Потресни наставак приче о троје деце проф. В.

Има ли краја страдањима малог народа – српске деце

• Марија Ђорђевић и Трећи основни суд крше начело непристрасности, начело суђења у разумном року, као и Етички кодекс (у поступку који се води као „нарочито хитан“!), а осим тога судија Марија Ђорђевић излаже две девојчице немилосрдном малтретирању и, с обзиром на историју физичког повређивања деце од стране Ј. Ж., као и недавног исказа дечака да га Ј.Ж. злоставља (са чим је Марија Ђорђевић упозната) и угрожава живот осмогодишњег детета.
• Судијске и адвокатске игре у договору са Центром за социјални рад и подметања на рочиштима око доделе деце
• Шта чека председник суда Душан Агатоновић? Шта чека судија Марија Ђорђевић? Шта још треба да се догоди па да и угрожени дечак буде додељен оцу, који већ савесно брине о двема својим ћеркама.

Пише: Јасмина Милојевић,
магистар теорије уметности и медија,
Универзитет у Београду

Др Александра Булатовић је у свом недавно објављеном изузетно добром ауторском тексту изнела три случаја монструозности у поступању система „социјалне заштите“ и судства у Србији. Сва три случаја наставићемо помно да пратимо.

Један од њих била је тешка судбина сина светски познатог српског научника, проф. В. Две ћерке (15 година) и 8-годишњи син проф. В. били су жртве бестијалног злостављања њихове мајке, Ј.Ж., иначе запослене у једној академској институцији одмах покрај „штајге“. Ј.Ж. је свог сина и две ћерке физички повређивала ножевима и другим сечивима, због чега су деца редовно завршавала у болници.

У 11.00, пре неки дан две ћерке уплакане напуштају зграду Трећег основног суда после рочишта које је водила СНС-судија Марија Ђорђевић. На питање човека који хода поред њих, једна од девојчица одговара да судија није одлучила да се брат повери оцу, и да коначно буде безбедан, у својој кући, заједно са својим сестрама које у њој живе са татом. Говори како је Ј.Ж. у стању да га убије, јер је то замало урадила њеној сестри. Знам да је сестра услед поготка ножем у главу који је бачен из тада већ увелико окрвављене руке Ј.Ж., скоро изгубила живот или „макар“ око. Сестре су преплашене за свога брата.

Судијске, центровске и адвокатске игре и подметања на рочиштима око доделе деце

Једна женска особа која је очигледно присуствовала суђењу и хода поред девојчица говори човеку шта се догодило:  рочиште је заправо одложено, јер се није појавио психолог из Центра за социјални рад Нови Београд. Даље, процењује да је то очекивао јер се „из авиона види“ да тај Центар ради у договору са „СНС-мајком“, Ј.Ж., која Центру диктира сваки потез. Знали су да без присуства психолога деца не могу бити саслушана. И да неће бити рочишта. А, управо су рочиште желели да избегну.

Kакву улогу су до сада имале Ј.Ж., њена адвокатица, Центар за социјални рад Нови Београд и ранија поступајућа судија види се из обилате међусобне преписке, преписке које су девојчице сликале на телефону Ј.Ж. Преписке сам лично видела, има преко 100 страница (!) СМС и Вибер порука и у њима се види како се праве договори о томе да се прикрију осетљиве чињенице од проф. В., како да се сакрије извештај Центра или неке друге институције и да за њега проф. В. сазна тек на самом рочишту, како да се „смисли нешто добро“ што би га компромитовало, а и помињу се финансијске трансакције, од којих у једној, да наведем само један у низу примера, адвокатица Ј.Ж, говори својој клијенткињи да „новац обложи белим папиром, и тако га стави у коверат и преда приправници“  која ће га однети „тамо где треба“.

Постоје како чујем и друга тешка кривична дела која су горе поменута и друга са њима повезана лица и институције чинили, а која нећу откривати јавно. Претпостављам да ће то учинити особе која поседује те доказе и предочити их надлежном тужилаштву када се оно буде довољно оснажило да суди банди. Да јој суди како треба, онако како се суди почиониоцима тешких кривичних дела.

Судија Марија Ђорђевић очигледно користи стари опробани метод употребом тврдње да може да одлучи само на основу „стручног“ мишљења Центра. А пошто се Центар Нови Београд није ни огласио, наводно не може да одлучи о заштити малог осмогодишњег дечака.  А када се Центар буде огласио, наивно је очекивати да се не огласи опет у корист своје сараднице, злостављачице. Док ово мрцварење траје у недоглед, дечак све време страда, потпуно незаштићен. Једина особа која има заштиту је злостављачица.

Разумем плач девојчица. Kажем им неколико речи охрабрења и одлазим у другом правцу. Да ме нико не види како и ја плачем.

Судија Ђорђевић одлаже рочишта и не окончава „нарочито хитан“ поступак

Центар за социјални рад Нови Београд је пар стотина метара удаљен од суда. Судија Марија Ђорђевић је могла да наложи да се једноставно оде по психолога који се без икаквог образложења није појавио у судници. Али није хтела ни по коју цену. Осим тога, Трећи основни суд није одржао ниједно рочиште откако је овај предмет добио из Вишег касационог суда на поновно суђење пре више од 6 месеци. А могао је већ увелико и да оконча поступак који се води као „нарочито хитан“.

