† Старац Јефрем Аризонски: О БОЖАНСТВЕНОЈ ЛИТУРГИЈИ И БОЖАНСТВЕНОМ ПРИЧЕШЋУ

1. Величанствена је божанствена Литургија! Када Бог погледа на Свог смиреног служитеља, он мора снажно осетити величанственост Литургије! Колико она помаже онима, који се на њој помињу! Колико је Бог почаствовао човека уздижући га током сваке Литургије међу ангелске чинове и хранећи га свесветим Својим Телом и Крвљу!

Све нам је предато. Која нам ствар недостаје, било да је телесна или духовна, пропадљива или непропадљива? Ниједна. Ако нам свакодневно даје Своје обожено, свето Тело и Крв, шта је од тога узвишеније? Наравно, ништа. У каквим је тајинствима Бог удостојио човека да служи, иако је начињен од земље! О, небеска, непроцењива љубави! Једна кап ове божанске љубави превазилази сваку телесну, световну љубав под сунцем!

2. У Малом скиту свете Ане живео је извесни јеромонах Сава, чувени папа-Сава, како су га звали. Био је духовни отац о. Јоакима Специериса, као и руске царице Катарине. Свакога дана је служио Литургију. Био је богоносац, прозорљив и учитељ умне молитве.

Једном су га неки људи упитали: „Шта вас наводи да на проскомидији помињете толико имена?“ Одговорио је: „Кад сам био млађи, позвали смо епископа да посвети цркву изнад светог манастира Дионисијата.“ Овде је отац Сава најпре почео да се бави исихазмом, заједно са још једним чувеним духовним оцем, папа-Иларионом, који је био његов старац. „Након освећења, епископ се обратио мом старцу: ‘Могу ли да дам оцу Сави нека имена која ће помињати током четрдесет дана, будући да он свакодневно служи Литургију?’ Мој старац му је одговорио: ‘Дајте му онолико имена колико желите.’ Епископ ми је дао шездесет два имена. Кад сам одслужио тридесет девет Литургија и припремао се да одслужим и четрдесету, наслонио сам се на певницу и очекивао долазак мог старца. Заспао сам, а у сну сам видео да носим свештеничку одежду и да стојим пред светим олтаром. На олтару је био свети дискос за Литургију, и свети путир препун Крви Христове. Тада сам видео да долази отац Стефан и да узима сунђер и папир са проскомидије, да прилази светом олтару и да ставља папир поред светог дискоса. Затим је натопио сунђер светом Крвљу Христовом и једно име је било избрисано. Натопио га је поново, и било је избрисано и друго име. Наставио је то да чини све док сва имена нису била избрисана и папир остао потпуно чист. Тад сам се пробудио, а ускоро је дошао и мој старац. Одмах сам му испричао шта сам видео. Старац ми је казао: ‘Зар ти нисам рекао да не верујеш у снове?’ Након Литургије, старац је додао: ‘Ниси ти заслужио да им се опросте греси. Греси су им опроштени силом Крви Христове.’ То је разлог због којег помињем сва та имена.“

3. Неизмерна је корист од свете Литургије, од помињања имена упокојених, итд. Наравно, ово користи само онима који су се покајали, који су показивали знаке неких врлина али услед немара, небриге и одуговлачења нису имали времена да замесе хлеб врлина. Кроз обиље Божијег милосрђа, црквене молитве, молитве појединаца, милостиња, човекољубива дела, итд., допуњују недостатке таквих људи.

Свети Кирил Јерусалимски каже да од сваке Литургије огромну корист имају сви који су поменути и за које се посредује.

Новојављена светитељка Фотини, монахиња из Мале Азије, у једном од многих иступљења своје душе видела је човека који је личио на свештеника и који јој је рекао: „Кћери моја, дај своја имена свештенику, а дај му и новац за његов труд да их помене, јер ће душе упокојених од тога имати велику корист! Потруди се да не заборавиш да даш имена свештенику!“

4. Највеће милосрђе, највеће добро, које ће више него било шта друго утешити душу која се нашла на другом свету, јесте жртвовање божанског Агнеца (Јагњета) на светом олтару током свете Литургије.

