O реконфигурацији постјугословенског простора (1)

Балкан мора бити реконфигурисан. Његова деатлантизација је неопходна не само ради стабилизације, већ и из геополитичких мотива

Увод
(Не)консеквентност граница као геополитички улог и исход

Унутрашње границе у „другој Југославији“ дуго су биле не само политичка, већ и научна табу-тема. Геополитичка и идеолошка позадина приликом опредељења за федерално устројство државе, селективност у примени принципа разграничења република (и аутономних области/покрајина), недоследност у процесу делимитације и непостојање правно-политичке (скупштинске) верификације приликом њиховог установљавања – представљали су (једно) партијску „породичну тајну“. Основни циљ био је остварен – фрагментација српског популационо-просторног чиниоца као највећег у земљи, а истовремено оптуженог за монархизам и великодржавни хегемонизам, упркос чињеници да је у тек завршеном рату дао највећи број бораца за слободу и имао највеће војне и нарочито цивилне жртве.

У складу са таквим опредељењем, издвајане су и нове, „инстант-нације“ из српске, те им додељиване „припадајуће“ републике ампутацијом бројних области из састава српских земаља (Степич и Джурич 2016a, 184). Кенанолико „обуздавање“ Срба, са Запада традиционално перцепираних као „руска предстража на Балкану“, те стога означених као „реметилачки фактор“, убрзо се наставило у хладноратовском контексту позиционирања Југославије у Rimland-у – америчком геополитичком и геостратегијском обручу по ободу Евроазије формираном ради опкољавања Совјетског Савеза. Српска распарчаност унутрашњим границама и примена читавог система мера за свеобухватно слабљење тако су постали важан „каменчић у мозаику“ глобалне геополитике.„Друга Југославија“, аналогно оној „првој“, само у  другом идеолошком смислу, тако је наставила да се одржава као „златни кавез за Србе“ (Степић, 2018а, 297). Јер, Срби су без Југославије могли, али Југославија без Срба – не.

Са окончањем комунистичке и биполарне епохе, постало је јасно да Југославија не само да неће моћи да опстане као демократска држава, већ ће се показати сувишна и у новим геополитичким приликама „униполарног тренутка“ у  последњој деценији 20. и почетком 21. века. Да јој је дозвољен истински демократски преображај у условима нестанка титоистичке, а реуспостављања појединачних националних кохезија, одмах би се показало да су унутрашње границе бесмислене. Исход тог неодрживог стања могло је да буде преуређење заједничке државе, укључујући нове, адекватније границе федералних јединица сходно етничком принципу, те логично укидање антисрпски формираних покрајина.

Друга, реалнија опција било је стварање независних националних држава на основу слободне воље конститутивних народа (не и тзв. народности!) изражене на нивоу насеља. Из тога би несумњиво произашле националне државе, па и интегрална српска држава од постојећих граница са Бугарском на истоку и Мађарском на северу, апроксимативно до Покупља на западу и обале Јадранског мора на југозападу. Деликатност примене етничког као главног принципа разграничења у мешовитим зонама могао је да се превазиђе на миран начин коришћењем корективних принципа (Илић и Степић 1994, 20-23), као и узимањем у обзир неколицине променљивих фактора који немају својства принципа (Степић 1994, 190-194).

Супротно овоме, границе федералних јединица – њихов смисао, статус, баријерност, хало-ефекат,  те  видљивост  на терену и у културном пејзажу – еволуирали су (а) од титоистичких „црта у граниту“ које наводно неће делити, већ додатно ојачати кохезију државе, (б) преко „тврдих“ унутрашњих граница према Уставу из 1974. године у склопу кардељистичке „федерирајуће федерације“, (в) до граница које су одлукама Бадинтерове арбитражне комисије[1] (1991- 1993) проглашене за међудржавне тенденциозним позивањем на деколонизационо начело uti possidetis iuris (карта 1). Управо тиме, уместо да буде заустављен, подстакнут је крвав сецесионо-верско-грађанскират, те дугорочно дестабилизован читав постјугословенски простор како би Запад себи омогућио геополитичку инфилтрацију и доминацију. Изузимајући малобројна ранија упозорења 1970-их и 1980-их година (М. Ђурић, К. Чавошки, М. Јовичић…), са великим закашњењем, тек када је југословенски „разби-распад“ (Кнежевић 2006, 168) постао незаустављив и када је постало  очигледно  какве ће последице оставити трансформисање унутрашњих у спољашње границе, опрезно су се појавиле конкретне лимолошке расправе српских научника.

