Балон бр. 2

Што би се рекло, није се осушило мастило на тексту о Јаншином балону, а појаво се нови у виду Kosovo-non-paper. И опет жива реакција о садржају овог “папира трубе“ (некада се у сленгу трубом називало нешто промашено или крајње незанимљиво) као да је реч о нечему правом. Овога пута, најважнији учесник ове беспредметне јавне приче, сам шеф државе, забацио је удицу у виду наградног питања уз наговештај да само он зна одговор. Готово шеретски, изазвао је знатижељу многих згубидана у јавној сфери изјавивши: „Сумњам на једну особу, на једну фантастично паметну жену, јер осим ње то нико други не би могао да састави“ (овде). Многи су загризли и типовање је започело. Те она, те ова…

Папир-труба као папир-труба – пуно нових идеја о „решењу“ али под окриљем „правно обавезујућег споразума о свеобухватној нормализацији односа“. Ових шест речи са једном свезом практични Џо (Бајден) најзад је свео на једну – признање, и то је највећи напредак који су западни чиниоци остварили од када су признали независност тзв. Косова. Али, то сада није ни битно ни интересантно. Говоримо о тренутно највећој домаћој игри на срећу. Она се игра по правилима шибицара. Куглица није испод ниједног поклопца за шибице, већ испод малог прста главног играча. Али, оно што сам се увек питао датим поводом – зашто људи играју игру коју не могу да добију, питам се и сада: зашто погађају када је немогуће погодити. У реду, вуче их страст ситног добитка. Али, пошто је често реч о тзв. аналитичарима, зар нису могли да у папиру-труби, који нам је достављен преко медија, уоче једну унутрашњу противречност. Не мислим на ону где се наводна ауторка, у објашњењу става о међусобном (Србије и тзв. Косова) поштовању „суверенитета и територијалног интегритета друге стране“, позива на Париску повељу и Хелсиншки завршни акт. То је стандардна противречност западног погледа на државне границе Србије, које су заправо заштићене тим актима.

У тексту чију ауторку треба да погодимо, а водитељ квиза нам је дао неке наговештаје – жена, фантастично паметна и изузетни познавалац „материје“ – поткрала се грешка (противречност) која се не би могла догодити особи тих квалитета. Дакле, две ствари, међу осталима које се наводе у новом менију „решења“, не стоје један уз другу, тј. међу њима постоји противречност. Један став говори о „примени свих до сада постигнутих споразума“, а други о „аутономном округу северног Косова“ као „посебној административној јединици регионалне самоуправе“(сви цитати овде).

Најважнији „до сада постигнути споразум“ свакако је бриселски Споразум о нормализацији односа из априла 2013. и пратећи споразум о имплементацији из августа 2015. Ту је утврђено право српских већинских општина (не само оних на „северном Косову“) да, следећи постојећи Устав Косова и тамошњи Закон о локалној самоуправи, оснују заједницу српских општина. И поред надљудског напора челника владајуће гарнитуре (Николића, Вучића и Дачића) да нам објасне да је реч о српској аутономији на тзв. Косову, овде се само ради о међуопштинској координацији послова које општине имају као јединице локалне самоуправе.

Жена „фантастичне памети“ итд, нема разлога да манипулише српском јавношћу попут наведених челника. Она, да узмемо зачас озбиљно да је реч баш о „њој“, само прави фантастичну грешку када поред захтева да се примене сви постигнути споразуми уводи и идеју о аутономном округу тзв. северног Косова. При томе, уредно наводи надлежности ове регионалне јединице које заиста упућују на њен аутономни статус. То ниуком слачају не иде уз споразумни концепт о заједници српских општина, и то не само због знатно развијенијих надлежности тзв. северног Косова, него и због околности да би српске општине на северу и у другим деловима Покрајине имале међусобно другачији статус. Такав пропуст не би се могао догодити особи „фантастичне памети“ и доброг познавања „материје“.

Овакав подбачај садржаја није својствен озбиљном, коликогод, „non/paper-u неког западног званичника или институције, који једини могу бити носиоци разних политичких иницијатива. Зато је реч о папиру-труби, који је нажалост остварио свој циљ – уношење смутње у српску јавност поводом једног виталног државног питања а посредством недораслих учесника.

Извор:
СРБИЈА И СВЕТ