Монумент српске историје, светионик прошлости и белег српског мита

Текст и фотографије: Зоран Влашковић

Поводом 632 година од Косовског боја 28. јуна 1389. године и прича о споменицима на Газиместану

Два прва споменика на Газиместану срушили Турци, трећи 1941. до темеља уништили Албанци а овај данашњи, саграђен 1953. године, Албанци минирали и делимично оштетили 1999. године. –  Највећи белег српске историје данас чува косовска полиција

У историји српског народа најзначајнији датум вековног постојања и битисања на балканском простуру везује се за 28. јун 1389. године, дан када се пре 632 година, одиграла Косовска битка са десне стране ушћа Лаба у Ситницу.

У боју на Косову, погинула су два цара, српски цар Лазар у одбрани од османлијских освајача и турски цар Мурат који је кренуо у велики освајачки поход на Балкан и Европу.

Споменик на Газиместану урађен 1953.

Битка на Косову пољу, у долини фресака, свете српске земље, од тада постаде кључна епизода епске поезије српског народа. Од тада овај датум за Србе је истовремено и историја и мит! И симбол српског страдања у одбрани земље од непријатеља. Од битке на Косову, Косово добија симболичну вредност у дефинисању српског идентитета.

Након осам година од битке подигнут споменик

Легенда и многи епови кажу да су после Косовске битке почели да круже у планинама духови девет синова племенитог Југ Богдана, што су сви до једног страдали у тој бици коју су православни хришћани водили да би одбранили земљу, са више од хиљаду светиња, од освајачког похода отоманских Турака.

Дуго, после Косовске битке, препричава се, српске мајке су поздрављале своје новорођене синчиће са  : ”Здраво, мали осветниче Косова”! А напаћени и поробљени српски народ на Косову, дуго после битке, историја каже, због велике туге, није започињао никакве велике послове уторком, пошто је тог дана започела историјска битка на Косову пољу ( 15. јуна по старом календару) односно 28. јуна, по новом, 1389. године.  Сама битка трајала је више дана! Такође, после битке, сведоче легенде, на Газиместану су почели да ничу црвени Косовски божури, који су добили црвену боју, како се верује, од крављу натопљене земље Косовских јунака. За Србе Косовски божури су нешто  више од цвета.

Колико је за Србе велика и знаменита историја Косовске битке, толико је велика и страдалничка историја споменика Косовским јунацима на Газиместану који су рушени и обнављани четири пута од најзначајнијег датума српске историје и 632 године од тада.

Први споменик на Газиместану, мермерни стуб, подигао је син цара Лазара Деспот Стефан Лаазаревић (1374 – 1427) око 1397. године. Деспот Стефан Лазаревић био је писац, велики покровитељ културе и уметности а најзначајније дело му је ”Слово љубље”. Турци су срушили споменик само пола века од његовог постављења и дуго после тога на Газиместану, попришту Косовске битке, није било никаквог обележја.

Не зна се тачно када је на Газиместану подигнут други споменик од дрвета. Многи кажу да је то било крајем XVII века. Дрвени споменик је био пар деценија на месту Косовске битке и њега су Турци порушили и уклонили.

– Трећи споменик на Газиместану, висок седам – осам метара, подигнут је 1924. Године, 12 година после коначног ослобођења Косова од Турака октобра 1912. Њега су подигли грађани и војници гарнизона града Приштине добровољним прилозима. На бронзаној плочи на споменику је писало ” Јунацима палим за крст часни, слободу и право свога народа 1389 – 1912”. Војска Краљевине Југославије из гарнизона Приштине овде је редовно полагала заклетву све до почетка Другог светског рата. У правом смислу споменик је тада доживео поштовање и био је симбол части храбрости и оданости отаџбини. Многи су војници тада са Газиместана носили са бусеном земље црвене Косовске божуре свуда по Србији, одакле су долазили на служење војске на Косову – говори Милутин Милисављевић, из Звечана, врсни познавалац косовске историје и историје Срба уопште. Милисављевић има најкомплетнију документацију са фотографијама о Газиместану.

И трећи споменик на Газиместану, подигнут 1924. године, Албанци су до темеља срушили одмах после напада Хитлера на Југославију 6. априла 1941. године. Тако је и трећи пут најзнаменитији белег српске историје укоњен са попришта Косовске битке и лица земље.

Од марта 2010.  споменик чува  полиција

Четврти споменик на Газиместану завршен је 1953. године. Од јуна 1999. године, оаза српске историје на Газиместану је у бодљикавој жици и под даноноћном стражом.

Оклопњаци КФОР-а дуго су били око белега српске историје. До 18. марта 2010. године споменик су обезбеђивали војници Кфора из Норвешке, Луксембурга, Аустрије, Словачке… а од тада само припадници косовске полиције, међу којима је у свакој смени обавезно један Србин.

Преко магистралог пута од Газиместана, споменик погинулом турском цару Мурату, Муратово турбе, турском освајачу нико никад није обезбеђивао.

Најпрецизнијих података има данашњи споменик на Газиместану висок 25 метара који је саграђен за равно 927 дана, две и по године. У њега је уграђено нешто више од 17.200 камених црвених блокова у разним нијансама извађених из грачаничког каменолома. Споменик је рад архитекте Александра Дерока. Има облик средњовековне куле.

На врху споменика налази се бакарна велика плоча на којој је угравирана формација српске и турске војске у Косовској бици 1389. године.

И овај споменик су Албанци јуна месеца 1999. године минирали и делимично оштетили.  Монумент српске историје, светионик прошлости, белег српског мита и данас је у опасном окружењу Албанаца недобронамерника, оних који када се одиграла Косовска битка овде нису живели. Споменик на Газиместану има свакодневне посете а највише сваке године за Видовдан, 28. јуна, дан када се одиграла Косовска битка.

Божури цветају крајем маја и почетком јуна

Запис са мраморног стуба

Лазарев син, деспот  Стефан Високи Лазаревић подигао је мраморни стуб на попришту Косовске битке после мајског опела 1397. године које је он приредио  оцу. Тај стуб су Турци касније порушили. На њeму је  је деспот Стефан исписао  текст од 68 редова.

У последњих 12 редова  овог прозно – поетског текста  деспот је написао:

Ухваћен би  храбри страдалац
Безаконим агаренским рукама
И крај страдању  добро сам прими
И мученик Христов поста
Велики кнез Лазар.

Не посече га нико други, о љубими,
До сама рука тог убице, сина Амуратова.
И све ово речено сврши се
Лета 6897 (1389) индиката дванаестога,
У петнаести дан месеца јунија, у уторак,
А час је био  шести или седми,
не знам, Бог зна.

Jедини препис текста са Мраморног стуба сачуван је до данас у Патријаршијској библиотеци бр. 167.

Текст је упућен путнику намернику, а његов почетак је преузет из античког епиграфа и гласи: „Човече који српском земљом ступаш“.  У њему се величају храброст и духовност кнеза Лазара, који представља врхунац људске духовности.