Не само да Марија Ђорђевић и Трећи основни суд крше начело непристрасности, начело суђења у разумном року, као и Етички кодекс (у поступку који се води као „нарочито хитан“!), већ судија Марија Ђорђевић излаже девојчице немилосрдном малтретирању и, с обзиром на историју физичког повређивања деце од стране Ј.Ж., као и недавног исказа дечака да га Ј.Ж. злоставља (са чим је Марија Ђорђевић упозната), угрожава живот осмогодишњег детета.

Судија Марија Ђорђевић угрожава безбедност осмогодишњег дечака. И притом то чини свесно. Она је савршено свесна тога шта ради!

Марија Ђорђевић не само што није судија која би требало да има сталну судијску функцију. Она је особа која је неспојива са било каквом судијском функцијом. Она је, сматрам, негација правосуђа, закона и морала.

Пре годину и по дана, после једне од многих претњи да ће их Ј.Ж. „током ноћи посетити ножем“, ћерке су се сутрадан, док је Ј.Ж. била на послу, спаковале и побегле код свога тате. Са њим од тада у својој кући живе срећно. Ускоро пуне 15 година.

За то време Ј.Ж. (не називам је „мајком“ јер она, ипак, не заслужује бити називана тим именом, а називајући је тако увредила бих верујем све мајке овога света) не дозвољава сину да има било какав контакт са сестрама и оцем, а на бројне позиве ћерки се не одазива. Није им чак честитала ни рођендан.

У описаним неделима Ј.Ж. је као верна СНС-овка (која своју страначку припадност лукаво прикрива тобожном „стручношћу“ , која је иначе на нивоу стручности разних Војиновићки, Смиљки, Драговићки, Чича, Ратковића, Вукота и Вулевића из квази-система „социјалне заштите“) добијала подршку „министра шофера“ и шефа кабинета Ане Брнабић.

Др Александра Булатовић је свој коментар о случају троје деце проф. В. завршила констатацијом да ће се на овом случају показати какве су судије и људи Марија Ђорђевић и њен шеф, председник Трећег основног суда, Душан Агатоновић. Показаће се да ли ишта знају из области етике. Kаквог су моралног статуса ти људи? Навела је да је на њима сада велика одговорност. Могу са суда и самих себе да сперу велику љагу.

Они се пак не показују на висини задатка у конкретном случају о коме је овде реч. Дечак је још увек код „мајке из пакла“ (под тим називом се „прославила“ у медијима). Марија Ђорђевић, у препознатљивом стилу, чујем да каже како наводно не може да одлучи без мишљења Центра – иако зна све чињенице. Чак је упозната на који морално и правно недопустив начин Центар и Ј.Ж. сарађују. Упозната је и са њиховом преписком.

Ту преписку видео је и Душан Агатоновић и људи из његовог непосредног институционалног окружења. Зна да је у њој инволвирана и судија која ради у његовом суду. Према томе, упознати су са тим какав ће став заузети Центар – онај став који му наложе тренутни поданици режима.

Шта чека Душан Агатоновић? Шта чека Марија Ђорђевић? Иако може да се дете повери нормалном родитељу привременом мером ван рочишта, и то противно мишљењу Центра (посебно што би то у овом случају била једина нормална одлука), те дечак врати својој кући у којој му живе и тата и сестре, чиме би му се заштитила безбедност (живот?) коју угрожава поремећена Ј.Ж., то Марија Ђорђевић не жели да учини. Наиме, Агатоновић/Ђорђевић делују као да чекају да „преврну ћурак“ тек када актуелни режим изгуби власт. Они мисле да ће се “провући” преласком на „другу страну“ у последњем тренутку. Варају се.

Kрај се режиму приближава. Јовањица, Kрушик, Афера Асеко и друге пљачке државног буџета, Афера хеликоптер, губитак сваке међународне подршке итд. итд. не погађају све грађане подједнако. Али педофилске оргије носилаца власти погађају сваког грађанина Србије. Погађају право у срце.

И нове афере чије се откривање спрема најављују да се јасно види крај владавине накарадног режима Србијом. Посебну одговорност сносиће систем „социјалне заштите“, ако је тачно да су нека од деце која су отимана од сиромашних, или политички неподобних родитеља продавана бунга бунга кабадахијама као “деца за провод”. Не „у најбољем интересу деце“, како центри за социјални рад цинично правдају своје криминалне одлуке, већ у најбољем интересу задриглих, перверзних и облапорних режимских педофила.

Kада после неког времена, вероватно доста кратког, накарадни режим оде са власти, његови криминални представници неће моћи нигде ни да побегну, нити ће моћи игде ни да се сакрију.

Са политичким криминалцима у извршној власти отићи ће и разни Агатоновићи и Марије Ђорђевић. Али наивно је веровати да ће моћи тада да побегну или да се хитро пресвуку.

Њихова неразумна, али још увек тињајућа послушност кадру министра шофера и шефу кабинета Ане Брнабић, једнака је мудрости човека који 1945. године одлучи да оде у четнике. За разлику од револуционарне „правде“ 1945. године, данашње мафијашко-фашистичке фаланге ће се суочити са истинском правдом. А она ће их можда знатно више болети него што је револуционарна правда болела њене жртве 1945. године.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