Јединство бриге о српском језику, књижевности и култури

Повећање броја часова у школи и чување целине српске књижевности део су Декларације о канону српске књижевности, која је усвојена на прекјуче завршеној Другој интеркатедарској србистичкој конференцији у Тршићу

Пише: Миленија Симић-Миладиновић

Тршић – Декларација о канону српске књижевности усвојена је на Другој интеркатедарској србистичкој конференцији, која је завршена прекјуче у Научно-образовно-културном центру „Вук Караџић” у Тршићу.

Јединство бриге о српском језику, књижевности и култури, очување целине српске књижевности (у свим епохама њеног трајања и на целокупном простору њеног стварања) и представљање те целине на свим образовним нивоима, тек су почетак низа основних циљева ове декларације.

У овом документу, у који је „Политика” имала ексклузиван увид, међу циљевима се истиче и повећање броја часова и додељивање натпредметног статуса српском језику и књижевности.

Декларација о канону српске књижевности наглашава и потребу систематичног, организованог и дуготрајног институционалног рада (од основне школе до САНУ) на обликовању књижевног и културног памћења како би дефинисање канона и све његове касније промене потицали из расправа које су пре свега стручне, а у којима посебно значајно место треба да имају србистичке катедре.

У Тршићу су се састали и мишљења о једној од најзначајнијих и најактуелнијих србистичких тема сучелили представници свих катедара, департмана и одсека филолошких, педагошких и учитељских факултета, института и просветних завода, власни да на тему − канон српске књижевности − искажу ставове и недоумице, понуде одговоре на горућа питања и отворе низ нових од изузетног значаја за достизање заједничког стратешког циља ка коме су искорачили. Тај стратешки циљ јесте повезивање науке, књижевности и образовања на свесрпском културном простору, и то смишљено и организовано, зарад побољшања наставе и образовања у свим сегментима, од млађих разреда у осмолеткама до факултета. Као и увек, струка у томе има апсолутну пажњу и подршку „Политике”, а овога пута извештача из других медија на најважнијем скупу србиста у Тршићу није ни било.

Декларација је написана тако да најпре покаже шта је канон српске књижевности, шта су принципи тог канона, шта су циљеви, на крају и захтеви конференције, како је појаснио проф. др Милош Ковачевић, који је и стилизовао текст акта око ког су се усагласили учесници стручног скупа, након расправе прожете дисонантним тоновима добронамерних сугестија колега.

− Канон српске књижевности чине књижевна дела без којих је српска књижевност какву познајемо незамислива и о којима сваки нараштај нужно размишља и говори. Канон, међутим, није тек прост скуп тих књига, него целина њихових интерпретативно осмишљених међуодноса, која се током времена мења, пратећи развој књижевности, науке о књижевности и културе уопште… Супротстављајући се оспоравањима канона која, вођена жељом да га уподобе идеолошко-политички пожељној слици данашњице, поништавају историју српске књижевности и занемарују дуго трајање мишљења о њој, залажемо се за сталну отвореност расправа о увек новом сагледавању канона – што бољем, поузданијем, потпунијем када је реч о чињеницама, уз научно преиспитивање претходника, а са становишта које уважава разнородне димензије савремене српске културе, у њиховом што сагласју, а што полемичком односу… Укратко, као свест о најбољем у некој књижевности као целини, канон је стабилан – јер се не може мењати произвољним одлукама или да би се удовољило потребама тренутка – и динамичан, јер се његов смисао постепено преображава кроз нова тумачења у сваком новом нараштају. Без прихватања канона као смисленог, узорног и континуираног преношења знања, национална књижевност као осмишљена целина не би постојала, као што би се без преиспитивања канона окаменила и престала да буде важна долазећим нараштајима − појашњава се у новоусвојеном документу.

А први захтев србиста учесника конференције који су декларацију усвојили јесте да се приликом обликовања предмета, програма, лектире, и свих активности у образовном процесу у вези са српским језиком и књижевношћу, одлуке доносе у складу са описаним поимањем канона. Без дилеме, на пример, прихваћена је сугестија проф. др Зоне Мркаљ, да кад се декларацијом тражи да „у средњошколским, нарочито гимназијским програмима треба представити целину канона помоћу добро осмишљеног и усаглашеног избора канонских дела и њихових тумачења”, не буде недоумица те да уместо „њихових” прецизно стоји „научно заснованих” тумачења. Озбиљнију полемику изнедрила су увиђања проф. др Драгана Бошковића, по чијем је мишљењу, између осталог, у овом делу кључно питање ко прави тај „добро осмишљен и усаглашен избор”. И зашто се каже „супротстављајући се оспоравањима канона”, кад је претходно речено да канон тек градимо, саграђен није.

− Ова декларација је оријентир нама свима кад учествујемо у прављењу програма, у комисијама, разним телима које формирају надлежне институције да се ње држимо, као система вредности начела српске књижевности, да се не догоди да се српска књижевност своди на србијанску. Не можемо никога натерати, нити ће ико да ради тај списак дела − разјаснио је проф. др Александар Јовановић.

Не оспоравајући да првобитни текст понегде може бити побољшан, а као главни уредник зборника свих излагања учесника овог скупа који ће уследити, проф. др Бошко Сувајџић разјаснио је да би ваљало да универзитетски центри, пре свега катедре, преузму одговорност за оно што јесте у програмима, на основу ове декларације.

− Сви ми ћемо имати одговорност, неће то бити неке комисије Завода за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ) које ће ићи мимо нас. Нису ни раније ишле. Колико ћемо ми то моћи, зависи од тога колико смо јединствени. А никада нисмо били јединственији − указао је Сувајџић.

У истом правцу, узевши реч, суштину је гађао и проф. др Александар Јерков.

− Да се не догоди да натерају ЗУОВ да мора да направи нову верзију програма у року од три месеца, декларација је инструмент који нам дозвољава да направимо један мост, да тврдимо да смо се док је она припремана понешто договорили, укључујући и институције државе. Да дођемо до тачке где се више никада неће десити да у пукој вољи министарске руке која прописује и потписује исправку део програма, нашег хабитуса, опстаје или не опстаје у нашој књижевности. Да покушамо да из ове декларације у наредних годину-две изведемо ствар која ће бити недвосмислено јасна. Не проскриптивни списак имена који нико не сме да дира док смо живи, него врсту механизма како да се подмирују ти кластери дела и да видимо како ће то на терену људи моћи да уведу у реалан програм − поентирао је Јерков, такође наглашавајући да је потребно обезбедити виши степен координације међу србистичким катедрама.

А последњи у низу, не и мање важан, захтев новоусвојене декларације јесте да се на србистичким катедрама које образују основношколске и средњошколске наставнике српског језика и књижевности очува развијена и диференцирана структура стручних предмета када је реч о српском језику и српској књижевности.

Укус српског читаоца

Као трајни одређујући чиниоци канона српске књижевности, декларацијом се истичу књижевноуметничка дела у којима језици српске културе (српски народни, српскословенски, рускословенски, славеносрпски, вуковски) достижу свој симболички и изражајни врхунац. Затим је ту целокупни корпус српске књижевности: народна, стара (укључујући и дубровачку) и нова књижевност, повезане међусобном условљеношћу највреднијих дела, као и стваралаштво на целокупном српском културном простору захваљујући коме су наста(ја)ла књижевна дела ширећи оквире српског саморазумевања, усложњавајући и профињујући укус српског читаоца.

Извор:
ПОЛИТИКА