Србија – ЕУ: криза узајамних очекивања

У психологији постоји интересантан појам који би било корисно применити и у сфери геополитике. Тај појам се формулише кaо “криза узајамних очекивања” и односи се на ситуацију када односи између две стране почну све дубље тонути у међусобне сукобе, без обзира на споља изражену спремност ка приближавању.

Историја међународних односа у Европи садржи мноштво “криза узајамних односа”. Што се тиче Србије, довољно је сетити се почетка XX века, непосредно уочи почетка Првог светског рата. Тада су и Србија и Русија биле објективно заинтересоване за јачање сарадње – како финансијско-економске тако и војно-политичке. И лични односи монарха и политичара две земље налазили су се на незапамћено блиском нивоу. Међутим, у билатерално партнерство обе стране су улагале различит, а понекад чак и дијаметрално супротан смисао. Српско руководство је рачунало да ће Русија у сваком погледу подржати њихове планове о национално-државној изградњи, укључујући и присаједињење територија које су друге велике државе одлучиле да дају српским суседима. Са друге стране Русија је била заинтереована за миран предах за себе и своје балканске савезнице, како би избегла опасне међународне компликације, поготово војне природе. Слична ситуација два пута је решена, благо речено на не баш најбољи начин ни за Русију, ни за Србију. Први случај је везан за Други Балкански рат 1913. године, а други случај везан је за Први светски рат који је ускоро уследио и који је сахранио и тадашњу Краљевину Србију и тадашњу Руску Империју.

Све је више разлога да се говори о понављању такве ситуације. Само што је овај пут “криза узајамних очекивања” задесила како односе Србије са Русијом, тако и са Европском Унијом.

Што се тиче узајамних односа Београда и Брисела – до расплета може доћи већ у данима који су пред нама. “Возни ред” процеса који је позван да – по мишљењу владе Ивице Дачића – обезбеди Србији конкретан датум за почетак преговора о њеном пријему у ЕУ – веома јасно је исписан. Предстојећи догађаји – сусрет Дачића са косовским “колегом” Х. Тачијем предвиђен је за вече 20. јуна у Бриселу, под надзором баронесе Кетрин Ештон (задужене за спољну политику и безбедност ЕУ).[1] Стране морају да покушају да изађу из “ћорсокака”, у који су по њиховој сопственој оцени, они ушли претходних дана.[2] У сваком случају, Волфанг Ишингер, бивши посредник у преговорима о Косову и Метохији, ставио је до знања да је “скептички расположен” чак и по питању способности Дачића и Тачија да дођу до споразума око реализације априлских споразума.[3]

Следећа станица еуроекспреса за Србију је  – извештај саме Ештонове, као и целокупне Европске комисије. По расположивим информацијама, текстови ових докумената су већ припремљени и они могу бити презентовани већ у петак 21. јуна – разуме се, узимајући у обзир ревидирања после преговора Дачић-Тачи.[4] Тај исти дан – 21. јуна – дипломатски представници земаља-чланица ЕУ почеће у Бриселу консултације поводом оцене “напретка у нормализацији односа” Београда и Приштине. Следеће недеље, 25. јуна, одговарајуће препоруке ће размотрити министри иностраних послова. И већ 28. јуна ће уследити пресуда самита ЕУ у Бриселу.

Шема је јасна, доследна и у потпуности у складу са традицијом бриселске дипломатије. Такође је очигледно и да Србију “на задњој станици” може очекивати како непознат датум – који може бити и 2014, и 2015, и 2017. година – и формулација да Брисел једноставно даје “зелено светло” за даље преговоре са Београдом. Узгред, сличну формулацију лидери ЕУ традиционално примењују и према другим земљама-претендентима на пријем у ЕУ – на пример према Албанији. Следећи високи гост из Немачке, Италије, Аустрије или било које друге утицајне државе, обавезно ће истаћи да његова влада “одлучно подржава” тежње Тиране за приступање Европској Унији. Али никакве конкретне датуме и гаранције ова формулација не предвиђа. Баш као што ни почетак директних преговора, на пример 2014. године, уопште не значи да ће Србија постати пуноправни члан ЕУ, рецимо, пет година касније. Осим тога, не треба гајити илузију да ће Србија успети и током званичних преговора са Бриселом да заобиђе питање правног признања Косова. Евопској Унији је и политички и економски доста проблема са подељеним Кипром – да би у своје редове примила и Србију, са или без Косова.

Управо тако ситуацију види и руководство ЕУ – ако је судити по информацијама које стижу из Брисела. И српска власт неће моћи променити слично гледиште. Наравно, могуће је наставити са истицањем важности тражења даљих узајамних уступака. Проблем је у томе што су за ЕУ уступци Београда техничке и реверзибилне природе, а за Србију су темељни и неповратни.

Када је у питању садашњи развој односа Србије и Русије, видимо да се и овде ситуација развија у истим односима “кризе узајамних очекивања”. Москва од Београда очекује унапређење двостране трговачко-економске сарадње, веће поверење и транспарентне политичке односе, стриктну примену преузетих обавеза у енергетици и другим кључним секторима. А српска страна – очиглено прецењујући своје снаге – понекад покушава да користи Русију као елемент подршке (чак и уцена) у својим односима са ЕУ. Строго речено, наравно у идеалној изведби – циљ такве игре за Србију може изгледати примамљиво: истовремено чланство у ЕУ, очување међународно-правне јурисдилције над Косовом, руски енергетски ресурси и кредити са повољним условима. Али са тачке гледишта геополитичких комбинација, добити тако свеобухватне резултате могла је само Велика Британија са својом политиком “блиставе изолације”. За Србију исти тај појам изолације нема тако привлачан укус. Игра на противуречности између ЕУ и Русије може се продужити још извесно време – али све више расте ризик да резултат на крају буде “с нулом”. А “с нулом” могу изгубити како српска држава, тако и Срби са Косова.

Петар Искендров / Фонд Стратешке Културе