Богдан, рањени дечак са Бистрице: Не осећам потребу за осветом, али ја сам један тужан човек

Богдан Букумирић је 13. августа 2003. године, као петнаестогодишњак, преживео напад на Бистрици у Гораждевцу. Лекари су му давали само четири одсто шансе да преживи, али он је победио. Данас 18 година касније он је супруг и отац. Не осећа потребу за осветом, али живи за дан када ће починиоци да буду пронађени и кажњени.

Пре тачно 18 година, на реци Бистрици у Гораждевцу код Пећи непознати нападачи су из аутоматског оружја пуцали на српску децу која су се купала у реци. Убијени су – Иван Јововић и Пантелија Дакић, а тешко су рањени – Ђорђе Угреновић Марко Богићевић, Богдан Букумирић и Драгана Србљак.

За овај злочин нико није одговарао, починиоци нису пронађени ни након 18 година, а Еулекса је 2011. године обуставио истрагу „због недостатка доказа“.

Тог 13. августа Богдан Букумирић задобио је седам прострелних рана. Остао је без слезине и дела лобање. Лекари су му дали само четири одсто шансе да преживи, ипак успео је.

„Ја сам наставио свој живот, оженио сам се 2014. остварио сам се као родитељ, имам две ћеркице – Николију и Анђелу које су ми највећи успех у животу. Оне ми дају снагу да наставим даље, не дозвољавају ми да клонем духом. Због њих позитивно размишљам, и не осећам потребу за осветом. Али, са друге стране ја сам један тужан човек зато што 18 година чекам позив из Међународне заједнице током којег ће ми рећи да је неко приведен, да ће коначно да изађе пред суд да му се суди за злодела која је урадио. Моје ране и ране породица погинулих то заслужују“, овим речима започиње своју причу за РТС Богдан.

Прво сећање на 13. август му је пуцњава из околне шуме и Панта који пада поред њега.

„Kао и сваког дана кренуо сам са друговима на реку да се купамо јер базен у селу није постојао. Ушао сам у воду која је била неубичајно хладна за август. Направио сам пар кругова и врло брзо изашао из реке. Био сам поред Панте када су запуцали, окренуо сам се ка њему и видео да пада на земљу. У том моменту су ме три метка погодила у грудни кош са леве бочне стране, још два изнад грудног коша и један у стомак. Више нисам могао да стојим на ногама и док сам падао, седми метак ме је погодио са десне стране главе, а осми ми је окрзнуо леву ногу“, присећа се Богдан тренутка напада.

Након пуцњаве завладао је метеж, јауци и плач чули су се са обале реке, трагови крви на разбацаној одећи и обући. Недуго затим огласиле су се и сирене. Узнемирени мештани одводе повређену децу у италијанску базу Kфора у Гораждевцу, а затим у сеоску амбуланту где им се указује прва помоћ.

„Три пута су ми лекари превијали главу, три пута сам завој скидао и рукама стискао ране, онако у бунилу сам мислио да ћу притиском макар мало ублажити бол који сам осећао. Докторка која нас је примила, свесна да нема услова за наше даље лечење, замолила је Kфор да нас отпрати до њихове болнице у граду, али они су то одбили са образложењем да није безбедно да се крећу са српским таблицама“, описује Богдан.

Како би преживео, Богданов брат Бошко и комшије Милан Павловић и Рајко Јанџиковић немајући избора стављају га у ауто и крећу ка пећкој болници. Таман кад су помислили да је помоћ надомак руке, код пијаце им стаје аутомобил и они у моменту бивају окружени масом људи.

„Била је среда, пијачни дан, кад нам је усред Пећи код пијаце стао аутомобил зрењанинских таблица. То је приметила група Албаница и убрзо нас је опколила. Насрнули су на нас, демолирали су кола, а нас су покушали да извуку из аутомобила. Осетио сам ударце по телу и глави, комшија Милован се бацио на мене не би ли ме својим телом заштитио и ја сам у том тренутку изгубио свест“, присећа се Богдан.

Тада, се однекуд појавила патрола Кфора која је окупљену масу растерала, а Богдана пребацила до пећке болнице, гду су већ били довезени Драгана, Ђорђе, Марко, Иван и Панта.

„На нашу срећу у том тренутку је наишла патрола Kфора. Kомшија Милован ми је касније причао да је пуцала у ваздух не би ли се разишла маса људи која нас је напала. Мене су како су ми причали, пребацили у пећку болницу где сам провео пар сати са Пантом у истој соби“, наводи Богдан.

У страху од албанских лекара, отац покојног Панте и доктори из Гораждевца инсистирају да се повређена деца пребаце у болницу у северни део Kосовске Митровице.

