Душан Басташић: Чему добром је послужио неразуман поступак начелника Карлобага Бориса Смојвера? (ВИДЕО)

Од стране радника Полицијске Управе личко-сењске, на сам Дан сјећања на Јадовно 1941, одговорном лицу организатора окупљања саопштено је да je Борис Смојвер, недавно изабрани начелник Општине Карлобаг, забранио да се Часни крст постави уз јаму Бадањ јер се иста налази на подручју Парка природе Велебит и да ће полиција дјеловати сукладно тој наредби. Запријећено је озбиљним санкцијама уколико се организатор оглуши на наредбу.

У организацији Удружења “Јадовно 1941.” из Бање Луке и Београда, обиљежен је Дан сјећања на Јадовно 1941, и 80 година од страдања 38.000 Срба у комплексу усташких логора смрти Госпић – Јадовно – Паг.

Уз саму јаму Бадањ, освештан је Часни крст посвећен православним Србима побијеним од стране хрватских усташа у тој јами, на Велебиту код села Ступачинова. Крст је освештао парох госпићко – смиљански Драган Михајловић у присуству осамдесетак потомака и поштовалаца жртава Покоља пристиглих из Српске, Србије и Хрватске. Јама Бадањ у којој су на најсвирепији начин убијани недужни Срби, лоцирана је крајем прошле године током експедиције удружења “Јадовно 1941”.

Мада је унапријед усаглашеним, тачно дефинисаним и одобреним протоколом од стране Полицијске станице Госпић предвиђено постављање дрвеног Крста непосредно уз јаму, то се није десило.

Важно је овдје поменути и подсјетити на вишегодишњи, високо професионалан, коректан и сусретљив однос начелника и радника Полицијске станице Госпић у организацији обиљежавања Дана сјећања на Јадовно 1941.

Од стране радника Полицијске Управе личко-сењске, на сам дан догађаја, одговорном лицу организатора окупљања саопштено је да je Борис Смојвер, недавно изабрани начелник Општине Карлобаг, забранио да се крст постави уз јаму Бадањ јер се иста налази на подручју Парка природе Велебит и да ће полиција дјеловати сукладно тој наредби.

Мада је седам од укупно девет дрвених Часних крстова од 2012. године до данас, постављено на подручју Парка природе Велебит, одговорном лицу организатора је запријећено озбиљним санкцијама уколико се оглуши на наредбу.

Организатор окупљања је предложио да се Часни крст изнесе над јаму Бадањ, освешта и након тога однесе и чува у манастиру посвећеном усековању главе Св. Јована Крститеља у мјесту Медак.

Са тим се радник Полицијске Управе личко-сењске сложио па је тако и урађено.

Коме и чему добром је требао послужити и допринијети овакав тешко разумљив поступак Бориса Смојвера, младог начелника Општине Карлобаг, није још познато.

На подручју које покрива град Карлобаг, налази се неколико масовних гробница Срба и Јевреја, убијених током постојања комплекса логора смрти НДХ Госпић – Јадовно – Паг. Из карлобашке луке од 24. јуна па све до половине августа 1941. превожени су на острво Паг, бродовима за превоз пијеска, измучени и тучени заточеници, руку везаних жицом, пјешке дотјерани из 40 километара удаљеног Госпића.

Мајке са дјецом довожене су измрцварене из Госпића у Карлобаг камионима, товарене у потпалубље бродова и одвожене у мјесто Метајна гдје је формиран први логор за жене и дјецу у Другом свјетском рату.

Једна од ријетких преживјелих на том путу, Јеврејка Нада Фојерајзен, свједочила је да 44 Српкиње са дјецом које су непосредно пред њен долазак у Метајну, бродом отпловиле из карлобашке луке, до Метајне нису стигле јер су поклане и бачене у море подвелебитског канала.

Ове историјске чињенице вјероватно нису познате младом Борису Смојверу, јер му иначе (спремни смо вјеровати у то) не би пало на памет да забрани потомцима и поштоваоцима жртава побијеним и још увијек несахрањеним, које и данас леже на копну и дну мора, подручју чији је начелник, да поставе дрвени Крст – Криж, кршћаско – хришћанско обиљежје без иједног броја и слова на њему, уз јаму Бадањ која је далеко од било какве шумске стазе.