Историчари, географи, геодете, правници, политиколози, војни и други стручњаци охрабрили су се да проуче идеолошко-политичке прилике и начин настанка бановинске, а потом републичко- покрајинске поделе и њихових међа, те да анализирају проблеме конкретних спорних сектора граничних линија на копну и води (Пирански залив, Драгоња, Св. Гера/Трдинов врх, Мура, Превлака, Дунав, Уна, Дрина, Неум-Клек, Саставци, Шара…). О томе је објављена неколицина научних чланака, књига, зборника радова и тематских бројева часописа.[2]

Међутим, недостајала су разматрања (пост)југословенских граница са становишта њихове дискордантности (неконсеквентности) у односу на  просторни  размештај и апроксимативне међе конститутивних народа, те геополитичких узрока и последица тог феномена. Нова политичко-територијална структура Балкана проузроковала је првенствено поделу српског народа и српских земаља од једне државе за коју су се борили и коју су направили на пет од укупно шест[3] мање-више непријатељски настројених држава. „Нова реалност“ је на драматичан начин поново отворила српско питање које се (погрешно!) сматрало решеним још 1918. године. То постаје посебно важно када се „уматричи“ прво са балканским пројекцијама експанзије Запада и успостављањем униполарног „Новог светског поретка“, а касније и са процесом мултиполаризације света, обнове (или континуитета?!) хладноратовског сучељавања и надметања с једне стране САД и ЕУ, а с друге Русије и Кине, за геоекономско и геостратегијско позиционирање на Балкану као традиционално важној „евроазијској копчи“.

Тек са приметнијом променом односа снага на светској сцени у другој деценији 21. века, која је у жижу вратила вишестолетни значај трансгресионо-регресионог појаса тзв. Међуевропе у чијем саставу се налази и Балкан (Степић 2020а, 277-281), појавила су се схватања да су наметнуте, вештачке границе, у ствари, кључни узрок његовог конфликтног потенцијала и дугорочно неодрживе. Уследило је неколико опрезних, још увек недовољно артикулисаних домаћих и страних идеја о нужности политичко-територијалне реконфигурације и успостављања адекватнијих граница унутар постјугословенског простора као основном услову за превазилажење дестабилизације читавог региона. Тако су, подсећања ради, још током рата у Босни и Херцеговини на неодрживост њених спољашњих граница упозоравали не само бројни домаћи научници, већ и Џ. Миршајмер (John Mearsheimer), један од најауторитативнијих савремених политиколога у области међународних односа (Кецмановић 2020). Требало је да прође готово четврт столећа да би са Запада стигла како-тако конкретна и политичко-реалистички аргументована идеја „распакивања постјугословенског пакета“.

Тај предлог односио се на радикалну редефиницију граница као неопходног услова за довођење у ред „дисфункционалног Балкана“, а изнео га је Т. Лес (Timothy Less) са Универзитета у Кембриџу, некадашњи дипломата Уједињеног Краљевства у Бањалуци (Less  2016).  Он се одважио да тада закључи, а у наредним годинама да више пута понови, како је досадашњи приступ Запада контрапродуктиван и посредно назначио да без решавања (и) српског питања нема стабилизације Балкана. Сугерисао је да се – у режији Запада, како водећу улогу не би ускоро преузеле конкурентске силе – решење налази у промени политичко-територијалне структуре постјугословенског простора комбиновањем новонасталих послератних етно-просторних односа и реалне политичко-безбедносне контроле на терену.

