Посмртна агонија Цркве у Вардарској Македонији: УМРО УТЕМЕЉИВАЧ РАСКОЛА, НЕ ЗНА СЕ ДА ЛИ ЋЕ СЕ ДАНАС БИРАТИ НАСЛЕДНИК

Тзв. митрополит Кумановско-полошке епархије расколничке „Македонске православне цркве“, Кирил (Поповски) преминуо је у уторак 11. јуна.

Кирил је рођен 1934. у Царевом Двору у близини Ресена у породици Поповића. У току комунизма, презиме му је промењено у „Поповски“. Ово је била масовна појава промене презимена искључиво у Вардарској Македонији ради што већег дистанцирања од Срба и комунистичког стварања нове нације «Македонаца».  До Другог светског рата, појам «Македонац» је имао значење регионалне припадности, а не националне. Кирил је богословију завршио у Призрену. Био је оптужен за саучесништво у убиству сродника. Убиство је учинио његов рођени брат. 1964. се замонашио у манастиру „Света Пречиста“ код Кичева. Са „благословом“ епископа Српске православне цркве је уписао Московску духовну академију. Прекинувши академију, вратио се у Југославију и хиротонисан је за викарног Тивериополског епископа 1967., уочи самопроглашења аутокефалности «МПЦ». Учесник је и донедавно једини преживели потписник расколничког сабора у Охриду од 17-18.07.1967., којим Црква у Вардарској Македонији пала у раскол. Овај сабор је организован по директивама комунистичких властодржаца. Убрзо, после сабора, је постављен за епископа у Канади да би у дијаспори организовао раскол у народу који вуче порекло из Вардарске и Егејске Македоније. Руководио организацијом „МПЦ“ у САД, Канади и Аустралији. Тек 1981. завршава Богословски факултет у Скопљу. 1987. је назначен за Кумановско-полошку епархију.

Од 1968. до данас, више пута је био вођа политичко-црквене делегације из В. Македоније у посети Ватикану за празник св. Кирила и Методија. Коаутор је монографије „Чествовање Светог Кирила Солунског – Десетина поклоништава Светокириловог гроба у Риму“. Проглашен је за почасног грађанина петнаестак градова у САД, Канади и Аустралији.

Добитник је комунистичког «Ордена заслуга за народ». Умро је 11. јуна 2013., не измиривши се са Светом Црквом. Сахрањен је по сопственој жељи у манастиру Светог Георгија у близини Куманова. На опелу је присутствовао државни врх БЈР Македоније. Из СПЦ је на опелу био присутан скандалозни архимандрит Гаврило из манастира Привине Главе код Шида, којега верници оптужују да врши враџбине у свом манастиру. Многи верници који припадају расколу «МПЦ» са пијететом посматрају Кирила, иако га је СПЦ рашчинила због канонских прекршаја. Један од коментара расколничких верника на његову смрт:

«Моли Го Христа Бога и натаму за нас, дедо Кириле! Твојата душа да најде наситување во рајските блаженства на вечноста во која влезе. Народот кој го пасеше на Божјата нива со голема љубов ќе го чува споменот за тебе. Биди ни и натаму поддршка во постојаните духовни борби и чудесна некинлива сламка за искачување во верата.» 

«Доћи ће време да ће се (православни) Хришћани подићи један на другог.»-Св. Козма Етолски

Кирил је по својим ставовима јеретик етнофилетиста. Потпуно се ставио у службу антиправославног македонског национализма, који је разорио јединство Српске православне цркве и народ у Вардарској Македонији завео на пут у самоуништење. Македонистичка облапорност и фалсификовање историје јасно се виде у следећим Кириловим речима:

-Ми смо библијска земља и библијски народ, а Црква смо са апостолским прејемством. Уздигнути и узвеличани смо од Бога на највишем пиједесталу тиме што смо унедрени у књизи вечности, у књизи мудрости над мудростима, у Светом Писму – у Библији (где се спомињемо више од тридесет пута). Тај дар и ту част и славу, која нам се дарована од Бога нико не може да нам одузме, ако му ми то не дамо. (Кирил Поповски)

