ПИТАЊА И ОДГОВОРИ

Добар дан, Дејане, хвала  још једном на твојим причама и запажањима са Косова и Метохије. Сада припремам кратак интервју-разговор са вама за портал Православие.ру. Једно од главних питања сматрам следећим:

Ви, лично да ли би сте желели да Бог уреди „посебно“, муњевито чудо за ослобођење Косова и Метохије од свих непријатеља и окупатора? Као магијом – одједном, и више нема освајача, нема агресивних Шиптара, нема НАТО-а итд., остали су само Срби. Да ли би сте волели – желели такво чудо? Или мислите – сматрате да српски хришћанима треба времена да се покају, да очисте своја срца? Како хришћанин, по вашем мишљењу може или треба да користи створене потешкоће (створена искушења, проблеме) за своју душу (на спас своје душе, на корист своје душе, на проверу своје душе).

________________________________________________________________

Одговор на ваша питања започео бих речима српског старца Теоктиста Балшића Студеничанина, који је рекао: „Стварност тј. праву истину о свему може познати само онај који посматра очима Светог писма.”

Мудрост овога старца се у потпуности може применити на спознавање праве истине о Косову и Метохији. Одувек сам сматрао да се проблем Косова и Метохије, као свете српске земље, може у потпуности разумети само ако се на њега гледа из библијске перспективе а не из дневно-политичке, коју нам сада, на силу, намећу глобалисти са Запада.

Сетимо се да је у Библији Бог кажњавао Јевреје када би погазили неки Његов завет, тако што је допуштао њиховим непријатељима да их поробе, отму им земљу, убијају, скрнаве светиње или да их раселе. Тако је Бог и нас – грешне Србе, кроз историју, често кажњавао а ми из тога никада нисмо извлачили поуке, нити се кајали због грехова наших. Нарочито смо морали разумети зашто је Бог нашу свету земљу – Косово и Метохију населио другим народом, одузео је од нас и дао је њима у руке, и шта нам тиме поручује.

Знам да се многи атеисти неће сложити са мном и да ће рећи да то нема везе са Богом, већ са тренутним геополитичким околнистима и циљевима великих сила, којима се нисмо могли одупрети. Њима бих одговорио да су геополитичке околности на Балкану одувек биле сложене и углавном неповољне по нас, али смо, кад год би на челу државе имали побожне, богобојажљиве владаре, државу успешно бранили од спољњих непријатеља. Као најочитији пример томе, навео бих српску свету лозу Немањића, за чијег владања је наша држава доживела процват и која је изнедрила бројне светитеље и нашег највећег просветитеља Светога Саву. Ти владари би крунисањем у цркви добијали Божји благослов, па су државом управљали вођени Духом Светим а не тренутним пролазним политичким околностима, како сада раде наши савремени тзв. реал- политичари.

Али да се вратим нашој ближој прошлости, тј. на комунизам, у чијем сам периоду и сам проживео део живота. Мислим да је комунизам наш највећи грех почињен у новијој српској историји и да његове последице осећамо и данас  и да ћемо се од њих још дуго опорављати. Комунизам је протерао Бога из српских породица и под видом једнакости и равноправности увео некакве накарадне људске вредности. Комунизам је испразнио благородна српска села и напунио градове послушном радничком класом, подложном разним политичким манипулацијама.  Комунизам је од фрагментираних делова Српског народа произвео нове вештачке нације: „Црногорце, Македонце и Бошњаке“. Комунизам је на послетку изродио и издају Косова и Метохије, јер су Срби, опијени идејом братсва и јединства југословенских народа, запоставили своје националне интересе и на сопствену штету фаворизовали све друге народе и националне мањине, који су то, уз подршку Запада, итекако добро искористили приликом распада Југославије.  Српски комунисти су указом забранили повратак Срба протераних са Косова и Метохије током другог светског рата од стране нациста и њихових колаборациониста – албанских балиста, а истовремено, под видом хуманог спашавања од сиромаштва, дозволили досељавање 200.000 Албанаца из суседне Албаније поклањајући им српска имања. Тиме су допринели драстичном повећању броја Албанаца у односу на Србе. Албанци су касније, форсирањем високе стопе наталитета, подпомогнутом тадашњом социјалном политиком дотирања новчане помоћи вишедетним породицама,  додатно увећали свој број и променили етнички састав становништва Косова и Метохије у своју корист. Сада су, након протеривања још 250.000 Срба уз помоћ НАТО-а, постигли да чине више од 90% становништва Косова и Метохије, којим машу по Свету као главним аргументом за признавање независности. Српски комунисти су зарад својих политичких каријера прикривали дугогодишње тихо исељавање Срба са Косова и Метохије и заташкавали константно албанско насиље и терор над Србима. Српски комунисти се нису противили доношењу устава Косова 1974. године, чиме је ова српска покрајина добила атрибуте државности и право на отцепљење.

