Извештај са округлог стола „Нација и образовање“

На овом научном скупу у Матици српској учествовали су Слободан Антонић, Слободан Владушић, Миломир Степић, Миша Ђурковић и други

У петак, 11. јуна 2021. године у Матици српској одржан је округли сто „Нација и образовање“. Округли сто отворили су др Радивој Стојковић, председник Националног просветног савета, и проф. др Драган Станић, председник Матице српске.

Говорећи на самом отварању, председник Матице српске проф. др Драган Станић истакао је да „…не смемо дозволити да као глас савести, као глас будних утихнемо. Ако будемо утихнули као јавне личности, као људи који су спремни да кажу оно што мисле, онда ће све оно што долази из великих центара војне, политичке, економске и друге моћи бити спровођено овде на терену, просто како они то желе, а смисао српске историје је да се ми изборимо за то да креирамо своју историју, да Срби креирају сопствену историју“.

Јасно дефинисање граница

Први говорник на скупу био је проф. др Славко Гордић. Говорећи о стратегији развоја образовања Србији до 2030. године, Гордић запажа њене „уграђене кварове“ које описује као „бројне“ и „нимало случајне“, те се пита да ли и код нас постоји „дубока држава“ која у подсистему, у просвети, на дужи рок, подрива идентитетску самосвест и стваралачку виталност земље. Замерке које је уочио тичу се одсуства идентитетског духа стратегије, занемаривања значаја општег образовања и критичког мишљења, као и непостојања јасно изражајне мисије образовања, посебно у области националних и идентитетских предмета.

После проф. Гордића, реч је узео проф. Милован Митровић који је своје излагање започео тежњом да се организационим настојањем споје национални идентитет и образовање на један рационалан начин. Он је савремено образовање у Србији поистоветио са едукацијом, односно са обуком. Митровић је, такође, указао на значај културног и националног идентитета, самосвојности, упоредивши то са главицом лука. – Нема здраве главице без дубоког корена, као ни без здравих листова који прихватају социјалну и културну фотосинтезу. Сами слојеви главице лука јесу наши лични, породични, завичајни и национални идентитети.

Затим је уследило обраћање председника Матице, проф. др Драгана Станића, који је тежиште свог излагања ставио на тему болоњске реформе. Говорећи о самим почецима увођења болоњске реформе у наш систем образовања Станић истиче да је реформа била формулисана попут комунистичке, револуционарне логике, односно спровођена без питања, а конципирала се на либералном америчком моделу, „који уништава супстанцу озбиљне универзитетске наставе“. Крајњи продукт оваквог модела образовања јесте да „добијате људе који у струци нису ништа“. Он додаје да сведочимо феномену урушавања универзитета на свим нивоима, али не само код нас, већ на планетарном нивоу.

Следећи говорник био је проф. др Слободан Антонић. Говорећи о проблему комерцијализације образовања, односно претварања образовања у робу, Антонић наводи да се проблем јавља доласком приватних универзитета, односно приватним школством у Србију. Он је истакао да је „приватно образовање до сржи (…) корумпирало и искварило образовање“. „Код нас приватно образовање изгледа тако што родитељ купује диплому за своје дете од власника школе“, додајући даље да политичка елита завршава факултете на приватним универзитетима и тако улази у државне структуре. Он закључује: „Ми смо слушали те приче како ће тржиште све да регулише, али, пазите, приватно школство не производи кадрове за тржиште, него све више производи кадрове за државну службу. Уместо да државно школство образује људе за државну службу, ми смо сада обрнули ствари“.

Као решење овог проблема Антонић предлаже да се јасно дефинишу границе и могућности између приватног и државног школства. То јест да приватно школство производи кадрове за тржиште, док за државу то чини државно школство. Уколико неко из приватног сектора хоће да буде примљен у државну службу, нека полаже додатни државни испит.

Затим је уследило обраћање проф. др Миломира Степића који је говорио о образовном занемаривању националног простора. Своје излагање започео је рекавши да знање о националном простору треба да пружи географија, али констатује да је она маргинализована и да се налази „под притиском цензуре и аутоцензуре“, као и да је „жртва балансерске националне државне политике“. Као последица тога, „српско поимање националног простора је и даље минималистичко, фрагментарно, аморфно, непотпуно и суштински нетачно. Оно је рудимент југословенства и титоизма“. Он предлаже: „Требало би да се тај талог систематски уклања у складу са чињеницама и то како у српској науци и политици, тако и у све утицајнијим медијима, нарочито у образовном систему – од универзитета, средњих и основних школа до предшколских установа“.