У Старом завету пише да су крв јараца и јунаца и пепео јунице чистили грешнике који су преступили закон. Колико ће нас више, каже апостол Павле, Крв Христова очистити од сваког греха (в. Јевр. 9;13-14)!

Ова корист је неизмерна зато што је пренепорочни Агнец (Јагње) жртвован да би људе очистио од грехова и да би их ослободио разних окова робовања страстима.

5. И као што Mojcej подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Cин Човечији (Јн. 3;14). И као што су се сви које су уједале змије исцељивали погледавши на усправљену бакарну змију, тако ће и сваки хришћанин, који верује у Христа и хита Његовим живоносним ранама једући Његово Тело и пијући Његову свесвету Крв, бити исцељен од уједа духовне змије греха. Овом најсветијом храном даје му се живот за васпостављање у новој твари, односно у новом животу сагласном Његовим светим заповестима.

О, колико је за нас од суштинског значаја и користи да на сваки начин приступимо овој небеској гозби, коју нам обезбећује натприродно тајинство светог олтара! Поред њега невидљиво стоје ангели. Свештеник, који је у том тренутку почаствован више и од ангела, са највећим страхопоштовањем жртвује пренепорочног Агнеца. Ангели саслужују, а верни приступају да би јели и пили Тело и Крв Христову. „Причестите се Телом Христовим, окусите извор живота“, да бисте живели у Христу и да не бисте умрли у греху.

Према томе, нека човек испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије, према речима божанског апостола, јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије… Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас… (в. 1. Кор. 11 ;28-32).

Кад неко жели да се представи цару, он се данима припрема за то, односно чини свеобухватне припреме везане за очишћење, говор, приступ, понашање итд, како би изазвао цареву благонаклоност и тако добио оно што тражи. Сагласно неупоредивој разлици измећу два цара, сваки хришћанин се мора припремити за свето Причешће, како би задобио милост и опроштај.

Да би постигли оно што желе, они који приступају земаљским царевима често се украшавају лукавством, ласкањем и извештаченошћу. Напротив, светост, смирен дух и душевна простота, који су много драгоценији од пропадљивог злата, морају красити верног хришћанина који приступа Цару над царевима, јер Он гледа на унутрашњег човека.

Припремимо се и ми очишћењем разума и, тежећи да умртвимо своја чувства за страсти, заједно са светим апостолима ступимо на Тајну вечеру у чистоти, причестимо се нашим слатким Исусом, да би у нама обитавао у бесконачне векове векова. Амин. Нека буде.

6. Требало би да у Цркви стојите са страхом и побожношћу, јер је тамо невидљиво присутан Сам Христос, заједно са светим ангелима. Пажљиве и побожне Он испуњава благодаћу и благословима, док непажљиве осуђује као недостојне.

Потруди се да се причешћујеш што је могуће чешће. Имаш моје разрешење да то слободно учиниш, јер је свето Причешће непроцењива помоћ за оне који се боре против греха.

7. Требало би да божанственом тајинству приступиш са великим умилењем, скрушеношћу и свешћу о својим греховима. Велика је милост Бога који снисходи да би ступио у тебе, не одвраћајући се због мноштва твојих грехова. Напротив, услед Своје безграничне љубави и благонаклоности Он долази да би те посветио и удостојио да постанеш Његово чедо и санаследник Његовог Царства.

8. Недостојно служим Литургију мом Богу. Ова служба је света и страшна. Свакога дана жртвујем Агнеца (Јагње) Божијег, као жртву угодну Богу, пренепорочног пренепорочном Оцу и Богу, да би био милостив према нама у свему чиме жалостимо Њега, најбољег Бога који је због нас жртвовао Свог Сина. О, мој Боже, Твог љубљеног Сина због нас! Ко смо ми да бисмо заслужили тако узвишену Жртву? Као непријатељи помирили смо се са Богом кроз смрт Сина Његова (Рим. 5;10).