О бесмислености оваквих речи које показују паганску самозаљубљеност и величање идола нације није потребно много говорити. Довољно је да кажемо да етнофилетиста Кирил меша територијални појам «Македонија», који се првенствено простирао на територију данашње Грчке, са својим народом који је словенске културе и који Јеванђеље масовно прихвата знатно касније, делатношћу ученика св. Кирила и Методија. Македонистичке псеудоисторијске тезе су врло сличне идеологији албанских нациста који се позивају на теорију која каже да су Албанци наследници древних Илира и да по тој логици цели Балкан припада Албанцима (Илирима).

Архимандрит Гаврило из Привине главе

Цркве су за време «МПЦ» претворене у музеје, и до дан-данас се плаћају улазнице за улазак у цркве у Охриду, паганство се раширило а идеологија македонства се базира најпре на мржњи према Србима и осталим околним народима, што је по неким одликама чини сличном хрватском римокатолицизму. Раскол је постао темељ за сваковрсно одступање од Вере. Данас је на простору Вардарске Македоније широко присутан модернизам епископа-екуменисте Јована Зизјуласа. Његових следбеника има и у МПЦ и у Охридској Архиепископији коју предводи архиепископ Јован (Вранишковски).

Кирил, као и остали представници раскола, остварење своје мисије виде у заједници са секуларним и државним властима. Раскол је створен за време и по директиви југословенског комунизма, но од почетка је виђен и од других империјалних сила као згодна прилика за политичко цепање Балкана. Амерички амбасадор Палмер је већ 1955. имао озбиљне разговоре о том питању са представницима комуниста. Наравно, и Ватикан је показивао живо интересовање за овај процес, јер је традиционална политика Ватикана да подржава расколе у Православној Цркви, а језуити су били присутни у рубним националним областима православних као што је Македонија, Црна Гора и Украјина више векова. Сам Кирил је употребљен у служби југословенског комунизма, па је свој послушан однос према властима наставио и приликом политичких промена и после стварања независне државе од територије Вардарске Македоније.

Петар Стамболић је 25. априла 1967. организовао састанак на који је позвао Едварда Кардеља, Вељка Влаховића, Мијалка Тодоровића, Добривоја Радосављевића, Крсту Црвенковског, Николу Минчева, Драгог Стаменковића и Милутина Морачу. Расправљало се искључиво о односима Српске и Македонске православне цркве, и констатовано да се ти односи све више заоштравају због различитих ставова по основним питањима, а да су погоршани после одлуке Сабора Српске православне цркве 23. маја 1966. којом је ревидирао своју ранију одлуку из 1959. године. Државни функционери су били сагласни да архијереји Српске православне цркве, и после притисака републичких и државних органа, не показују ни разумевање нити спремност за регулисање односа између две цркве. Закључено је да још једном треба извршити притисак на Патријаршију како би прихватила политичку оправданост захтева за аутокефалност Македонске православне цркве. У супротном, руководство Српске православне цркве ће својим одбијањем изазвати бројне штетне последице. (Писмо Савезне комисије за верска питања, Државном секретаријату за иностране послове – АМИП, Па/1967, 70-2-427396; МПЦ, Вељко Ђурић Мишина)

Пошто је комунизам пропао, решење питања «МПЦ» Кирил је у интервјуу, који је дао 2007. часопису «Македонско Сонце», видео у подршци коју НАТО и ЕУ дају режиму у Скопљу и заједничком чланству балканских држава у овим глобалистичким организацијама:  «Но, будући да су правда и истина на нашој страни, да се надамо да ће убрзо Господ да нам помогне да се нађемо на заједничкој софри у НАТОу и у ЕУ и тиме ћемо засвагда бити ослобођени од тешког бремена, које нам је вековима било насилно наметано од неких суседа и које смо морали трпељиво да носимо, те сада једном заувек да га одбацимо,» каже Кирил.