Након комунизма, 80-тих година прошлог века уследио је период социјализма, који је уз мање националистичке примесе у  многоме задржао комунистичка идеолошка начела, нарочито по питању ауторитативизма и тоталитаризма. Многи с правом тадашње али и садашње српске политичаре називају децом комунизма, јер многи од њих заиста потичу од родитеља и дедова који су били комунисти а и по свом односу према религији и Српској православној цркви, се много не разликују од њих. Они су наставили, нарочито након рата 1999. године, да у преговорима са Албанцима, вођеним уз посредовање Запада, тргују српским националним интересима. Чинећи непотребне уступке албанској страни, додворавали су се Западу зарад пријема у ЕУ и тиме Косово и Метохију све више удаљавали од матице Србије.

Уместо да се држе Резолуције УН-а 1244 и инсистирају на њеној примени, они се више труде да српску јавност припреме за губитак Косова и Метохије, ширећи дефетизам по питању будућег статуса ове српске покрајине и престављајући то као неминовну реалност и национални интерес.  На пример, уместо да инсистирају на повратку око 250.000  протераних Срба, они су их, средствима добијеним из фондова Европске уније за изградњу социјалних станова, интегрисали на територији централне Србије.  Тиме су произвели ефекат, који је сличан комунистичкој забрани повратка Срба прогнаних са Косова и Метохије током другог светског рата.

Ово је кратак опис неких историјских догађаја и наших грешака који су претходили садашњем, по нас, врло неповољном стању на Косову и Метохији. Нисам се бавио нашим непријатељима и окупаторима, јер их, у контексту прибројавања наших грехова и грешака, доживљавам као заслужену Божију казну.

Да би нас Бог ослободио њих, потребно је да се као народ искрено покајемо и вратимо вери православној.  Јер ћемо само тако духовно обновљени моћи супроставити искушењима којима смо непрестано изложени. Тим пре што је наша будућност на политички нестабилном Балкану крајње неизвесна. На територији наше државе преламају се интереси многих светских сила. Овде је граница западног и источног света. Овде се додирују три светске религије: православна, католичка и мухамеданска, које се међу собом често сукобљавају. Наша држава је задњих година главни транзитни коридор арапских миграната на њиховом путу ка западној европи. Окружени смо земљама НАТО савеза и земљама Европске уније, које нас, због не припадања ни једном блоку, доживљавају као реметилачки фактор. Због противљења западној глобалистичкој политици, кажњени смо: санкцијама, медијском антисрпском пропагандом, изолацијом, бомбардовањем, Међународним судом у Хагу и на крају свега тога одузимањем територије Косова и Метохије.

Међутим, све то није до краја сломило српски дух. Све ове тешкоће које нас сналазе, подстичу, нарочито код младих Срба, буђење националне свести. Све више младих Срба показује интересовање за Косово и Метохију, пева о Косову, посећује га и путем разних хуманитарних удружења, организовано помаже преостале Србе у „енклавама“. Њихова осећања и став према Косову и Метохији у многоме одударају од садашње политике државе Србије по овом питању а рекао бих и од званичне Српске православне цркве, јер се све више чини да је власт подлегла притисцима Запада а СПЦ духу екумунизма. Нарочито треба имати у виду и то да од рата 1999. године, власт у Србији поставља Запад.

Упркос свему томе, анкете показују да опада проценат броја Срба који су за улазак Србије у ЕУ, да се огромна већина противи уласку у НАТО итд. Све то нервира Западне силе које су уложиле огроман новац, пре свега у финансирање невладиног сектора и куповину и контролу медија, са циљем  промене свести Срба, које због православља и даље виде као главну препреку свом глобалистичком циљу поробљавања преосталих слободних независних држава, на чијем крају несумњиво нишане Русију.

Због тога би Русија требала пажљиво да прати даљи развој ситуације на Косову и Метохији и око њега и да свој став по овом питању, у међународним организацијама не креира према актуелној српској државној политици попуштања и пристајања на условљавање, коју огромна већина Срба не подржава, већ да га, у складу са својим дугорочним националним интересима, доноси држећи се чврсто својих досадашњих принципа одбране државног суверенитета и територијалног интегритета међународно признатих независних држава.

Тиме ће помоћи и себи и нама Србима на Косову и Метохији, који смо остали да живимо у „енклавама“, надајући се да ћемо једнога дана дочекати слободу. У томе нам помаже наше историјско памћење, које нас подсећа на ранија ропства у која смо, под разним освајачима, падали, која су била пролазна и која се никада нису добро завршавала по наше освајаче и окупаторе. Истински  верујући Срби су сигурни, мада су у мањини, да ће се то десити и са садашњим окупатором – Западом, оличеним у НАТО-у, чија је моћ већ почела полако да опада, па зато позивају на стрпљење.

Зато ми – Срби са Косова и Метохије, док чекамо Божје чудо спасења, морамо заблагодарити Господу што, поред свега што смо преживели, и даље живимо на светој српској земљи, јер је и сам наш живот у оваквом непријатељском окружењу,  Божије чудо.

Ораховац
Дана, 24.04.2021. год.

Дејан Баљошевић