Ужаси над јамама

За само три часа усташе су у Шурманачку jаму бациле од 500 до 600 жена, дjеце и стараца из села Пребиловаца, док jе током рата у њу бачено више од 3.000 Срба…

Приредио: Огњен БЕГОВИЋ

У бестиjалним масовним убиствима Срба у Пребиловцу посебно су се истакли усташе – Марко Родин, Чутура Иван, извjесни Шарић из Вишића, а преживjели су нарочито истицали срамну улогу Мурата Шоше из Бивољег Брда и његових синова.

Усташе су 4. августа тражиле Пребиловчане, већином мушкарце, коjи су се спашавали бjекством у брда. Оне коjе су успjели да ухвате убиjали су на лицу мjеста.

Наредног дана усташе су из осталих заселака прикупили све становнике, махом жене, дjецу и старце, успут убиjаjући на лицу мjеста све оне коjи због изнемоглости или старости нису могли да иду.

Прикупљену пребиловачку неjач, коjа ниjе била побиjена одмах у селу, усташе су камионима одвезле на жељезничку станицу у Чапљини. Ту су, такође, довезли и ону групу коjа jе раниjе одведена у “Силос”, тако да се на жељезничкоj станици у Чапљини 5. августа 1941. године нашло између 500 и 600 пребиловачке неjачи.

Како наводи историчар Драга Мастиловић, сви они су држани циjели дан на августовскоj жези на ледини покраj станице, а усташе им нису давали ни храну, нити воду, већ су их батинама нагонили да пjеваjу и играjу коло.

“Врисак преплашене, изгладњеле, жедне и измучене дjеце заглушивао jе читав дан становништво вароши Чапљине”, наводи се у материjалу Земаљске комисиjе за утврђивање злочина.

Усташки логорник Фрањо Вего обишао jе жртве и наредио управи жељезничке станице да формира специjалну композициjу за транспорт жртава и одредио око 300 усташа као спроводнике. Када jе композициjа била спремна, пред сами мрак 5. августа, усташе су жене и дjецу немилосрдно потрпали у неколико теретних вагона без хране и воде.

Исте ноћи превезли су их до жељезничке станице у Шурманцима, гдjе jе усташка пратња поjачана.

“Након тога jе Никола Фалак, главар из Шурманаца, обишао село и обавиjестио сељане да ће тога дана у Шурманачку jаму бити побацана српска неjач из села Пребиловци, те наредио да се мjештани из `Харарове махале`, коjа jе била наjближе jами, склоне таj дан из своjих кућа”, истиче Мастиловић.

Бацање пребиловачке неjачи у амбис Шурманачке jаме описано jе у документима Земаљске комисиjе за утврђивање злочина на сљедећи начин: “Око осам сати изjутра, 6. августа 1941. године, усташе су отвориле вагоне, жртве искрцале и по партиjама их одводиле уз брдо близу jаме зване Шурманци.

Јама jе удаљена од жељезничке станице око пола сата хода. Успут, од станице до jаме, усташе су гониле и млатиле жене, коjе су носиле и вукле већ полумртву дjецу. Циjела ова тужна поворка прикупљена jе на jедноj падини испред jаме. Са те падине ниjе се могао видjети отвор jаме”.

Усташе су тада доведеним жртвама саопштили: “Сада идете на испит!”.

Затим су отпочели са издваjањем и одвођењем по групама од 10 до 20 жена и дjеце, обично по породицама. Нико од осталих жртава не зна шта се са одведеним жртвама дешавало. Ниjе се чуо пуцањ пушака, а отвор jаме ниjе се могао видjети.

Група за групом одлазила jе и више се ниjе отуда враћала – и тако редом све до 11 сати приjе подне, када jе и посљедња партиjа ових жртава одведена и бачена у jаму. Тако jе ова jама тога дана за три часа “прогутала” 500 до 600 невиних жртава, жена, дjеце и стараца из села Пребиловци, док jе током рата у њу бачено више од 3.000 Срба.

Усташе су мотикама и другим предметима жртве гурале у jаму. То су чинили зато што су се боjали да нека жртва не повуче са собом неког од усташа у jаму, пошто jе таквих случаjева било приликом масовног бацања Срба у херцеговачке jаме.

Непосредно пред вратима саме jаме, усташе су “издвоjиле за себе 7-8 наjљепших дjевоjака, али су се оне отргле из њихових руку и поскакале у jаму”, наводи се у извjештаjу Земаљске комисиjе.

О ужасима коjи су се дешавали над jамом свjедочили су сами злочинци, али и риjетки очевици. Тако jе извjесни усташа Лизде, jедан од учесника у том покољу, причао касниjе, по извршењу овог злочина, да му jе “било наjтеже са дjечацима коjи су се опирали и грчевито хватали за ноге свога крвника да не буду бачени у jаму”.

Према Мастиловићевим риjечима, очевици овог страшног злочина, Мехмед и Ибро Тиквеша и Данило Зубац, сви из села Шурманци, свjедочили су 9. jула 1946. године, на заjедничком саслушању пред органима Земаљске комисиjе за утврђивање злочина, о потресним сценама ужаса коjи су се одигравали над jамом.