Учестали су и иступи српских научника како је српско уједињење питање времена и извесности промена геополитичких околности, мада су се они махом задржали у оквирима начелних ставова и медијских наступа (Д. Танасковић, Н. Кецмановић, Д. Пророковић…). Међутим, нису се упуштали у конкретизацију политичко-територијалне поделе и разграничења, нити у њихово образлагање у научним радовима. Знатно одређенији је историчар А. Раковић, истрајно се залажући да „Република Србија, Република Српска, Црна Гора и Република Македонија треба да створе заједничку федеративну државу“ (Раковић 2019, 8).

Глобални, евроазијски и европски геополитички предуслови „новог балканског субпоретка“

Актуелна геополитичка „архитектура“ Балкана резултат је униполарне доминације атлантистичког Запада под вођством САД и успостављена је после победе у Хладном рату и симболичког рушења Берлинског зида, у раздобљу када евроамеричкој заједници нико и нигде није могао да конкурише. Постепеном мутиполаризацијом она јесте доведена у питање, али се није суштински променила због раније постигнутих позиција и аквизиција САД, ЕУ и НАТО. Геодемографски, геокултурни, геокономски, геофинансијски, геополитички, геостратегијски и други трендови на глобалном, евроазијском и европском плану указују не само да се „заравњује пирамида глобалне моћи“ (Степић 2020б, 22), већ да се „клатно“ убрзано удаљава од Запада и приближава Истоку. То значи да ће се Pax Americana, лагано, а онда све брже, па можда и стрмоглаво приводити крају, те да просторна слика светског поретка неће више моћи да опстане у виду збигњевистичке „велике шаховске табле“, тј. као постмодерна варијанта хладноратовског Heartland-Rimland дуализма. Свет је већ неформално подељен на проамеричку (проатлантистичку) и антиамеричку (антиатлантистичку) групу држава, о чему, као лакмус, на посредан начин сведоче четири фазе давања/повлачења признања тзв. косовске независности (Степић 2018б, 31-41).

Дакле, неминовно ће уследити преуређење света, и то не више у складу са хегемонијом једне, већ полицентрично, уз учешће више сила различите моћи где ниједна неће екстремно одскакати. Такав распоред главних актера не значи да неће бити хијерархијске динамике и њиховог глобалног утицаја у различитим видовима и дометима, те да ће се глобализацијски процеси зауставити, већ ће глобализам као тоталитарна идеологија какву је свет до сада упознао бити неостварива.

Није нереално очекивати да се постамерички (постатлaнтистички) свет формира у виду неколико великих блокова. Савремени процеси и трендови, као катализатор, допринели су да они постану уочљивији. У просторном смислу, неки од њих биће налик, а неки комбинација, хаусхофероликих и дугиноликих пан-области, коеноликих стратегијских сфера и/или хантингтоноликих цивилизацијских целина. Нову „блоковску структуру света“ могли би да чине Америка, Еврорусија, Исламска Афро-Азија, Црна Африка, Југоисточна Азија и Аустралија, и Антарктик (видети Stepić 1997, 37-41)[4], а она ће првенствено да подразумева сукцесивно потискивање утицаја САД из Евроазије и свођење на монроовске габарите Северне и Јужне Америке. Промена, наравно, подразумева и Европу, која ће престати да буде „најбитнији амерички геополитички мостобран на евроазијском континенту“ и неће више служити као „одскочна даска за прогресивно ширење демократије дубље у Евроазију“ (Bžežinski 2001, 57).

На тај деклинистички тренд Запада указују рецентни процеси кризе ЕУ („прединфарктно  стање“) и НАТО  („мождана смрт“). Упоредо са ослобођењем од „америчке окупације“, а да би се избегао опасан „вакуум моћи“ и индуковани „геополитички хаос“ (Рамоне 1998), одвијаће се преуређење мегакопна Евроазије и њене окружујуће акваторије. Не сведоче ли (не)посредно о томе бројне интеграционе иницијативе, а нарочито реализација како кинеског „свиленог“ премрежавања, тако и руског неоевроазијства, мада не без отпора и покушаја онемогућавања њихових инструмената?

