Путник у средиште српске земље

Српска краљевска академија. Универзитет у Београду. Српско геолошко друштво. Природњачки музеј. Српско археолошко друштво. Српско планинарско друштво. Све ове институције настале су између 1892. и 1905, а за њихово оснивање заслужан је Јован Жујовић, родоначелник геолошке науке у Србији. И све чему је пре више од века ударио темеље и даље стоји постојано, 85 година од његове смрти. Дубок траг који је оставио у националној историји крајем 19. и почетком 20. века с правом га сврстава међу најзнаменитије личности српског народа.

Рођен је 18. октобра 1856. у селу Брусници, у рудничком крају, где му је отац Младен био на служби. Потом се селе у Београд, где завршава основну школу и гимназију. Осим у престоници, породични живот се добрим делом одвијао и у Неменикућама. У том сопотском селу имали су велико имање, а стара кућа Жујовића сачувана је до данас, као споменик културе.

У раној младости Јован је овладао руским, француским и немачким језиком, био је наклоњен природним наукама, али га је једнако привлачила и политика. Надахнут социјалистичким идејама Светозара Марковића, по одласку на школовање у Цирих прикључује се кругу око чувеног револуционара и анархисте Михаила Бакуњина. Чак је био у искушењу да напусти студије и посвети се левичарском деловању. У лето 1873. долази на ферије у српску престоницу и о томе разговара са својим идејним учитељем Светозаром Марковићем. Добија савет да настави образовање, па се на јесен уписује на Природно-математички одсек Филозофског факултета Велике школе. Професор Јосиф Панчић разбуктао је Жујовићеву љубав према природним наукама и трасирао његов научни пут, који га је 1876. одвео у Париз, на Сорбону. Након дипломирања објављује први рад из области геологије, о стенама Анда, којим је стекао међународни углед.

У Београд се враћа 1880. и тада започиње најплодније раздобље његовог живота. Постаје редовни професор Велике школе 1883. (имао је тада само 27 година) и преузима Катедру за минералогију и геологију. У Жујевићевим „чизмама” те науке напредују корацима од седам миља. Из Париза је донео први поларизациони микроскоп у Србију и применио га на испитивање наших стена, само двадесетак година након што су у свету микроскопи почели да се користе у овој области. Прву геолошку карту Србије израдио је 1884, а до краја деценије написао је и уџбенике из геологије, објављивао радове у страним часописима, проучавао руде, минерале, сакупљао узорке стена и фосила… Минералошки и геолошки завод оснива 1883, а исте године учествује у формирању Српског археолошког друштва. Последњу декаду 19. века започео је утемељивањем Српског геолошког друштва (1891), а завршио капиталним делом „Геологија Србије” (1900). Годину дана касније иницира формирање Српског планинарског друштва, чији је био доживотни председник. Жујовић је и главни покретач Музеја српске земље (1895), односно Природњачког музеја, како се данас та установа зове.

Указом краља Милана Обреновића 1887. именован је за једног од 16 првих чланова Српске краљевске академије (данас САНУ). Када је осниван Београдски универзитет 1905, Жујовић је био међу осморицом професора који су бирали остале чланове наставног кадра.

Својој раној љубави – политици – вратио се после 20 година посвећености науци. Најпре као сенатор (1901), а потом као народни посланик Самосталне радикалне странке, од 1903 до 1912. Два пута је био министар просвете и једном министар иностраних дела.

Почетак Првог светског рата затиче га у Београду, где са својим студентима и колегама пред артиљеријским нападима спасава библиотеку Геолошког завода и чувену збирку метеорита из Природњачког музеја. Затим 1915. одлази у Париз, као повереник српске владе, да пропагира југословенску идеју и брани будуће границе државе од територијалних претензија Италије, Бугарске и Румуније. Крајем 1915. у Француску је дошло 4.000 ђака и студената из Србије. О њиховом смештају и наставку образовања у осамдесетак школа Жујовић се непосредно старао све до јесени 1916. Уз то, неуморно је агитовао о страдањима Србије у Великом рату, а као убеђени франкофил радио на стварању што чвршћих савезничких и братских веза између два народа.

После Великог рата, у складу с уверењима формираним у младости, био је међу оснивачима Самосталне републиканске странке, невелике партије која је окупљала интелектуалце. После 1930. готово се потпуно повлачи из јавног живота. Лагано је копнeо, под теретом година и самотњаштва. Љубав његовог живота, супруга Стана, умрла је 1889, у 25. години. Нису имали деце, а Јован се није други пут женио.

Родоначелник модерне српске геологије преминуо је 19. јула 1936. О његовој смрти известиле су све престоничке новине, а „Политика” је објавила опширан животопис Јована Жујовића – човека за ког је академик Александар Белић написао да се „на њему могла заснивати читава култура једног народа”.

У култури сећања народа коме је припадао успомена на његово дело блеђа је него што овакав великан заслужује. Биста у порти цркве у Неменикућама једини је јавни споменик који му је подигнут, а његово име носе само две улице (у Београду и Сопоту) и средња техничка школа у Горњем Милановцу.

Извор:
ПОЛИТИКА