„Само на тај начин поимање правог просторног опсега и апроксимативних граница укупног српског простора може да поново постане пријемчиво и прихватљиво нашем народу као предуслов да се у будућности оствари врхунски, круцијални, основни национални интерес, а то је ослобођење и уједињење“.

Степић је, парафразирајући великог Бизмарка, закључио: „Тако ће српско уједињење бити резултат рада српског учитеља“. Степић је своје излагање завршио речима да треба у образовни систем вратити појам „српске земље“ и да „ми можемо говорити о српском културном простору и српском свету, али то је аморфно. ‘Српске земље’ је термин који је укинут 1918, и сада је време да га вратимо“.

Проф. др Часлав Копривица тему нације и образовања обрадио је из филозофског угла, насловивши своје излагање као: „Образовање народа као постајање ка суштини“. На самом почетку уводи термин „коинтенционалности“ којим објашњава „унутарнародску усаглашеност сневања, осећања и понашања“. Даље појашњава: „То означава заједничку усмереност ка нечему на одређен и препознатљив начин“. Говорећи о успостављању етничке коинтенционалности, односно о разумевању механизма образовања народа, истакао је да се „понављањем и вршењем саусмерености повратно производи једно нас“.

Он истиче да опстајање духовног ентитета, нарочито тако сложеног какав је народ, није само ствар одржавања пуке егзистенције, него поврх тога и унапређивање и рефлексивно препознавање и усвајање његове суштине. Он истиче да „само постајање духовног бивајућег, какав је народ, није само сврха, већ физичко постојање народа служи као носач нечег невидљивог, потенцијално увек превирујућег, што у неком смислу даје и метафизичко оправдање голе физичке егзистенције народа који се појављује као носилац једног одређеног индивидуализованог колективног духа“. Копривица је своје излагање закључио речима: „Брига за душу мене самог неизбежно води бризи за духовни образ онога што ми јесмо, из чега произлази да образовање, и појединачно и колективно, мора постојати као прворазредно етичко идентитетско питање и за појединца и за духовне колективе“.

Проф. др Слађана Зуковић тему је сагледала из угла педагогије са тежиштем на институцију породице, без које, како је рекла, „ни национални ни образовни просперитет није могућ“. Она је говорила о важности развијања свести о потреби оснаживања савремене породице, јер то види као први корак ка постајању породице као институционалног ресурса. Зуковић запажа да „у данашњем времену врло убрзаних мењајућих друштвених околности, веома честих и често радикалних промена, породица је некако пред огромним искушењима и изазовима да на адекватан начин одговори на све те промене, а да опет оствари све своје улоге које се од ње очекују“.

Она наводи и неке од потешкоћа као што су материјална депривираност, коју дефинише као један од највећих изазова за савремену породицу, из разлога што се економске потешкоће углавном одражавају на бројне аспекте породичног живота, а посебно истиче родитељску улогу. Говорећи о проблему насиља у породици Зуковић истиче да „осим често помињаног насиља над женама и те како постоји и насиље над мушкарцима, о коме се много мање говори“. Додаје и насиље где су жртве деца, као и насиље где су жртве родитељи, односно стари родитељи. Истиче да је „дестабилизација породице дестабилизација друштва“. Због наведених савремених промена и тенденција, Зуковић предлаже да „стратегија оснаживања породице мора да постане национални императив“.

Духовно нејединство

После излагања проф. Зуковић, реч је узео др Миша Ђурковић. Своје излагање насловио је као „Џендер мејнстриминг или антиобразовање у Србији“. На самом почетку истакао је да „сада званично, након доношења закона, џендер мејнстриминг постаје оно што је марксизам био од 1945. до 1990. године. Дакле, доминантна идеологија које ћемо ми по члану 37. и 38. тог Закона о родној равноправности сви морати да се у медијима, науци и образовању придржавамо по цену врло озбиљних санкција које су тим законом примерене“. Појашњавајући појам џендер мејнстриминга Ђурковић наводи да се заправо „ради о једном од три стуба политике ЕУ уз антидискриминацију и афирмативну акцију“. Ђурковић истиче да се „сада под фирмом наводне борбе за једнакост жена подстиче промовисање, разарање и укидање не само традиционалне и природне породице, већ и природних полова, укључујући само део мушкарца и жене.