Узимајући у обзир да пред собом имају уздрмане, али још увек доминантне САД, једини начин на који би Кина и Русија могле да „преузимање“ Евроазије учине бржим и ефикаснијим јесте да делују комплементарно (Stepić 2020v, 197) и да поделе зоне одговорности како не би упале (биле увучене) у замку пренапрегнутости. То значи да прва сконцентрише највећи део своје пажње и моћи „пуног спектра“ на Индо-пацифички регион (избегавајући конфронтацију са Индијом), а друга на Европу (избегавајући конфронтацију са Немачком), те да брижљиво кондоминијумски управљају централном Азијом као експлозивним „евроазијским Балканом“ (Bžežinski 2001, 117). Ово никако не би требало да доведе у  питање  кинеску  варијанту  глобализације, најпре са економским предзнаком, нити руску ренесансу као глобалног „играча“, првенствено у војно-стратегијском домену. Напротив!

Сходно наведеним глобалним предусловима, један од великих светских и евроазијских блокова била би Еврорусија, простирући се од Атлантика до Пацифика. „Ефекат домина“ резултирао би извлачењем Европе из позиције америчког вазала и следствено – деатлантизацијом и стабилизацијом Балкана (детаљно Степић 2017, 9–37). Блок Еврорусију одликовала би вишезначна хетерогеност, те би она, стога, била лабаво повезана и првенствено на западу (у Европи) састављена од неколико великих простора – Германског, Скандинавског, Латинског и Руског (Православног), те англосаксонског фрагмента са очуваним прекоокеанским везама (карта 2). Они би произашли из неминовног распада (самоукидања, имплозије?) ЕУ као „подударне са Западном цивилизацијом“ и НАТО као „безбедносне организације Западне цивилизације“ (Hungtington 1996, 161), те трансатлантских биполарних, а потом и униполарних интеграционих рудимената.

На тим рушевинама градиле би се популационо-просторно мање, али чвршће повезане интеграционе јединице које би чиниле групе досадашњих држава у постојећим границама, уз неколико могућих изузетака (нпр. Белгија, подељена на Валонију и Фландрију). Њихове најмоћније државе окупљале би око себе оне мање моћне јер, како истиче Дугин, и „у геополитици делује принцип магнета: ако сте јаки привлачите, ако сте слаби – сами ћете бити привучени“ (Babić 2018). Кохезија великих простора заснивала би се на резултанти првенствено културно-историјских, геополитичких и економско-гравитацијских чинилаца, што значи да би државе-језгра – Немачка, Шведска, Француска и Русија, те Енглеска (на челу очуваног или подељеног Уједињеног Краљевства) – формирале неокласичне интересне сфере можда „меких“ граница, интензивних међусобних веза и вишедимензионалних прожимања, али ипак јасне деобе утицаја и надлежности.

Балкан – историјски потврђен индикатор великих геополитичких трансформација и већ неколико деценија реактивирани кризни регион услед евро-амерички индукованог клајнштатераја у постјугословенском простору – следствено, мора бити реконфигурисан. Његова деатлантизација је неопходна не само ради дугорочнијег смиривања, стабилизације и враћања у „природно стање“, већ и из превентивних геополитичких мотива – ради онемогућавања да у евентуално поново промењеним условима дође до редоминације доказано деструктивног таласократског Запада посредством традиционалних локалних експонената. То је круцијалан разлог зашто је неопходно да не остану зацементиране, већ да се пониште главне постхладноратовске тековине Запада. Сходно томе, бивши југословенски простор, без промене наслеђеног, спољашњег опсега, али са ревидираним новим, а некадашњим унутрашњим међама, нашао би се у три велика простора (упореди Степић 2017, 31):

– Руски велики простор, православног цивилизацијског и неоевроазијског геополитичког идентитета, од некадашње југословенске државне територије обухватио би велику већину српских земаља. Та популационо-просторна целина данас, а нарочито пре физичко-миграционог десетковања, насељена је православним српским становништвом, као и његовим етничким дериватима, „пролиферованим“ титоистичком декрет-етногенезом у „инстант-нације“ (Степић 2018в, 228- 231). Упркос систематском онемогућавању и покушајима вестернизације, он баштини снажне историјске, политичке, верске, националне, културне, војне и друге везе са Русијом, и са њом ће све више бити повезан економским, нарочито енергетским „нитима“.