Какву је поруку, овим свакако непромишљеним потезом послао млади Борис Смојвер, биран на мјесто наченика са листе странке ХДЗ, грађанима Републике Хрватске који његују културу сјећања, међурелигијску сарадњу и истинске кршћанско – хришћанске вриједности?

Какву је поруку послао млади Борис Смојвер водству и члановима СДСС-а, коалиционог партнера  ХДЗ-а?

Какву је поруку својим неразумним чином послао млади Борис Смојвер туристима из реда српског и јеврејског народа који намјеравају љетовати на подручју града којим начелникује али и осталим мјестима у хрватском приморју?

Часни крст освештан уз јаму Бадањ, посвећен хиљадама жртава које су у том бездану мучки завршиле своје животе, постављен је и чува се у манастиру Медак чекајући једину исправну, разумну и људску одлуку Бориса Смојвера да се постави тамо гдје му је и мјесто. Уз саму јаму Бадањ.

Након освештања Часног крста и две изговорене пјесме, окупљенима се обратио Душан Басташић, предсједник удружења Јадовно 1941. из Бање Луке, прочитавши изводе из студије покојног др Ђуре Затезала, везане за логор Ступачиново и крашке јаме, масовне гробнице у његовој близини.

Помоћни логор Ступачиново

Да би заокружили комплекс логора смрти Госпић, усташе су, уз Јадовно, Слану и Метајну, почетком јула установили и помоћни логор Ступачиново, назван по имену села код Башких Оштарија, недалеко од саобраћајнице Госпић – Карлобаг. Простор овог логора је чинила једна ледина под ведрим небом, ограђена бодљикавом жицом високом 4 метра. Њим је управљао усташки бојник Иван Девчић Пивац, заповједник логора Слана, а замјеник му је био римокатолички жупник из Брушана Ивица Бркљачић.

Транспорти и колоне из Госпића и помоћног логора Овчара, или директно са жељезничке станице, долазили су овдје веома лако.

На самом простору логора и у његовој близини налазиле су се бездане јаме: Бадањ, Дулиба, Близница, Кијевац, јама на Плочама и Вранзина јама.

Недалеко од логора се налазила и једна већа штала, с двије просторије, у којима је кратко вријеме чекало на ред за смрт и по више десетине жртава. Како су једни довожени, други су упућивани над бездане.

Логор је имао стално осигурање од 60 до 80 усташа, углавном Личана и Далматинаца. У извршавању злочина, њима су помагали усташе које би жртве допратили било из Госпића или с Пага.

Средином августа, у Ступачиново су усташе довели више од 4.000 Срба, с намјером да их брзо усмрте у безданим јамама, прије доласка италијанске војске.

Јосип Балаж, који је 24. јула ухапшен у Дарувару, затим с другим заточеницима отпремљен у Загреб, па у Госпић, гдје је стигао у сточном вагону 28. јула, упућен је у Ступачиново.

Свједочио је: „Искрцали су нас у једну шталу гдје није било стоке, али је била пуна ђубра. Ту смо и ми вршили нужду, сједили и лежали до послије подне. Тада је дошао већи број усташа, постројили су нас и пјешице нас тјерали у непознато. То је био марш у пакао. Тада, када су нас усташе добили у колону, пребијању кундацима није било краја. Није било човјека са читавим ребрима. Сви редом, исто као и ја, настојали смо притајивати јауке од боли јер би тада добили још више удараца“.

У Ступачинову, као и у логорима Јадовно и Слана, усташе су Србе и Јевреје мучили на све могуће начине: глађу, жеђи, тукли их прутовима, ударали сјекирама, дрвеним и гвозденим батовима, боли и клали ножевима, копали очи и одсјецали поједине дијелове тијела, убијали из пушака, пиштоља, митраљеза или живе бацали у јаме. Силовали су дјевојчице пред мајкама и мајке пред кћерима, синовима и мужевима.

Јосип Девчић из Швице, који је од априла 1941. до априла 1945. године био писар у оружничкој чети у Госпићу, у својој изјави од 5. јуна 1945. наводи да је имао прилику да чује за злочине и да их види, јер је читаво вријеме рата радио на поменутом мјесту, и тврди да је у јаму Бадањ у Ступачинову бачено најмање 10.000 Срба и Јевреја.

Очевидац Милан Бачић у својем казивању наводи како је почетком августа, код Новог Села близу Оштарија, наишао на групу од око три стотине људи, повезаних жицом, коју су усташе спроводили према логору Ступачиново. Након пљачке су људе затворили у штале, у којима су их тукли, а сутрадан их одвели над јаму Бадањ и побили.

