Прохујало са Сунђер Бобом и Брзим Гонзалесом

Стварајући митологију идеализоване Америке коју смо волели, Џон Вејн ће, попут Џона Форда, Мајкла Ћимина, Мартина Скорсезеа, Френсиса Форда Кополе, можда бити избрисан из сећања. Прекомерна употреба политичке коректности добија гротескне размере. Лош редитељ, лош филм! Показало се да је макартизам, као историјска епизода упокојен, али на одређено време, са обавезним римејком који управо гледамо.

Сасвим озбиљно се разматра да холивудски преки суд одузме Хемфрију Богарту цигарете и дупли виски, вршећи историјску ревизију „Казабланке”. Шта ће, дакле, Боги да пије у локалу, у који улази Ингрид Бергман са новим дечком? Шокиран јер види своју бившу драгу, цугнуће дупли сок од цвекле. Локал неће бити задимљен, Хемфри ће укључити миришљави освеживач ваздуха.

Да катаклизмична цензура филмског класика није тек моја фикција, потврђује судбина Скарлет О’Харе. Размажена ћерка добростојећег власника плантаже с југа, лепотица којој мушкарци падају под ноге, али она жели Ешлија, савршено патетичног Леслија Хауарда, заљубљеног у њену рођаку Мелани. Током Грађанског рата и пораза јужњака, Скарлетин суноврат у сиромаштво окончава се неуротичном романсом са Ретом Батлером или Клерк Гејблом. Многи познаваоци филма још распредају где завршава Рет, а где почиње Кларк.

Добитник награде „Оскар” „Прохујало с вихором”, тешко их је побројати, стављен је под лупу критике након колумне сценаристе Џона Ридлија који је у „Лос Анђелес тајмсу” позвао ХБО Макс да размисли о уклањању филма из понуде, јер он глорификује Југ после Грађанског рата и игнорише ужасе робовласништва, те одржава у животу неке од најболнијих стереотипа у вези са обојеним људима. Ридли размислио, филм повучен.

Култна реченица Скарлет О’Харе „Сутра је нови дан, мислићу о томе сутра”, пошто је Рет шутнуо, постала је метафора судњег дана, после терора политичке коректности, који је ескалирао након расних немира у Америци и бруталног убиства Афроамериканца Џорџа Флојда. Убио га је бездушно бели полицајац. Уследило је масовно рушење споменика генералима јужњачке војске. Алберт Пајк је завршио на ломачи, усред Вашингтона. Црни рекорд ипак држи Кристофер Колумбо. У Бостону је остао без главе, у Ричмонду је завршио под водом. Талас уличне ревизије историје прелио се и преко океана. На мети демонстраната нашли су се белгијски краљеви, италијански писци, трговци робовима у Уједињеном Краљевству. Гипсаног Винстона Черчила штитиле су специјалне снаге. Макијавелија нису такли.

Ридли се није сетио да напише како је однос између Скарлет и њене црне слушкиње Мами метафора односа мајке и ћерке, иако је она робиња, у незаборавној улози Хати Мекденијел, прве црне глумице у историји која је добила „Оскар”. Током церемоније у фебруару 1940. године, морала да седи у другом делу сале, одвојена од својих белих колега. Застава конфедералног Југа је бачена, ропство је укинуто, али не и расна сегрегација у Америци. Што узгред заслужује посебан филм.

Да је ђаво однео шалу, показује и случај цртаног јунака Пепе ле Твора, који је испао из прве петорке наставка блогбастера „Свемирског баскета”. Са Мајклом Џорданом, ипак ће играти Патак Дача и Душко Дугоушко, мада су и они сумњиви. Кампању против цртаног јунака започео је „Њујорк тајмс”, чији је колумниста Чарлс М. Блоу написао да је ле Твор нормализовао културу силовања. На листи осумњичених нашао се и Брзи Гонзалес који популаризује рђаве стереотипе о пијаним и летаргичним Мексиканцима, а на Блоуовом скенеру нашли су се Том и Џери. Вероватно дотични колумниста воли мачоре, јер је миш Џери заиста неподношљив, док малтретира злог, али до зла бога смотаног Тома.