Застава на пола копља поводом смрти Кирила

Сједињене Америчке Државе су у својој империјалистичкој политици, која тренутно доминира на Балкану, више пута показале подршку међусобном дељењу и фрагментирању православаца. Оне подржавају пројекат стварања слабе независне државе под именом «Македонија» у којој би се стална унутрашња нестабилност одржавала у конфронтирању између православних (ма како се они национално представљали) издељених расколом и исламских Албанаца. Са друге стране непријатељство Скопља према државама са православним становништвом у региону ће се наставити. Последњи чин спуштања заставе на пола копља поводом смрти расколничког епископа је само једна од епизода у подршци самоуништењу православнима у Вардарској Македонији.

Вест са сајта „Јунајтед маседониан диаспора“: -Конгресменка Кендис Милер (републиканка-Mичиген), председавајућа конгресног кокуса за Maкедонију и Maкедоно-американце, уредила је  да америчка застава буде спуштена на пола копља на згради Америчког Конгреса у част Полошко-кумановског митрополита Кирила. «ЈМД» примећује да је ово први пут да се америчка застава спушта изнад Конгреса у част једног Македонца.» Поводом смрти Кирилове постављен је и текст саучешћа и на званичном сајту Конгреса.

300.000 православних Албанаца у Вардарској Македонији

И поред очигледног успеха у истицању параноичне поруке да су сви околни православни народи непријатељи, и успеха у драстичном смањењу броја Срба у В. Македонији, чини се да пројекат македонизације народа води православне у нерешиву агонију. Охридским договором, потписаним 2001., ова држава је учинила још један корак у албанизацији становништва. Један занимљив догађај се десио истог дана када је сахрањен Кирил. Наиме, председник сепаратистичке скупштине на Косову Јакуп Краснићи примио је Бранка Манојловског из САД, који је пореклом из Горње Реке у Вардарској Македонији и који тврди да су 300.000 тзв. Македонаца уствари асимиловани православни Албанци.  

Приштина, Тељеграфи, 14.06.2013. – „Председник Скупштине Републике Косова, Јакуп Краснићи, примио је данас мисионара националног препорода међу православним Албанцима у Македонији, Бранка Манојловског, кога је поздравио због великог и грандиозног посла који чини за националну самосвест великог броја православних Албанаца у Македонији, који су у време југословенског социјализма преживели тешке ударце  националног асимилирања.»

С обзиром на то да Манојловски тврди да је и Александар (Љека) Македонски Илир-Албанац још су могућа нова превирања на овом простору овим поводом.

Избор Кириловог наследника

19.06.2013. Мада је у Скопљу био најављен избор наследника «митрополита» Кирила за овај дан што су представници “МПЦ” и потврдили, последња вест из Скопља је да ће се избор, ипак, одложити до истека шест месеци од смрти. За главне кандидате се наводе Јосиф Велички и Јосиф Лешочки.

Кирил Поповић/Поповски: «Верујем у наш народ и у отаџбини и у дијаспори… да је наша истина, наш осећај, наш инстинкт, да не кажем наш “фанатизам“, наша истрајност за вековни опстанак свагда била врло силна, тако да македонски дух и непокорност не може нико да сломи. За наша дела одговор ћемо дати пред јединим праведним Судијом – нашим Спаситељем Господом Исусом Христом, Главом Свете Цркве.

Охрид

Св. владика Николај Жички и Охридски: «Ми смо несравњено више један народ него Пруси, Швабе и Баварци, који се зову једним именом Немци. Јер Пруси и Баварци различити су и по вери и по језику и по историји. Међутим, ми смо једно и по вери и по језику и судби и мучеништву.»

Припремила екипа ФБ странице «Православље живот вечни»