„Након три сата мој другар Марко који је такође био у тешком стању пребачен је хеликоптером у болницу немачког Kфора у Призрен, а ја у јужни део Kосовске Митровице у француску војну болницу где су ми оперисали слезину. Међутим, хитно ми је била потребна и операција главе, а они нису имали неурохирурга, а мени је заправо то била најозбиљнија повреда“, прича даље Богдан.

Жив је, каже, захваљујући докторки Милени Цветковић из болнице у северном делу Митровице, која га је на сопствену одговорност преузела из јужног дела и тражила да хеликоптером буде пребачен на ВМА. Kако Kфор није дозволио прелетање административне линије, превоз га је сачекао у Рашки. На Војномедицинску академију је стигао двадесет минута после поноћи, а прогнозе лекара су биле поражавајуће.

Кома, четири операције и четири одсто шансе да преживи

„На ВМА сам стигао у веома тешком стању, у организму сам имао само литар и по крви. Шансе да преживим су ми биле четири одсто. Оперисана ми је глава, а пар дана касније поново и слезина“, присећа се Богдан прогноза лекара.

Шестог дана од пријема буди се из коме, не сећа се пређашњих догађаја, како је и зашто доспео у болницу.

„Пробудио сам се на Преображење, али нисам се апсолутно ничега сећао. Рекли су ми да сам оперисан јер сам повређен, али не и на који начин сам задобио повреде. Нисам се сећао догађаја са Бистрице“, прича Богдан.

За Иванову и Пантелијину смрт сазнаје случајно из новина које је неко заборавио у болничкој соби.

„У том тренутку почињу да ми се враћају сећања. Сетио сам се да је Панта стајао поред мене кад су се зачули рафали, да га је метак погодио у леву страну главе, а мене у десну. Сцену како он пада не могу никада да заборавим. Сетио сам се сваког детаља и почео да плачем. Покушао сам да устанем и проверим да ли је то истина, али нисам осећао ноге“, споро са Богданових усана излазе речи.

Примећујем да му је по први пут током разговора задрхтао глас. До тог момента га није напуштао ведар дух. Чак је током интервјуа износио безброј шала на сопствени рачун.

На Војномедицинској академији провео је скоро шест месеци, извршене су му још три операције главе. Опоравак је трајао дуго, али је захваљујући бризи лекара Богдан добио битку са тешким повредама.

„Било је потребно јако пуно времена да се све врати у нормалу. Ја сам четири месеца био практично непокретан, у неким тренуцима ми је пролазило кроз главу да никада нећу устати из кревета, али уз моју упорност и подршку лекара прве кораке сам направио након четири месеца, много раније него што су лекари предвиђали“, присећа се Богдан дана када је покушавао да устане на ноге.

Данас се креће без већих последица.

„Некада осетим бол дуж леве стране тела, али у суштини нема неких великих последица“, наводи Богдан.

И прикривање злочина је велики злочин

Неколико пута писао је Међународној заједници тражећи одговор на питање ко је и зашто пуцао на децу на Бистрици. Добио је одговор 2011. године да је истрага званично обустављена због недостатка доказа.

„Тај одговор ме је заболео више него ране и све тешке операције које сам имао. Просто ми је невероватно да нису могли на тако малом простору да пронађу доказе и ухапсе починиоце. То ми је неприхватљиво јер доказ сам ја, моје повреде које су и након 18 година видљиве, доказ су Драгана, Ђорђе, Марко. Доказ су и Пантелија и Иван који нажалост нису живи. Доказ је и 78 чаура које су пронађене на Бистрици. Знате и прикривање злочина је један велики злочин“, указује Богдан.

Не одустаје од тражења одговора убеђен да се починиоци могу пронаћи.

„Ја сам жртва која само тражи истину и правду за себе и остале и убеђен да се починиоци могу наћи само је потребна добра воља и жеља да се то расветли. Ја молим државу Србију и Међународну заједницу да се истрага обнови јер просто је невероватно да ни након 18 година породице жртава и ја не добијемо одговор – ко је пуцао на нас и зашто није приведен, зашто не одговара за своја злодела. Није то осам дана то је 18 година“, истиче Богдан.

Бол који је преживео каже не бих пожелео никоме. Чак ни оном ко је пуцао у њега.

„Тај бол и осећања прикривам осмехом, али у дубини душе само ја знам како се осећам. Јер готово сваког трена и даље осећам тај звук метака који ми пробијају тело“, описује своје право стање духа Богдан.

Породица највећи ослонац и подршка 

Упркос свему, смогао је снаге да настави живот далеко од свог краја. Због честих контрола и прегледа са супругом и ћеркама живи у Београду. Породица му је била и остала највећи ослонац и подршка.

„Али великим успехом сматрам и то што након тешких телесних повреда, четири операција и лоших прогноза лекара ја самостално ходам и причам без икаквих потешкоћа“, закључио је Богдан за РТС.

Извор:
РТС