Ко је следећи? Баџа, несумњиво, злоставља Оливу. Срећом да су ту Попај допингован спанаћем. Сунђер Боб, Дамбо и Петар Пан су такође уклоњени. Уочљиво је да нико ни да зуцне о Баји Патку, најбогатијем цртаном јунаку на свету, пореклом из Шкотске. Ни да помену његову шкртост која се такође може подвести под стереотип о Шкотланђанима као цицијама. У богате се не удара, чак ни у бурлескној цензури старих цртаћа на којима смо одрасли. Пепе ле Твор који је 1945. годиште много је лакша мета за прекомерну употребу политичке коректности, дефиницију коју је луцидно уочила колегиница са Радио Београда, Александра Гловацки.

Покушавајући да прекроје историју уметности, амерички неолиберали не само да не могу да избришу контроверзну историју која руши мит о америчкој изузетности већ новим ловом на вештице упадају у нови вртлог културне револуције који оличавају нови Холивуд, Волстрит, супермилијардери изникли из силициујумске долине, у савезништву са династичким наследним редом Клинтонових, Обаминих и Бушових.

Сироти Мајкл Твен, највећи амерички писац и његов мангуп Хаклбери Фин. Немају више шанси да се врате на фабричко подешавање и искупе за грехе почињене далеко од политичког новоговора. Тачно пре 10 година, класична дела Марка Твена су цензурисана. Из авантура Тома Сојера и Хаклбери Фина су као расистички, избачени оригиналне речи „црња” и „црвенокожац”. Уместо њих су штампани политички коректни „роб” и „индијанац”. Дошло је до необичне појаве да професори у америчким школама масовно прескачу и избегавају Твенове романе, јер је деци афроамеричког порекла и потомцима домородачких народа непријатно да читају то штиво.

Узалуд су противници књижевне цензуре и ампутације класичних књижевних дела подсећали да је Твен био осведочени антирасиста, уз оцену да Твенова ремек дела, називају га америчким Хомером, представљају темељ америчког културног наслеђа. Нека се припреми Ернест Хемингвеј. У новели „Старац и море”, остарели рибар Сантијаго и дечак Манолино имају исувише близак однос. Заједно су 40 дана ловили рибу. Изаберите колумнисту маоистичког културолошког модела, сместите га испред лаптопа и тај ће Хемингвеја очас прогласити за прикривеног педофила. Не шалим се, Хемингвеј је ионако превише левичарио. По тој логици, требало би да се цензурише читав косовски циклус: Марко Краљевић и Муса Кесеџија постали би активисти за људска права који организују трибине о међуетничкој толеранцији. Подразумева се да Краљевић Марко никако не би смео да налива рујним вином верног шарца.

И Шекспир, највећи од највећих, доћи ће на дневни ред, као лажно оптужени антисемита који је, онако кваран, своје идеје пласирао у „Млетачком трговцу”. Хоће ли спалити књиге Владимира Набокова и „Лолиту”? Није ли Хамберт Хамберт, главни јунак, сексуално опседнут дванаестогодишњом Долорес Хејз? Како је филм по истоименом роману режирао Стенли Кјубрик, са Џејмсом Мејсоном у главој улози, ето и Стенлија на црној листи. За живота је његов генијални филм „Паклена поморанџа” о екстремном насиљу тинејџера опседнутог Бетовеном повлачен из биоскопа, као најава психолошког условљавања, опасног оруђа које тоталитарне владе користе за контролу грађана.

Винсент Кенбиј, критичар „Њујорк тајмса”, написао је да је „Паклена поморанџа” бриљантна и опасна, али опасна на начин на који су описане све бриљантне ствари. Тиме је заправо формулисао сву бесмисленост апсолутизма политичке коректности која би да време врати уназад и пропере прљаву прошлост.