Џендер мејнстриминг данас представља фундаменталну политику спровођења тоталитарне идеологије изграђене око деконструкције полова радикалног феминизма и посебно такозване квир парадигме која захтева перманентну флуидност родних идентитета“. Осврћући се на бројне примере џендер мејнстриминга у нашој земљи, Ђурковић наводи да се у оквиру Математичког института САНУ одржава радионица за родну равноправност, као и то да је иста институција пре две године са поносом организовала прву конференцију о родној равноправности у организацији  Одбора за људска права и родну равноправност, који води професор Тибор Варади, а да је симболички индикативно новац за рад овог одбора пребачен од раније постојећег Одбора за демографију.

Он додаје да од наредне јесени у основне школе улази Клетов уџбеник за осми разред у коме се џендеризација уводи на велика врата. Ђурковић каже да се налазимо у ситуацији да џендеризмом „племениту српску реч род празнимо од најсветијих садржаја наше традиције (…) и уместо тога испуњавамо садржајима неокомунистичке идеологије, односно оним што је донедавно перципирано, третирано и класификовано као облик индивидуалне и социјалне патологије“. Ђурковић је своје излагање завршио говорећи да се суштина своди на систем вредности.

Проф. др Зоран Аврамовић је на самом почетку констатовао да смо у свега неколико деценија прошли кроз три система образовања – од социјалистичког (од 1945. до 1990), затим транзиционог (до 2000), и на крају до образовања које се спроводи последњих двадесет година, а које је он назвао „грађанским“. Ове брзе промене свакако нису прошле без последица. Последња реформа, на којој се темељи грађанско образовање, увек садржи три ставке: образовање у функцији економије, демократског развоја и подршка европској интеграцији земље. Грађанско образовање осликава се у тежњи да се наше образовање усклади са политичким и образовним кретањима у Европи, где је увек реч о афирмацији демократије, западноевопских политичких култура, затим се инсистира на промени структуре свести контра традиционалног друштва и промени личности.

Аврамовић истиче да се услед овако усмерених реформи, „образовање за нацију и државу маргинализовало“. Он додаје да је проблем оваквог образовања универзализација западноевропског модела, као и појам отвореног друштва, јер оно види појединца који ће сам да решава социјалне и политичке проблеме, што је оценио као „један идеалистички захтев за појединца, јер једноставно нису сви појединци способни да користе властити разум“. Он оцењује да је „грађанско образовање заправо напад на националну образовну политику“.

Говорећи о алтернативи грађанском образовању Аврамовић наводи три нивоа активности на којима се може базирати национално образовање, а то су заштита, унапређење националног живота и његов развој, као и критички однос према групама и појединцима унутар нације који угрожавају националне вредности. Он је истакао проблем огромног иностраног утицаја, проблем дисконтинуитета образовне политике, хетерогеност струке, њених погледа и закључака, као и утицај тржишних и НВО интереса. Као други велики проблем он наводи саму реализацију образовне политике. Ту наводи проблем са садржајем уџбеника и њихову хетерогеност.

На крају, поставља и питање одговорности. Излагање је закључио цитирајући социолога Емила Диркема да „свако друштво изграђује себи известан идеал човека“, упитавши се „а који је идеал српског човека за кога се вреди борити?“.

Реч је потом узела проф. др Данијела Арсеновић са новосадског Природно-математичког факултета, департмана за демографију. Она је говорила о образовној структури становништва као демографском фактору развоја друштва. Индикатори су били исказани кроз писменост и образовну структуру. Арсеновић се определила да прикаже евалуацију развоја писмености од 1953. године, из разлога што је годину дана пре тога основно образовање уведено као обавезно. Стопа писмености од тада до последњег пописа из 2011. године је континуирано расла и износила је око 98 процента.

Оно што истиче као нову ставку, која је уведена у последњем попису, јесте  компјутерска писменост: „На основу добијених одговора, нешто више од половине наше популације старије од 15 година је било компјутерски писмено, неких 34 процента делимично, а скоро 15 процента те популације се сматрало компјутерски неписмено“. Она проблематизује формално висок степен писмености становништва и мали проценат неписмених, али се пита колика је заправо функционална писменост становништва. Она се осврнула на болоњску реформу,  рекавши да „ту заправо долази до изражаја та функционална (не)писменост“.

