно поштовање људских права, како већинског српског народа – мислим на целу Србију – тако и албанске националне мањине. Јер, данас људска права нису угрожена само Албанцима, него, изгледа много више, Србима: Албанци трпе притисак од стране београдског режима, а Срби притисак и режима и албанских сепаратиста.

Ј.Н.: Српска власт се, међутим, упорно оглушује о позиве Срба с Косова, сем ако сама не организује њихов долазак у Београд, као што је то био случај са делегацијом „Божура“.

Епископ Артемије: Управо тако. Организован је одлазак „Божура“ и они су били примљени. Прочитао сам у новинама и да је код председника Југославије Слободана Милошевића организован тајни састанак и да је трајао четири сата. Али, са председником Милошевићем разговарали су социјалисти. О чему – то јавност не зна, нити ја знам. Знам само да је трагично и погубно да се срби с Косова обраћају председнику Југославије, а не Србије. Зашто? Тиме проблем Косова преносе на терен Југославије и он престаје да буде проблем државе Србије, а постаје Југославије. А ако је Косово проблем Југославије, онда ће међународна заједница бити за то да Косово постане трећа република у Југославији. Знамо, такође, чему то води. То је наша трагедија, али и тих назовисрба с Косова, који траже решење преко Милошевића.

Ј.Н.: Да ли је тачно да део територије Косова, помиње се цифра од 52 села, контролишу групе које се представљају као Ослободилачка војска Косова?

Епископ Артемије: То не бих могао ни да портвдим, нити да негирам. Нисам ни бројао села, ни испитивао ту информацију и о томе знам оно што новине пишу.  Али знам и то да су на прилазу манастиру Девичу многи пресретани, малтретирани… Ко то чини и колико села је у питању, не знам. Али, из овога што сам рекао о томе како се на Косову осећају и Срби и Албанци, јасно је да ствар није добра. Да ли је реч о 52, или више села, није битно. Суштина је да у крај око Дренице већ два-три месеца ни полиција не залази.

Н.С.: На Косову се налазе Пећка патријаршија, Грачаница, Дечани… Да ли су угрожени?

Епископ Артемије: За сада не. Једино су узнемириване монахиње у манастиру Девичу, који се налази код Србице, у дреничком крају. Искључивана им је струја, или прекидана, прекинут телефон, а ноћу су им непозната лица лупала на врата и бацала камење. Такође, ту се током целог дана сече манастирска шума. Монахиње су звале полицију, али она није долазила. Остали манастири за сада нису узнемиравани, ни нападани. Шта ће бити, ако буде, можемо само да претпоставимо. Никакву сигурност немају светиње Српске Православне Цркве, као што је нема ни српски народ. И то је оно што ме као црквеног представника, епископа рашко-призренског, као и господина Трајковића, и покреће да се боримо за решавање косовског питања демократски путем. Да не би дошло до онога чему се иде – насиља, или покушаја решавања проблема ратом. А, знамо да ако до тога дође, биће то коначно губљење и Косова и наших светиња. Видите, међутим, да наш глас не можемо да кажемо тамо где је најпотребније, нити хоћше да га чује онај ко је најпозванији да га чује.

Ј.Н.: Све време разговарамо о Србима на Косову. Имате ли икаквог контакта са Албанцима?

Епископ Артемије: Колико када одем на пијац, или у продавницу нешто да купим. Чисто људски. Никаквих других контаката немамо.

Ј.Н.: Међународна заједница не подржава отцепљење Косова, на шта званични Београд углавном ћути. Није ли мудрије  да ту околност искористи за почетак решавања стања на Косову?