Већ 1941. године су бројне бездане јаме прикриване и трагови злочина помно затирани. Злочинац Лука Барјашић, родом из Поличника код Задра, говорећи на саслушању у Окружном суду у Задру, 15. јула 1952. године, о злочинима које су усташе починили на отоку Пагу и Велебиту, истиче да су у три јаме на сјеверозападном дијелу Велебита, тј. код Ступачинова, побили 3.500 Срба, које су у шест наврата доводили с Пага преко Башких Оштарија. Без имало гриже савјести, Барјашић је испричао: „Над јамом су стајала двојица усташа, наизмјенице, и боли са ножевима одрасле и бацали, а дјецу смо тукли маљем у главу… Неки су у јаму живи скакали да га ми с ножем не доватимо, неки су жалили себе, неки жену и дјецу код куће.“ У двије јаме, од три које наводи Барјашић, усташе су већ средином августа 1941. преко жртава набацали грање и камење и потом их забетонирали.

Јама Бадањ

Јама Бадањ се налази на на сјеверозападним падинама Велебита, код села Ступачинова. Према документима Земаљске комисије за ратне злочине и изјавама самих злочинаца, у њу су усташе током јула и августа бацили око 10.000 Срба и Јевреја. Злочинац Миле Бркљачић, син Јосе, лугар, 22. јуна 1945. године је пред Војним судом корпусне области 11. корпуса ЈНА описао убијање Срба над овом јамом, коју је као добар познавалац свог краја и предложио као погодну за масовно усмрћивање. О својим злодјелима, почињеним над овом и другим јамама на Велебиту, као и на отоку Пагу, појединости су испричали и Јосо Орешковић, Иван Пезељ, Јандрија Бркљачић, Јосо Мажуран, Славко Баљак, Јерко Фратровић, Лука Барјашић, Јандре Стрика, Бене Барић, Марко Дидулица, Иван Кеврић, Анте Никшић, Иван Буторац, Иван Бадурина и други.

У близини јаме Бадањ се налази и јама Дулиба. О њој у свом извјештају, септембра 1941, пише италијански лијечник, потпоручник Виторио Финдерле: „Ова јама покривена је грањем стабала и лишћем, добро је скрита, на стази у близини јаме налазимо дијелове људске одјеће, рупчиће, личне документе, чахуре метака војничих пушака, различите четкице за зубе, чак и мушки ручни сат покварен. Наредио сам сељацима да открију јаму. Истога часа подигао се жесток и продоран задах карактеристичан за већ зрело распадање меса. Улаз у јаму је величине 8х8 метара. Камење које је у непосредној близини отвора прекрито је мрљама крви и масним састојцима. На једном се мјесту распознају трагови крви настали од крвавих прстију. Према доступним подацима, у ову јаму су усташе током августа бацили око 500 Срба.

Јама Близница се налази у предјелу Ступачинова, према Карлобагу. У њу су усташе, прије но што је италијанска војска приспјела на Паг, бацили око 450 Срба, логораша из Слане.

О јами на Плочама је такође свједочило више извршилаца злочина, као и споменути др Финдерле, који 4. септембра 1941. године у свом извјештају наводи: Кад сам стигао у Башке Оштарије, кренуо сам стазом ка Ступачинову.

Послије кратког хода стигосмо до јаме на Плочама. Ова се налази на сјевероистоку од села Ступачинова. Окружена је стаблима и добро скривена. Из ње се диже као нека пара која штипа због оштрог мириса. Улаз у јаму је величине 9×6 метара и отворена је. Кад сам бацио камен, послије дугог падања осјетио сам да је пао у воду. На дијелу улаза одроњена је земља и трава погњечена. Овдје налазимо дијелове кошуља и мушког одијела. Поред саме јаме има људских коса, писама, фотографија, празних и распараних новчаника са ситним новцем, лисница, картица за храну, писама рођака жртава, чахуре итд.

Прича се да се у неколико наврата овдје довело и бацило у јаму 2.000 Срба мушкараца, а да је посљедњи покољ био унатраг три седмице.

Вранзина јама се такође налази у близини села Ступачиново, у предјелу Велебита. Усташе су у ову јаму доводили затворенике из госпићке казнионице и једним дијелом из логора Слана. У њу је бачено око 250 мушкараца, жена и дјеце.

Извор:
ЈАДОВНО