Затим је уследило обраћање проф. др Душка Певуље који је констатовао да „смо ми данас у духовном смислу нејединствен народ“, додајући да између различитих покрајина и различитих држава у којима живе Срби не постоји духовни саобраћај и да књига која се објави у једном делу нашег народа не доспе до представника нашег народа у другим подручјима. Говорећи о недостатку суштинског свесрпског јединства он је наставио: „Уз упадљиво одсуство државника ми се вртимо у зачараном кругу политике где се заправо наратив о јединству најчешће злоупотребљава“. Говорећи о  разбијању српског националног корпуса, Певуља наводи да „у нашем народу, међу нашим националним институцијама, међу нашим интелектуалцима не постоји свест о српском филолошком програму. Ми данас различито гледамо на оно што се зове идентитет српског језика, идентитет и интегритет српске књижевности, оно што се зове преименовање српског језика“.

Наводећи конкретан пример Певуља подсећа на одлуку Одбора за стандардизацију српског језика при САНУ из 1997. године којом они признају бошњачки језик. „Другачије речено, највиша национална институција признаје преименовање властитог језика“. Он додаје да се „последњих месеци појавио 19. том речника српско-хрватског језика, речника непостојећег језика, речника који је Стојан Новаковић покренуо под називом ‘Речник српског језика’“. Говорећи о бројним манама болоњске реформе Певуља је истакао и једну ствар која није лоша, а то је „покретљивост студената“, а „ми то нисмо успели да изведемо чак ни на нивоу језичког и духовног простора, а бар смо то и толико могли“.

Следећи излагач био је проф. др Горан Радоњић. Он је своје излагање насловио са: „Образовање за чуваре заједнице“. Питајући се која је сврха образовања, који су захтеви које нека заједница поставља пред образовање, он је поменуо Платона који као једну од главних функција образовања види чување полиса, чување заједнице. Говорећи о болоњској реформи Радоњић наводи улогу техничке интелигенције која је крајње неосетљива на друштвено-хуманистичка питања, већ она тражи конкретну сврху, пре свега на тржишту. Он истиче да је, са друге стране, образовање постало средство личне промоције, да служи прагматичким и егоистичним циљевима, уместо да буде служба заједници.

Када се говори о претварању знања у индоктринацију Радоњић наводи искуство са простора са кога долази, рекавши да је образовни систем формиран пре 15 година коришћен, како је то најавио министар образовања Црне Горе, у стварању „новог човека“ и ради брисања дотадашњег већинског идентитета, али подсећајући како се све то недавно завршило. Радоњић помиње и појам културног рата рекавши да се „сада рат води у овој (културној) сфери, а не толико у класичном смислу“. „Угрожене су пре свега хуманистичке и друштвене дисциплине и оне морају да бране разлог свог постојања, дакле да образложимо зашто постојимо“.

„Вишак знања“

Следећи говорник био је проф. др Љубиша Деспотовић. Он је говорио о мрежном друштву, националном идентитету и образовању. Истакао је да приступ мрежног друштва полази од више дисциплина као што су социологија, политикологија, геополитика и наука безбедности и да ове четири науке могу да декодирају мрежно друштво. „Основна карактеристика мрежног друштва јесте да је то идеална мешавина креираног хаоса и скривене хијерархије. То значи да су учесници у ономе што називамо мрежним друштвом истовремено и корисници његових услуга, односно да су манипулисани од стране скривених хијерархија“. „У првом сегменту оне су извор свега наведеног, а у другом то су локалне, вазалне олош елите које су се ставиле у функцију спровођења овог програма и имплементације циљева“.