Такође, имајући у виду позитивна искуства бројних муслиманских народа у самој Русији, припадност њему није у супротности ни са евроазијским, континенталистичким цивилизацијско-геополитичким идентитетом и дугорочним, објективним интересима балканских муслимана. Мада неће моћи да се избегну, требало би да буду сведене на минимум патерналистичке амбиције Турске према енклавама исламизованог балканског становништва од Крџалија до Цазинске Крајине и од Лудогорја (Делиормана) до Албаније. У сваком случају, како би се избегао поремећај читавог Балкана и ризик оружаног сукоба који би могао да се прелије и изван њега, саставни део Руског великог простора требало би без промене одавно установљених, углавном тзв. природних и етнички усаглашених граница, да постану Румунија и Бугарска. Такође, у постојећим границама, али са нешто више дилема, припали би јој махом исламска, али фрагилана Албанија, те православна, иако традиционално таласократска и тренутно прозападна Грчка.

– Германски велики простор, mitteleurop-ских геокултурних и геополитичких својстава, у свом саставу би имао територијално само незнатно промењену словеначку и знатно редуковану хрватску државу. Захваљујући тим ионако традиционално прогермански оријентисаним народима/државама, снажна Немачка задовољила би своје кључне, много пута током историје потврђене аспирације – формирала би зону утицаја која се у виду „завесе“ кроз средиште Европе интермаријумски спушта од Северног и Балтичког до Јадранског басена. Уместо одавно прагматично напуштене маритимне „Идеје Хамбурга“, потом у Великом рату онемогућене телурократске „Идеје Багдада“, те пораженог нацистичког експанзионистичког пројекта „Продора на Исток“ (“Drang nach Osten”), овога пута добила би прилику („вентил“) да оствари – може се то назвати – „Продор на Југ“ (“Drang nach Süden”), тј. „Идеју Ријеке“.

Тако би (поново) постала моћна регионална сила – не више „економски џин, а политички патуљак“, већ и истински, самопоуздани (гео)политички и геостратегијски „играч“ – коме нека шира интеграција налик на Европску унију не би ни била потребна. Таква Немачка, као средиште Германског великог простора, формално би била део Евроруског блока унутар преуређене Евроазије, мада би на основу далекосежне нагодбе и снажних економских веза, нарочито гасоводних вектора, директно са Русијом одлучивала о европским пословима, па са њом и поделила највећи део Балкана на неокласичне интересне сфере.

– Латински велики простор у постјугословенском ареалу, изразито западне, римокатоличке верско-цивилизацијске припадности и маритимног, таласократског геополитичког кода, простирао би се само у делу средњојадранског приморја и не тако дубоког залеђа које му гравитира по општем обрасцу литорализације. Своју „копчу“ са главним делом латинског света тражиће трансјадрански, непосредно са италијанско-ватиканским великим заштитником, али ће гаранти његове сигурности бити и остале земље – Француска, Шпанија, Португалија. Будући да је у полукружном обухвату са копнене стране и да са непосредним суседством има дубоке историјске везе и нарочито језичке сличности, неминовно ће успостављати узајамне односе са знатно већим, балканским делом Руског великог простора.

Основна полазишта и принципи адекватнијег разграничења унутар постјугословенског простора

Да арбитрарно претварање унутрашњих југословенских граница у државне представља саму срж проблема, а не део решења, благовремено су упозоравали не само страни и домаћи научници, већ и објективне политичке личности. Упркос томе, превагнуо је интерес Запада да у сучељавању „демократија vs. геополитика“ опет победи ова друга (Степић, 2020а, 209), те да се фрагментационим и редукционим територијалним „методом“ умањи непосредно српски и посредно руски утицај на Балкану.

Унутарјугословенским не-српским чиниоцима то је у потпуности одговарало јер су у време титоизма сви нешто ушићарили на рачун српског народа и српских земаља, те су стечене добитке настојали да у новим околностима зацементирају захваљујући ангажману Запада. У томе се крије суштина одговора на често постављано питање током и после деструкције Југославије: „Зашто су сви против Срба?“, а које тенденциозно сугерише исправност тезе о тобоже српском реметилачком фактору. Како би променио постојећу, вештачку, конфликтну и атлантистичку, а успоставио будућу, конзистентнију, стабилизујућу, неоевроазијску структуру „балканског субпоретка“, руски пол моћи нема другог адекватног избора него да се определи за српског чиниоца, максимално га оснажи и одреди као исходиште чврсте „осовине пријатељства“ (Дугин 2009, 113), тј. недостајућег геополитичког вектора (Степић 2014а, 126).