Лик блудног сина који је потрошио богатство свога оца, јасно нам показује зашто је умро Христос.

Грех првостворених био је почетак и корен свих жалосних догађаја који су се све до данас одиграли и који ће се збивати све до последњег дана. Та једна непослушност, као семе у Евиној утроби, родила је и пренела телесну и духовну смрт на читав људски род који је од ње потекао. Како је убога Ева могла и да замисли да ћe комадић воћке створити такву катастрофу и паклену казну да ће Пресвета Тројица бити приморана да пошаље једно Лице живоначалне Тројице у свет, да би од творевине Својих руку, од човека, претрпео шамаре, ударце, бичевање, пљување и све врсте понижења и у знак проклетства био обешен на Крст: Проклет сваки који виси на дрвету (Гал. 3;13).

На свакој божанственој Литургији, поново оживљавамо страдање на Крсту и живоносно Васкрсење нашег Исуса, нашег слатког избављења и светлости наших помрачених душа, којим се искупљује свака грешна душа. Ако су у старом закону, у сенци будућих ствари, крв бикова и јарчева и пепео јунице чистили преступнике, колико ће нас више свесвета Крв Исусова, којом се причешћујемо на светим олтарима светих православних цркава, очистити од сваког греха и загрејати наше душе богочежњивошћу за нашим најслађим Исусом!

Љубав се рађа из разумевања. Ако не разумемо и не осетимо шта нам је Бог дао, а посебно свакоме од нас, ако не схватимо ко смо били због својих грехова када је Бог учинио то велико милосрдно дело, укратко, ако не познамо Њега и саме себе, нећемо привезати своје душе за страх Божији, и нећемо се наслаћивати лепотом богочежњивости.

Да би подстакао хришћане на већу љубав и благодарност, апостол Павле каже: Какав, дакле, плод имадосте тада од онога (идолопоклонства) чега се сада стидите… јер је плата за грех смрт (Рим. 6;21,23).

Да нас Бог није призвао да следимо Његов свети пут самопознања и да будемо свесни свог претходног грешног живота, и да је недостајало божанско просветљење, никада не бисмо угледали пут светлости и истине. Он је све нас призвао – неке још од детињства, неке у средњим годинама, а неке у старости. Он је све нас прихватио као квочка која под крила сакупља своје пилиће да би нас учинио причасницима Свог божанског Царства. Ни од чега се није одвратио: нити од чирева, нити од рана, нити од болести, нити од наказних црта наших душа. Примио нас је као отац и нахранио као мајка, а као бесребрени врач исцелио нас је и обукао у првобитну одежду усиновљења и благодати, превиђајући да смо сви ми због својих грехова Његови велики дужници. Према томе, дугујемо Му бесконачну љубав и поклоњење. Нека љубав обитава у срцима као живи источник из којег ће извирати бујице воде, потоци богочежњивости. Не, дакле, као древни Израиљ који Га је поштовао само устима док су им срца била далеко од Христа, него као живи огањ, говорећи: „Доћи Оцу!“

Као што се атлете проверавају у арени и на бојном пољу, тако се и хришћани у арени духовне борбе искушавају да ли уистину љубе Бога. Поклонике Христове карактеришу трпљење у борби против различитих грехова и храброст у јуришу за примену божанских заповести.

Не жалостимо преступом, гунђањем, непослушношћу и разним видовима греха Онога који нам је показао безграничну љубав и благонаклоност него, као благодарне слуге, похитајмо да дамо починак Његовом састрадалном срцу, да би се и Он утешио, према речима Псалмопојца: Од слугу Својих утешиће се (Пс. 134;14)

† старац Јефрем Аризонски