Деспотовић помиње и мрежне ратове у сајбер простору који се одвијају у свакој секунди. Они су пре свега засновани на техничко-технолошком нивоу, али имају и своја вредносна одређења и у најдиректнијем сегменту гађају национални идентитет и систем образовања. Концепт који је такође веома важан за мрежно друштво јесте „синхрона амбиваленција“. То је појам који треба да означи да је мрежно друштво истовремено и реално и виртуелно. Говорећи о одређивању контекста мрежног друштва он наводи дисперзију моћи, која се креће ка недржавним актерима, а главни актери у тој сфери јесу глобалистичке НВО које конкретно делују на овом простору. Као један од главних инструмената Деспотовић помиње образовни систем, који је у оваквим околностима стављен у функцију елита које глобализују, а локалне и вазалне олош елите су те које спроводе ту политику. Такође, важан подсистем јесте медиј који дефинише јавни простор, који дефинише шта је пожељно, шта се може рећи, који дефинише листу тема на које се може говорити, као и учеснике.

Као неке од могућих и досадашњих учинака оваквог деловања Деспотовић види промену вредносне оријентације нације и националних идентитета, односно укидање националне државе. Још неки од могућих учинака су цивилизацијска конверзија, измена геополитичког идентитета овог простора, оспоравање религијске конфесионалне припадности, аутошовинистичка пропаганда која је заступљена на дневном нивоу, затим популаризација страних образаца културе кроз масовне облике културе и истовремено извргавање руглу традиционалне културе. Затим, разарање породице, обесмишљавање патриотизма, промоција настраности и разних облика социјалне патологије, контрола образовног и научног сектора. Све ово „за крајњи циљ има постизање потпуне окупације наше националне заједнице. Налазимо се у окупацији која је и политичка, медијска, културна, али и војна на простору КиМ“, закључује Деспотовић.

Историчар проф. др Саша Марковић говорио је о националној идеји Срба између самопоуздања и самоуверености. Своје излагање започео је тврдњом да национална идеја Срба није једном дата творевина, већ да се она мења кроз време. „Замрзавање националне идеје у једну константу, у једну вредност јесте идеологизација националне идеје“, додајући да се то Србима често дешавало током историје. „Често су они који су имали намеру да кроје политички идентитет српског народа и војно-политичко вођство српског народа идеологизовали националну идеју, занемарујући и чак обустављајући њен образовни развој. То је највећи проблем националне идеје када је узимамо у њеном односу према образовању. Образовање је процес који је супротстављен идеологизацији“. Он додаје да „национална идеја расте у самопоуздању кроз образовање, а национална идеја расте у самоуверености кроз идеологизацију“.

Проф. др Слободан Владушић почиње своје излагање анализом наизглед баналног појма „вишка знања“, односно онога што се назива „знање непотребно за живот“. Он појашњава да се заправо ради о одређеном концепту човека. Тај концепт човека је човек сведен на функцију, даље додајући „ако питате те људе које вам је знање потребно, они ће вам одговорити – потребно ми је знање само оно којим зарађујем за живот и ништа ми друго није важно.“ Владушић поставља питање „који то концепт образовања треба да обликује не личност, него функцију“ и наставља даље: „И сада видите, имамо једну врсту опозиције: са једне стране имамо функцију, а то је човек коме се увек чини да зна нешто што не треба да зна тежећи редукцији знања, а са друге стране имамо личност која је супротност човеку функције. Јер личност је онај концепт човека који подразумева да нема неког вишка знања. Него, напротив, да је увек знање недовољно“.

Он поставља питање идентитета титулара знања у нашој земљи. Констатује да то није национална држава већ неко други, „који одређује концепт и смисао знања“. Додаје да он тог титулара „назива мегалополисом у својим књигама“. Објашњавајући карактеристике мегалополиса, он каже да је мегалополис анационалан, а да је владајућа класа у њему олигархија. Додаје да људи који су образовани од стране мегалополиса треба да легитимизују моћ мегалополиса, али и да не угрожавају сам мегалополис. Он констатује да „мегалополис у Србији не образује личности него образује само функције“. „Ако тако посматрамо ствари, видећемо да се у образовању у Србији не ради ни о каквим пропустима, грешкама и изненађењима, него се ради просто о једном врло јасном системском процесу који одлично функционише“. Говорећи о одликама мегалополиса, Владушић наводи да је мегалополис само „једна врста неофеудалне државе, где ће олигархија бити мањина која поседује знање, новац и све ресурсе, а ово испод – то ће бити нишчи и кметови, који ће заправо бити ти људи функције које образује мегалополис“.