Штавише, за остварење тог интереса није довољно да руско упориште буде само Србија и да се Руски велики простор простире само до Дрине, јер би то значило да се простор западно од ње неминовно препушта Германском великом простору. У том случају би постојале веће могућности за ширење немачког утицаја још даље на исток, те да се већим делом Балкана доминира из Берлина, а не из Москве. Следствено, опредељујући се не за просторно и популационо редукованог, већ за целовитог српског „фаворита“, Русија мора да досадашње државе- прилепуше[5] Запада и његове „подизвођаче“ балканских послова који су за антисрпски ангажман награђени српским територијама третира као губитнике, тј. „жртвену јагњад“ (Дугин 2004, 194) реконфигурисања постјугословенског простора. То значи да је у првом реду хрватски, албански и делимично муслимански/бошњачки елемент неопходно без много скрупула лишити експанзионистичких узурпација стечених у временима геополитичког контра-ритма који је диктиран Србима и Русима нарочито током 20. века.

Политичко-територијална реконфигурација постјугословенског дела Балкана и успостављање нових, примеренијих и мање конфликтних граница постигли би се на основу неколико кључних полазишта:

– Извршила би се ревизија (псеудо)принципа, приступа, поступка, резултата и последица постхладноратовског насилног цепања Југославије дуж наслеђених тзв. АВНОЈ-ских граница. То би, истовремено, значило и промену пропагандом успостављеног фалсификованог наратива о карактеру југословенске државе током читавог њеног трајања, одговорности за изазивање верско-грађанско-сецесионистичког рата, почетном импулсу приликом започињања масовних злочина према цивилима, почетним корацима у покретању тзв. етничког чишћења и намери да се уз помоћ Запада по сваку цену унутрашње границе нелегално претворе у спољашње. Стога би нова територијална подела била не само дијаметрално супротна тадашњем диктату Запада, већ што више у складу са границама националних простора у време формирања заједничке државе након Великог рата, уз подразумевајуће уважавање неких у међувремену насталих промена.

– Садашња политичко-територијална структура постјугословенског простора би се променила радикалним преобликовањем пет од шест садашњих, а недовршених, нестабилних и нефункционалних држава, зато што: једна (Хрватска) је својим регуларним снагама извршила директну војну агресију на Босну и Херцеговину, а потом  уз помоћ Запада уништила српску државолику јединицу и на геноцидан, неоусташки начин елиминисала већину њеног српског становништва; друга (Босна и Херцеговина) је већ приликом међународног признања важила за „немогућу државу“ (Кецмановић 2007), споља се вештачки одржава као протекторат Запада и састоји се од два конфедерална ентитета, од којих онај српски (Републику Српску) Запад настоји да на сваки начин сузбије и одузме јој стечени ниво самосталности; трећа (Србија) је југословенски резидуум коме је наметнуто непријатељско окружење и статус уцењене земље на аутодеструктивном „европском путу“, а задржала је и две центрифугално оријентисане покрајине, од којих је у оној јужној Запад оружано подржао арбанашки сепаратизам, и даље га истрајно изграђујући политички, економски, војно, пропагандно и на друге начине; четврта (Црна Гора) се уз туторство Запада одвојила од Србије и кренула идентитетском странпутицом захваљујући индукованом националном „преумљењу“ у антисрпску, шизофрену, поцепану (cleft country) и растрзану земљу (torn country) упркос несумњивим српским темељима и традицији; и пета (Северна Македонија) је пред ултиматумом Запада учинила аутодеструктивне уступке великоалбанским захтевима и чак променила име на основу „трулог компромиса“ са Грчком, постајући типична тампонска земља којој суседи оспоравају готово све – од историјског памћења и статуса цркве, до територијалне целовитости и националне самосвојности.

