Преименовање српског култруног наслеђа у „косовско“ је чин насиља

Са Др Александром Ђурићем о српском културног наслеђу на КиМ у актуелном тренутку.

– Дакле, није реч о чувању, поштовању и прихватању, него о брисању, нестанку и затирању свега што има српски атрибут. Власти на Косову настоје да се ослободе онога што им смета у постизању зацртаних циљева, а никако да сачувају исто, истиче др Ђурић

Зна се да је културно наслеђе на Косову и Метохији српско, државе Србије и Српске православне цркве. Трагови Албанаца на српским православним светињама на КиМ не служе им на част јер огавни графити које ових месеци, као и до сада, исписује албанска рука на српским манастирима у опасности, не служе им на част. Њихово би било да уложе труда да се графити мржње и друга непочинства више не нађу на српским црквама и светињама на Косову и Метохији а не да покушавају свету да представе српско културно благо као своје или као оно које би они чували.

Истина се не доказује па зато Србију нико није ни питао чији су манастири на Косову и Метохији кад су уписивани на листу Унеска, када је то већ општепознато културној и стручној домаћој, европској и светској јавности. Али неуспела држава Косово хтела би да узме „у своју заштиту“ чак и оне српске манстире који су на листи светске баштине Унеска у опасности. Ти манастири, Високи Дечани, Богородица Љевишка, Грачаница и Пећка патријаршија су најугроженији споменици култре у Европи(!).

Показало се да је тај моменат и та чињеница трн у оку полтичког естаблишмента у Приштини те су тако маја ове године затражили да се ови средњевековни српски споменици уклоне из групе ризичне категорије Унеска. Вешти стратези отимања су кренули и од преиначивања терминологије те би хтели да се избаце и неки „застарели термини“ као што је термин „јужна српска покрајина“ који, чињеница је, користе још само они који тачно знају да „није све готово“ око Косова и са Косовом… О томе неком другом приликом јер је и то задатак новинара.

Није лако србовати ни на Косову, ни у Београду

О континуираним покушајима Приштине да отме све што је српско и да српско споменичко и културно наслеђе за почетак преименује у „косовско“, овде смо разговарали са др Александром Ђурићем, почасним доживотним председником „Ладе“, најстаријег Друштва српских уметника чији су чланови и представници уметности са Косова и Метохије, академик Светомир Арсић Басара и сликар и професор Петар Ђуза. Истакнути уметник Др Александар Ђурић, професор књижевности и сликар је за наше читаоце одговорио на неколико питања о угрожености српских светиња на Косову и Метохији у светлу актуелних дешавања.

-Живимо у времену прокламованих мишљења да културна баштина Срба на Косову не припада само њима, већ да право на наслеђе полажу и Албанци што би се и могло прихватити у смислу спремности за брижно старање о њему. Међутим, све што се догађа сведочи управо супротно. Дакле, није реч о чувању, поштовању и прихватању, него о брисању, нестанку и затирању свега што има српски атрибут.

Власти на Косову настоје да се ослободе онога што им смета у постизању зацртаних циљева, а никако да сачувају исто.Присвајање српског културног наслеђа, односно његово преименовање у „косовско“ јесте чин насиља, коме се као и сваком насиљу мора супротставити.

Ако је њихово српско културно наслеђе и манастири, или им припадају по ко зна ком основу, зашто су их палили, рушили, уништавали и зашто их и данас скрнаве графитима мржње и зар то није јасно светској заједници?

-Скрнављење и уништавање цркава и манастирских здања српске православне цркве видљиво је свима који имају отворене очи. Међународна заједница је затворила своје јер јој не одговара да призна да је погрешила насилно одвајајући Косово и Метохију од Србије. Велике силе више нису на страни истине, напомиње др Александар Ђурић

Присвајање трезора уметничког наслеђа нечуван је покушај

-Историја бележи велике крађе уметничког наслеђа од народа побеђених у ратовима. Европски музеји препуни су таквих примера. Познате су и замене персоналног идентитета у циљу скривања, али присвајање целокупног трезора једне нације нечувен је покушај, истиче др Александар Ђурић.

Очекујемо да и најстарије Друштво српких ументика „Лада“ на чијем је челу др Ђурић реагује на нападе из Приштине на српско културно и уметничко благо у јужној српској Покрајини о чему нам је наш саговорник рекао:

-Уметност је у савременом друштву исполитизована, јер служи онима који владају медијима и поседују новац. Ретки су појединци који имају свест и храброст „побуњеног човека“ у оном смислу како је то дефинисао Алберт Ками. Њихова моћ је мала и лако се неутралише. Друштво српских уметника „Лада“ , без обзира на свој велики углед, прави је пример за то. Ваш позив да се огласимо по питању несреће која је задесила наш род враћа веру да глас слободних уметника још нешто значи.

Претпрошле године Друштво „Лада“ се јавило на конкурс Министарства културе са идејом да организује изложбу радова својих чланова у Грачаници. Предлог није добио подршку из непознатих разлога.

Патриотизам се третира као национализам

Албанци су учили од српских песника, српских сликара и музичара и других српских уметника са којима су се и дружили на Косову и Метохији… Учили су и у Београду и од Београда, што ретки појединци и данас признају, мада они Београд гледају првенствено као европску метрополу а не као главни град Србије. Ево шта нам је наш саговорник рекао о том искуства чланова „Ладе“ који потичу са Косова и Метохије и који су стварали на Косову и Метохији у другој половини 20. века све до рата и прогона 1999. године.

-Уметност је вид комуникације, не дијалошког, већ монолошког типа. Свеједно, она подразумева својеврсну умреженост у којој сви међусобно и пружају и добијају. Многи чланови „Ладе“ у њеном дугом трајању, били су пореклом, животом, школовањем и осећањима привржени нашој јужној покрајини. Албанци, који су студирали у Београду, веома активно се боре за своју истину. Зашто је тако?

Чини се да други народи могу и умеју да испољавају љубав према својој матици, а српском то није дозвољено. Патриотизам се у јавном животу и у самој Србији третира као национализам. Данас није лако србовати ни на Косову, ни у Београду, без осуде.

Лицемеран је став да Албанци одбијају заједнички живот у држави у којој су већина Срби, а то исто право не признају Србима на Косову и Метохији где су они у мањини.

На крају и о томе шта би то била константа културног и националног идентитета једног народа:

-Не постоји константа у културном идентитету једног народа зато што је култура подложна сталним променама, било да се оне крећу у правцу развијања, или опадања. Ви свакако мислите на духовни идентитет и његове константе које је тешко дефинисати. Најлакше се примећују кроз велике духовне творевине, попут епова.

Велике епове изнедрио је заједнички дух. Они су дела колективне свести. Таквим достигнућима може се похвалити мали број народа, међу њима и српски са косовским циклусом епских и лирских песама. Из њих је настао и мит на ком се темељи наш национални идентитет после Немањића. Опредељење за царство небеско, а не земаљско, не би требало тумачити банално, јер није реч сукобу фикције и реалности, већ о осеђању и вредновању слободе.

Косовски завет скупо нас је коштао, али ми нисмо могли поступити другачије ни у једном од бројних изазова од 1389. Надам се да од таквог става нећемо одустати ни у будућности, каже Др Ђурић.

Аутор: Славица Ђукић