Он закључује да је у Србији немогућа аргументована расправа о овом проблему образовања са другом страном и да је то свима јасно, те да се налазимо у рату и да је неопходно пружити отпор и да то треба да учине сви они којима је стало до националног образовања, до полиса и до хуманизма. „Дакле, питање које сви себи морамо да поставимо јесте да ли смо спремни да из једног интелектуалног дискурса који подразумева аргументацију, дијагнозу, пређемо у један, условно речено, ратни дискурс који подразумева жртву, а то у овом тренутку значи време и новац за сада, а можда и нешто друго у будућности“.

На крају је реч узео проф. др Срђан Шљукић. Он је због временског ограничења само у кратким цртама најавио основе свог рада, у коме ће компаративном анализом приказати како стоје ствари са грађанским, односно цивилним образовањем у неким земљама у свету, односно у Енглеској, Француској, САД и у Кини. Друга ствар коју је Шљукић изнео јесте „да се обрати пажња на то колико се национални идентитет спомиње у Стратегији развоја образовања у Србији до 2030. године коју је Влада управо усвојила“. Он наводи да се „национални идентитет као израз помиње на свега на два места и то врло стидљиво у контексту основног образовања, при чему нема никаквог прецизирања о каквом се ту идентитету ради“. Друго, „израз српски национални идентитет се уопште не користи у поменутој стратегији“. Закључује да „ова стратегија образовања не води нимало рачуна о оним питањима о којима смо ми сада говорили, али да зато има много чега другог“.

Дискусија учесника

После краћег излагања проф. Шљукића започела је дискусија као последњи сегмент округлог стола. Први се за реч јавио проф. Копривица који је рекао да „системска деструкција процеса образовања у Србији после 5. октобра 2000. године јесте наставак остварења ратних циљева агресора 1999. године који током агресије нису испунили.“ Наводећи речи западних агресора, Копривица додаје: „Морамо да им систем образовања доведемо до тога да не могу да понове оно што су радили 1999. године. Уништити техничку интелигенцију и уништити оне делове образовања који имају везу са друштвеном репродукцијом“. Наше тренутно стање проф. Копривица је дефинисао „системом меке окупације“.

Степић, који се јавио за реч, истакао је проблем са појмовима и појмовником који се намеће у Србији. Навео је пример са употребом појма „Западни Балкан“ или „Прешевска долина“ рекавши да се испред тих појмова мора ставити такозвано, јер они у стварности не постоје. Он грешку види у преузимању терминологије од медија и новинара, уместо да медији и новинари преузимају терминологију од стручњака. Новинари седе за рачунарима и преузимају терминологију која се сервира.

Реч је потом узео председник Матице српске проф. Станић рекавши да он као једно од решења види „не блоковско опонирање целом систему, већ увођење једног система меких категорија“ које имају бољи ефекат у тактичком смислу и практичним ефектима. Он додаје да је „наше становништво сиромашно и да ми морамо да обезбедимо државни универзитет који ће бити бесплатан и то апсолутно нису линије испод којих смемо да идемо. Образовни систем мора сваком да буде доступан“.

Миша Ђурковић, који је говорио после Станића, истакао је да ћемо ићи ка све горем сценарију, како у осталим сегментима тако и у образовању, из разлога што смо ми „полуокупирана земља која иде ка томе да буде што више окупирана“. „Ми у таквој ситуацији морамо да делујемо дефанзивно, да бранимо један по један сегмент колико можемо, знајући да  ће то да буде све горе. Друга ствар, оно што ће долазити од споља ће бити све горе и горе. Ми идемо ка нечему што се зове постстидно друштво. Потпуна доминација сексуалности и подстицање анималности“.

Што се тиче наших могућности за одбрану, Ђурковић констатује да смо потпуно разваљени – „наша елита, од политичке, интелектуалне, економске, војне, чак и црквене, зарад корупције и сопственог добитка прихватиће шта треба“. Тако да људи који хоће да бране елементарну људскост, човечност и наслеђе ће бити све више мањина. У таквој ситуацији он поставља питање алтернатива, реалних изводљивих система.

„Реално је бранити места где су људи још увек нормални и борити се у оквиру тих институција колико је то могуће. Притиснути Цркву да нешто ради у смислу одбране, затим образовање деце код куће, у школи формално за оцену а код куће суштинско, користити огроман простор који даје Интернет. Кључ је очувати зрно елите, док се ствари глобално не промене“, закључује он.

Извор:
СТАНДАРД