– Уместо постојећих шест, успоставиле би се четири државе. Две од њих – Словенија и новоформирана Далмација – будући да су релативно малог броја становника и површине, а физичко-географски складне, етнички хомогене, културно-идентитетски компактне и на унутрашњем плану добро комуникацијско-економски повезане, биле би унитарно уређене. Ако будућност покаже да је са становишта функционалности сврсисходније, могле би да се знатније децентрализују и можда регионализују. Остале две државе – Хрватска Федерација и Српска Федерација – због знатно веће пространости, наглашене географске разноврсности, сложеног историјско-политичког наслеђа, мање етно-просторно компактне и функцијско-гравитацијски полицентричне, организовале би се као одрживе, ефикасне, сложене државе са по неколико федералних јединица. Временом би могле да еволуирају у два смера: или у чвршће интегрисане регионалне државе (сличне данашњој Италији и Шпанији) или, пак, ако се парцијална центрифугалност покаже неизбежном, да изгубе неку од федералних јединица, али без опасности од потпуне деструкције земље.

– Супротно апсурдном, наметнутом титоистичко-бадинтеровском (псеудо)принципу који је произвео и дуго одржава латентни конфликт и нестабилност, ново разграничење држава – првенствено Српске Федерације и Хрватске Федерације – обавило би се на основу етничког принципа као главног принципа. Важно је напоменути да се он никако не би односио на националне мањине без обзира на њихову бројност и распрострањеност (мађарску, албанску, бугарску, румунску, италијанску…) – будући да оне немају право на територијализацију свог статуса – већ само на конститутивне народе који су формирали заједничку јужнословенску државу. Додатно проглашене „нације“, настале „декрет-етногенезом“ ради слабљења и фрагментације српског чиниоца, биле би – тамо где су сконцентрисане на знатнијој територији – у што већој мери обухваћене неком од сопствених федералних јединица. Тамо где се налазе на мањој територији и енклавски позициониране, а од целине одвојене из других разлога (историјских, географских, геостратегијских…), за делове како „синтетичких“, тако и традиционалних нација организовало би се неколико аутономних округа унутар појединих федералних јединица.

– Апроксимативно разграничење извршило би се на основу размештаја конститутивних народа посматраног на нивоу насеља бивше Југославије. Сходно томе, као консултативно полазиште (нека врста инпута) могла би да послужи етно-просторна структура у време уједињења у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, приказана на Цвијићевој карти Балканског полуострва из тога времена (Cvijić, 1918). Ипак, као права „подлога“ (у виду аутпута) првенствено би послужила детаљна етничка карта Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (Đurić i dr. 1993) пред њено нестајање (према коначним резултатима званичног пописа становништва 1981.), на којој је представљена етничка структура за сваки атар укупно 27.507 насеља, те посебне етничке карте, на пример, Хрватске (6.631 насеље), Босне и Херцеговине (5.868 насеља)…

Упоредо, ради дефинисања граничних линија, тј. конкретне делимитације и демаркације, применили би се додатни, корективни принципи, у првом реду власнички и историјски, а затим још и природно-географски (нарочито право блиског, пространог hinterland-а на маритимну партиципацију), функцијско-економски, локациони, војно-стратегијски, еколошки, принцип (при) силе и други. Коначне границе тако би настале као резултат интегралног принципа разграничења. Он би обавезно имао и још један важан задатак, захваљујући коме би се, упркос великом и трагичном закашњењу, колико-толико испунио принцип „праведности“ граница, првенствено између Хрватске Федерације и Српске Федерације.

Првенствено би подразумевао „компензовање ,етно-просторног парадоксаʼ (диспропорције), тј. двоструко мање популационе од просторне заступљености Срба“ (Степић 2020в, 31) после Другог светског рата у областима некадашњег нацистичког сателита Независне Државе Хрватске. У том простору Срби су били жртве „тоталног геноцида“ (Давидов, 2013), који се још директније може назвати „србоцидом“ (Умељић 2018, 31), а који се поновио током и после пада већег дела РСК 1995. године.[6] У супротном, ако се то не би узело у обзир приликом разграничења на Банији, Кордуну, Лици и на специфичан начин у Западној Славонији, послала би се порука да је геноцидно уклањање Срба исплативо и ефикасно (и) геополитичко средство за преотимање простора, те би тако деловало стимулативно да се евентуално понови.

