Таленти пакују кофере и напуштају Србију

Крагујевац – Све приче о запошљавању младих, о томе како земљу треба да модернизују и воде најбољи студенти, а које безмало сваког дана слушамо од наших политичара, пале су у воду.

Истовремено, на видело је избила сва изопаченост нашег „система”, у којем локални моћници, партијски функционери и „њихови” директори одлучују о свему, не обазирући се на то ко колико вреди, ко је на студијама имао боље резултате.

У таквом „систему”, конкурси и процедуре су често обична фарса, лажна представа за наивне, опасно лицемерје која разара друштво и најбоље међу нама тера да напусте земљу.

„За време студирања нисам могла ни да слутим колика је неправда и корупција у земљи, све док нисам почела да тражим посао и своје место у друштву. Већ на самом почетку суочила сам се са суровом стварношћу: лажима, подметачинама, дрским и некултурним особама које раде у ’култури’ и државним органима којима, осим новца и власти, ништа није свето.”

Ово је само део писма Љубице Живковић, младе историчарке уметности из Крагујевца, која, и поред свих десетки у индексу, није успела да пронађе „своје место у друштву”, у „систему” где је, изгледа, важније имати политичку потпору, неку личну или партијску везу, него бити поткован знањем.

Филозофски факултет у Београду завршила је са просеком 9,55, а мастер студије са чистом „десетком”. У радној биографији јој још стоји да је у два наврата добила стипендију Фонда „Драгослав Срејовић” овдашње локалне управе, а била је стипендиста и републичког Фонда за младе таленте.

Када је, како пише у писму, чула да је Национална служба за запошљавање одобрила средства за „стручну праксу”, пројекат у оквиру којег се младим, талентованим људима пружа прилика да раде одмах по завршетку студија, Љубица је скупила документацију и конкурисало за једно место у крагујевачком Народном музеју.

Било је то пре два месеца, колико траје њен „ход по мукама” и упознавање са „системом”. Није, каже, тражила „богзна какво место”, већ само прилику да стекне радно искуство и заради нешто за џепарац.

За оне који су имали среће да уђу у „стручну праксу” држава је обезбедила по 20.000 динара месечно. Љубица ту срећу није имала, а на наше питање зашто се, прво, обратила градоначелнику Крагујевцу Верољубу Стевановићу, она је као из топа одговорила: „Па, зато што је Музеј његов”.

Наравно да Музеј није градоначелников, али Љубичин одговор можда на најбољи начин одсликава прилике у Крагујевцу, у којем је Верољуб Стевановић, као неко ко је већ девет година на власти, за све оне који траже посао, очито, постао „главни послодавац”. Ипак, Љубици разговори са градским челницима нису помогли да се домогне Народног музеја.

Уместо ње, на стручну праксу у ову крагујевачку установу културе примљен је кандидат са лошијим просеком на студијама и без звања мастер, у шта смо се и сами уверили увидом у документацију.

Из кабинета градоначелника, а посредством Информативне службе града, на питање зашто у Народни музеј није примљена Љубица Живковић, ако је већ била бољи кандидат, добили смо следећи одговор: „То није питање за нас, то је питање за Љиљану Петровић”.

И Златко Милић, начелник Градске управе за локалну самоуправу и општу управу, коме се Љубица, такође, обратила за помоћ, упутио нас је на исту особу, директорку крагујевачке филијале Националне службе за запошљавање.

– Ми смо ургирали за Љубицу, али је стручна пракса државни пројекат који спроводи државна институција. Национална служба за запошљавање имала је приоритет у овом случају – објаснио нам је Милић, додавши да ће Љубици „пронаћи место” у Спомен-парку „21. октобар”.

Тражећи разјашњене како је Љубица „испала из комбинације”, и ми смо на крају разговарали са особом коју су сви „прозвали”.

– Национална служба за запошљавање само је прихватила предлог који је стигао из Народног музеја. Они су процењивали који им кандидат више одговора. Могла сам ја то да одбијем и пошаљем неког другог, за кога ја мислим да је бољи, али бих онда ризиковала да послодавац одустане од свега и не прими никог. То се већ десило у неколико случајева. Овде је био проблем, ако то тако може да се каже, што је и кандидат Народног музеја испуњавао све услове да буде примљен на стручну праксу – објаснила нам је директорка крагујевачке филијале НСЗ, напомињући да „стручна пракса” јесте државни пројекат, али да је Народни музеј под ингеренцијом локалне самоуправе.

Иначе, сви представници власти са којима смо разговарали чланови су и функционери УРС, партије која је пред грађане изашла са девизом „стручност испред политике” и која се на претходним изборима залагала за департизацију јавног сектора.

Своје писмо, које није знала коме да упути, изгубивши, како нам је рекла, „поверење у људе и институције”, Љубица је завршила следећим речима: „Сагледавши ситуацију, и после свих понижења које сам доживела, више немам никакву жељу да живим и радим у Србији. Моја сестра, која је, такође, била одличан студент, већ је отерана у иностранство, тако да сам и ја присељена да пакујем кофере, што ће вероватно обрадовати власт у Србији.”