Епископ Артемије: Свакако да би било мудрије када би власт имала мало више слуха. Јер, како међународна заједница није за одвајање Косова, није ни за статус quo. И неће стање, какво је сада на Косову, даље трајати, нити се толерисати. Када је у априлу прошле године делегација црквено-народног сабора била по еврпским земљама, у Бону, у Бундестагу, изричито су нам рекли следеће: Нико у међународној заједници данас није за промену граница, али ако власти у Београду, у најкраћем времену, не предузму ништа на решавању косовског питања, бојимо се да ћемо бити принуђени да узмемо у обзир и другу опцију. Значи, могућност промене граница. Како видимо, власти из Београда до сада нису показале ни минимум добре воље да се тражи решење косовског питања путем демократских средстава, путем преговора и договора. И то је оно чега се ми овде највише плашимо. Страхујемо да ће овде бити изазвани сукоби, и да ће то, онда дати могућности и право међународној заједници да се умеша и да раздваја. А када до тога дође – ствар је завршена.

Ј.Н.: Српска Православна Црква је, одлучено је на недавно одржаном свесрпском сабору на Косову, једини заступник косовских Срба.

Епископ Артемије: То је кроз историју била, то је и данас. Онда када никакве институције нису постојале, постојала је Српска Православна Црква које је бринула и која је чувала српски народ. Она то чини и ових 50 година комунизма и последњих десет година слобизма.

Ј.Н.: Какав је Ваш однос са српским властима на Косову?

Епископ Артемије: Зависи од места до места. Сва власт на Косову припада једној партији. Међутим, нису сви људи истог кова. Има председника општина са којима имамо изванредне односе на добро и Цркве и народа. Али, има и председника које, за седам година колико сам овде, нисам успео ни да сретнем, нити да се упознам са њима. Није, међутим, тачно да су сви косовски Срби, како се то представља, за овај режим и социјалистичку партију. Али, тачно је да се на свим досадашњим изборима највише манипулисало са бирачима са Косова и Метохије, било да су у питању Срби, било Албанци. Тако је, рецимо, на последњим изборима Косово дало око 400.000 гласова, а српско гласачко тело не прелази 100.000.

Ј.Н.: Има оних који Вам замерају да не сарађујете са социјалистима и да је, зато што Вас социјалистичка власт бојкотује, застала градња цркве у Приштини.

Епископ Артемије: Не, то није тачно. Истина је следеће: када је требало да почне изградња цркве, тадашњи председник града Приштине у једном наступу напао је епископе Артемија и Атанасија као издајнике.  Тада сам стопирао сваки даљи рад на градњи храма, јер не могу да граде храм они који тако цепају народ и цркву. Када је он смењен са тог положаја и када су дошли људи који су били за сарадњу, наставили смо са градњом храма и стигли смо до куполе. Може се видети колика је црква никла за три-четири године. С друге стране, председник Ђаковице је, такође, члан Социјалистичке партије, али је за сарадњу. За четири године, четири цркве је подигао. Није лепша црква саграђена у Србији, од рата наовамо, од цркве у Ђаковици. У Истоку, такође, имамо председника општине са којим сарађујемо. И један и други добили су Орден Светог Саве за то што раде за српски народ и Цркву. Али, председника Пећи Милета Јовановића никада нисам срео. Значи, немају ни сви социјалисти исти став, када су у питању Црква и српски народ.

Ј.Н.: Можете ли, мада је незахвално, да прогнозирате даљи развој ситуације на Косову?

Епископ Артемије: Добро сте рекли да је незахвално прогнозирати и ја то не бих хтео. Али, може да се закључује. Није тако давно било када је почео распад бивше Југославије. Знамо како је дошло до рата у Словенији, Хрватској, па у Босни. Исти сценарио дела и понавља се овде на Косову. Ако човек закључује на основу онога што је било, може се видети шта ће бити на Косовову. Да не да Бог!

Ј.Н.: Много је предлога у оптицају за решење косовског проблема – од регионализације, до аутономије. Ако бисте се Ви питали, за коју бисте се опцију определили?

Епископ Артемије: До решења може доћи само када будемо имали демократску, правну и економски јаку државу Србију. Таква Србија ће наћи право решење за Косово и Метохију. Не морам ја да га прописујем.

Разговарала Јованка Николић

Извор: Светигора, лист митропилије цетињске, година VII, св. Симеон Мироточиви 1998, број 68-69, стр.25-26, интервју дат листу „Независна светлост“.