– Неколико аутономних округа (етно-територијалних аутономија), омеђених јасним административним линијама, чувало би национални идентитет локалног српског (у Хрватској Федерацији), те хрватског и муслиманског/бошњачког становништва (у Српској Федерацији), али никако не доводећи у питање територијални интегритет и суверенитет тих држава. Штавише, успоставио би се ефикасан посредан механизам геополитичког реципроцитета – у случају да неки хрватски округ прави проблеме српској држави, онда би хрватска држава морала да рачуна са сличном реакцијом српског округа; или, ако би српска држава угрожавала статус муслиманске федералне јединице, муслимански аутономни окрузи би могли да одговоре прављењем проблема српској држави. Временом – услед логичних миграционих токова мотивисаних националним, социјалним, образовним, културним, економским и другим разлозима, а из малобројних насеља и крајева који остају „са погрешне стране границе“, те вероватно и из неких аутономних округа – дошло би до трансфера становништва и додатне хомогенизације ионако национално прилично компактних држава. У крајњем случају, не би требало искључити ни оптирање становништва (слично разграничењу Краљевине СХС и Мађарске после Великог рата).

Миломир Степић је научни саветник Института за политичке студије. Члан је Матице српске, Српског географског друштва, Одбора за проучавање становништва САНУ и Одбора за проучавање Косова и Метохије САНУ.

(НАСТАВИЋЕ СЕ…)

________________________________________________________________________________________________

Упутнице:

[1] Тачан, потпун назив био је Арбитражна комисија Мировне конференције о Југославији (Arbitration Commission of the Conference on Yugoslavia).

[2] На пример: Државне границе и унутрашња територијална подела Југославије, М. Зечевића и Б. Лекића (1991), тематски двоброј научног часописа Историја 20. века, 1-2 (1992), зборник радова са научног скупа Основни принципи разграничења држава (1994)…

[3] Само у Словенији српска историјска права и просторна аутохтоност су били незнатни (у Белој Крајини).

[4] Идеју мултиполарног света подељеног на неколико великих блокова аутор је први пут саопштио и у три варијанте картографски представио у време неупитног униполаризма  –  22. децембра 1994. године – на предавању „Политичка географија – основи једне науке“ у Дому културе Студентски град у (Новом) Београду. У научни рад је уобличена и објављена под насловом „Будућа блоковска структура света“ тек 1997. године у часопису Економика(бр. 1-2/1997), а у оквиру серије полемичких чланака под заједничким наднасловом „Између Истока и Запада“. Како би нагласио антиципативност и актуелност чланка, поново га је 2020. године објавио часопис Војно дело (бр. 1/2020, стр. 89-102), са уводним текстом др Вељка Благојевића под насловом „Судбина једне глобалне геополитичке процене“.

[5] Државе-прилепуше или ремора-државе су верни трабанти неке моћније државе, који извлаче секундарну корист из њене међународне позиције. Добиле су име по специфичној врсти риба (ремора) са сисаљкама/пијавкама при врху главе које се прикаче за неку већу животињу (рибу, сипу, кита, највише ајкулу), тако се пасивно крећући на дугим пливањима и једући остатке њихове хране (чак измета).

[6] Тотални геноцид (србоцид), заједно са масовним, монструозним физичким елиминисањем великог дела српске популације свих узраста са огромне територије, а према програму „три трећине“ – трећину побити, трећину иселити и трећину покатоличити – који је формулисао један од вођа хрватских усташа Миле Будак, подразумева потпуно уклањање свих материјалних и нематеријалних трагова-доказа српског постојања из простора обухваћеног границама Независне Државе Хрватске – српских православних храмова (укључујући богословије, парохијске домове и владичанске дворове), икона и других црквених предмета, утврђења-замкова, споменика, задужбина, банака, гробаља, школа, библиотека, топонима, матичних, катастарских и других ћириличких књига…

Извор:
СТАНДАРД