“Усташе одваjаjу Србе у групе од по десет лица… Жене и дjецу… И одводе до jаме. Тамо се одиграваjу страшне сцене. Дjеца се отимаjу, вриште, хватаjу се за своjе убице и не даjу се бацити у jаму, а жене и дjевоjке саме скачу и бацаjу се у jаму, jер послиjе доживjелог последњих дана, а нарочито онога што су препатиле у школи у Пребиловцима, не желе више живjети…

Видjели смо како jе jедан усташа узео jедно диjете – била jе то дjевоjчица од четири до пет година, коjу jе, осмиjехуjући се, бацио у ваздух као лопту. На дjетету jе залепршала црвена хаљиница приjе него што jу jе прогутао мрак jаме…”, навели су свjедоци овог незапамћеног злочина над херцеговачким Србима.

Оваj сурови злочин предводили су Андриjа Буљан, усташки таборник из Чапљине, и, по злу познат, усташки злочинац Иван Јовановић Црни, jедно вриjеме главар села Шурманци.

Након овог злочина усташе су у Пребиловцима организовали своjу сталну посаду, а за команданта jе именован Никола Мерђан из села Гњилишта. Усташе су неуморно трагале за преживjелим мушким становништвом Пребиловаца, а да би их што лакше похватали, проносили су виjести да им породице нису побиjене, већ да ће сви бити враћени у село када се мушкарци предаjу.

Усљед ове преваре, jедна група од око 60 Пребиловчана предала се убрзо усташама, желећи да било како помогне своjоj неjачи, а не знаjући да су њихове жене и дjеца већ мученички убиjени у гротлу Шурманачке jаме.

Већ сутрадан по предаjи, сви они су били побиjени. Наjвећу групу, њих 48, усташе су одвеле у Пребиловачко блато на мjесто звано Морин оток и ту су их све до jедног поклали. Оваj злочин извршен jе половином августа 1941. године.

Наредних дана поjедини преживjели пребиловачки Срби предавали су се поjединачно усташама и одмах су били убиjани. Тако су, на примjер, преживjелу дjевоjку Босу Драгичевић, након што су jе глад и жеђ приморали да изађе из склоништа, усташе ухватиле и силовале jавно насред села, а затим бацили у бунар.

Истребљивање пребиловачких Срба траjало jе, према подацима Земаљске комисиjе за утврђивање злочина, равно 32 дана.

“Од првог дана када су напали село Пребиловце, усташе су започеле и масовну пљачку српске имовине. Према подацима Земаљске комисиjе за утврђивање злочина, у Пребиловцима jе опљачкано око 10.000 грла ситне и 1.000 грла крупне стоке, као и цjелокупна покретна имовина.

Мjесец дана након покоља, усташе су населиле у Пребиловце 60-70 хрватских породица из Љубушког и Чапљинског среза, а Пребиловцима су промиjенили назив у Ново Село. Такво стање потраjало jе до италиjанске окупациjе Херцеговине, када су усташка посада и насељеници напустили Пребиловце пред долазак италиjанске воjске”, каже Мастиловић Срни.

Након што су Италиjани ушли у село, у Пребиловце су почели да се враћаjу риjетки преживjели Срби. Међутим, њиховом страдању ни тада ниjе био краj, jер jе убрзо кроз Пребиловце наишла jедна усташка група на путу за Дабар.

Усташе су зашле по кућама, искупиле око 20 изненађених пребиловачких Срба, а затим их одвели до мjеста званог Бунар, близу риjеке Брегаве, и ту их све побили. Ову усташку групу предводили су Ивица Милас и Никола Матић из села Гњилишта.

О размjерама злочина над пребиловачким Србима свjедоче и подаци Земаљске комисиjе из коjих jе видљиво да jе у Пребиловцима 1941. године било 116 породичних задруга са 994 становника, док су 1946. била само 164 становника.

Погинуло jе и бачено у jаму 830 становника, 33 породичне задруге потпуно су уништене, а од 31 породице остао jе само по jедан члан у животу.

Наjвећи броj злочинаца коjи су организовали и извршили ове монструозне злочине никада ниjе одговарао за своjа недjела, иако су преживjели свjедоци наводили пред истражним органима ФНРЈ већи броj њих именом и презименом.

Од преко 300 непосредних учесника бацања пребиловачке неjачи у jаму, одговарало jе пред судом само њих 14 – Иван Јовановић Црни, Арар Анковић Мирко, Иванковић Мате, Шего Андриjа, Јерковић Јозо, Остоjић Јозо, Васиљ Јаков, Турудић Божо, Прусац Јозо, Васиљ Мартин, Васиљ Мате, Сочо Иван, Васиљ Јозо и Јовановић Лудвиг.

Један од главних организатора злочина Иван Јовановић Црни мирно jе живио и радио у неколико воjвођанских села све до 28. септембра 1956. године, када jе ухапшен у селу Палић код Суботице.

“Од њих 14, само су троjица осуђена на смрт, док су остали добили затворске казне. Брат Ивана Јовановића – Лудвиг, чиjа jе кафана у Шурманцима била мучилиште броjних Срба коjи су из Сараjева и других диjелова БиХ довођени и бацани у jаму у Шурманцима, осуђен jе на казну затвора од три године”, наводи Мастиловић.

Извор:
ЈАДОВНО