Политичка некоректност је заправо кључна покретачка снага уметности, која противећи се преовлађујућим догмама, разоткрива владајућу травеститију. Што ће рећи, политичку употребну вредност политичке коректности. Било би крајње забавно направити узбудљив филм о компанијским правилима данашње Америке. Са собом, рецимо, на пријем више не водиш мужа или жену већ теби друго значајно биће. Са њим можеш бити у вези, званичној или незваничној, оно може бити двополно и бесполно, чак и не мора да поседује људске карактеристике, подтекст је корпоративних позивница. Дакле, ако евентуално скокнем до Њујорка, на пријем ћу морати да поведем телетабиса. Чуо сам да је Скарлет Јохансон заузета. Не чуди ме зашто је тема око предатора Ле Твора главна тема у САД. Зато се враћам у срећнија времена.

У вероватно највећем филму, вестерну „Трагачи” Џона Форда, Итан Едвардс је контаминиран мржњом према Индијанцима и нескривени је расиста, са мисијом да пронађе своју братаницу Деби, игра је Натали Вуд, коју су пет година раније отели Команчи. Али Итана, испуњеног мржњом кога прогоне унутрашњи демони, јер је заљубљен у жену свога брата, игра Џон Вејн. У епској потрази, повратник из грађанског рата исијава патолошку мржњу, али Џон Вејн у највећој мушкој улози светске кинематографије (друга је улога Бате Живојиновића у филму „Трен”), осваја гледаоце, чиме се Фордова режија и данас изучава: сложеност разних разлика у Америци разлива се у црвеној пустињи на граници Јуте и Аризоне, без лицемерја и прекрајања. Вејнов идеолошки непријатељ, славни француски редитељ Жан Лик Годар изјавио је: „Колико год мрзео Вејна због његовог ангажмана око вијетнамског рата, спреман сам да му све опростим истог тренутка кад у „Трагачима” подигне Натали Вуд у наручје, уз речи: „Идемо кући, Деби.”

Џон Вејн није глумио. Једноставно је боравио у кадру, као да је код куће. Остало је била метафизика. Зато сам га с правом упоредио с Батом Живојиновићем. Био је конзервативац и када би скинуо шешир и одложио револвере, обожавао је Ричарда Никсона. Вотергејт је сматрао будалаштином. Био је хомофоб, али је играо шах са Роком Хадсоном, називајући га отворено пешком. Бата је скидао титовку, дружио се са Титом и нешто мање Слобом, постајући сам по себи жанр, као партизански каубој који је герилски ушао у црни талас или кич комедије.

Стварајући митологију идеализоване Америке коју смо волели, Џон Вејн ће, попут Џона Форда, Мајкла Ћимина, Мартина Скорсезеа, Френсиса Форда Кополе, можда бити избрисан из сећања. Зар и ти, „Куме”? Колико је само Роберт Дениро морао да покока Вијетнамаца, да би, по повратку из рата, схватио да више не може да убије јелена. Тек када се социјализовао, смувао је Мерил Стрип.

Хоће ли избрисати и „Ловца на јелене”? Није немогуће. Ово уосталом није први лов на вештице, јер актуелни тоталитаризам у уметности има идеолошку позадину. После Другог светског рата, подоста редитеља, сценариста и глумаца, симпатизера комуниста је забрањивано, а неки су извесно време провели у затвору.

Главни потказивач, комуниста покајник, био је Елија Казан, редитељ филмова „Трамвај звани жеља”, „На доковима Њујорка”, „Сјај у трави”, „Источно од раја”. Један од највећих редитеља свих времена био је, дакле, комуниста, љубавник Мерлин Монро, што није неважно. И, уједно, цинкарош. Казан је тако доказао да и моралне нуле могу бити огромни таленти.

Таквих проданих душа гигантских размера данас готово и да нема. Зато прекомерна употреба политичке коректности добија гротескне размере. Лош редитељ, лош филм! Показало се да је макартизам, као историјска епизода упокојен, али на одређено време, са обавезним римејком који управо гледамо.

Кад смо код тога, ко је следећи Џејмс Бонд? Тамнопути мушкарац или жена? Можда тамнопута жена?

Извор:
ПОЛИТИКА