Повлачење преко Албаније

Стаза којом се крећу многе избеглице, кривудаво се пење између белих јела. Пресамићена, једна жена испред мене носи на леђима колвеку, коју заштићује један покривач. У више махова, она се зауставља неколико тренутака, затим понова одлази… Најзад, очајна, седа у снег. Више је нисам видео…

На врху кланца, две енглеске болничарке, мртвде од зиме и глади […]

БЕСКРАЈНА ПОВОРКА РАТНИКА КРОЗ АЛБАНИЈУ…

Један војник у ритама, са једном ногом завујеном у црвене крпе, са другом коју покрива велики комад леда, спушта се под једно дрво и нестаје у рупи, коју сам копа […]

Људи који су застали да би одахнули и који су изгубили своје другове, вичу, лупају својим ногама о земљу, као да су полудели. Без хране, без покривала, колико ће њих остати на путу? На свакој тешкој окуци, под снежним наносима назиру се само костури коња. Поштапајући се, корачамо без одмора да не бисмо задремали и да се не бисмо укочили […]

Шта је, међутим било са краљем Петром и његовом војском? Прво, он је некако покушао да се бори на Косову пољу… Ако је веровати листу Фосова газета, он је својим трупама упутио ову дневну заповест: Старост ми је истргла мач из руку. Ја, који сам ваш краљ, ја немам више снаге да се ставим на чело мојих војника, да их предводим у овом рату, који нам је наметнут. Али ја остајем са вама и благосиљам вас. Ја вас подсећам на моју заклетву: умро бих у исто време, кад би отаџбина била поражена.

КРАЉ ПЕТАР I У ОДСТУПНИЦИ СРПСКЕ ВОЈСКЕ

Други су га видели како се тешко креће, дуж борбене линије, под куршумима, да би се затим онесвестио.

Пошто, 19. новембра, један противнапад код Качаника није успео, веза са Французима постала је немогућа (Једино је пуковник Васић могао да се повуче ка Битољу и да стигне у Солун).

Час на једној кари, којом су се вукли волови, час на једним старим колима са арњевима, и најзад пешке, по снегу, заустављајући се сваких две до три стотине метара, ослањајући се на свог ађутанта и неколико младих војника, питомац париске војне академије Сен-Сир у Бурбакијевој армији успео је да савлада проклету планину. Цео живот овог влада као да је прошао окружен великим несрећама, усред зиме! […]

Да би се заштитио од хладноће, болесни војвода Путник дао је да се направи једна носиљка, која би веома изненадила маркиза од Рамбујеа: једна врста црне столице, један усправни мртвачки ковчег, са две мале баџе у висини очију, и две мотке, које су почивале на раменима војника. Новембра 25. стари старешина кренуо је путем Скадра, преко белог Дрима и Везировог моста, и изгубио сваку везу са својим трупама.

СРПСКИ ВОЈНИЦИ НОСЕ ВОЈВОДУ РАДОМИРА ПУТНИКА ПРИЛИКОМ ПОВЛАЧЕЊА…

Живахнији, председник Владе Пашић, имао је снаге да узјаши једну мазгу […]

Према једном очевицу, последњи који су управљали повлачењем били су генерал Степановић, Мишић и Јуришић. Сакупљени случајно у Пећи, већали су 29. и 30. новембра. Пошто су из једног телеграма са Цетиња дознали да су су се немачке трупе, осим трију дивизија, поново укрцале за Француску и Русију, Војвода Мишић је био мишљења да се нападну Аустријанци, који су неодлучно користили своју надмоћност и који су се , одаљени од својих база, заглибили у блато и снег. Да би се успело, његов план изискивао је минимум одмора и снабдевања, од Француза, мање удаљених, од Италијана више преплашених да се туку. Извештаји о стању у великим јединицама, нарочито у Шумадијској били су такви да је војвода Степа потврдио наредбу о повлачењу.

Требало је спалити хиљаде кола, гомиле залиха, бацити у ваздух већину топова, заједно с њиховом муницијом. Да би подигле морал војника и заварале Албанце, војне музике свирале су на лицу места, али прштање паљевина и прасак експлозија надмашивале су ратне припеве.

СРПСКА ВОЈСКА ПРИЛИКОМ ПРЕЛАСКА ВЕЗИРОВОГ МОСТА НА ДРИМУ

Војводи Степи, победнику са Једрена, успело је да спасе двадесетак топова. Упркос хладноћи и леду, артиљерци су успели да на рукама извуку до врха кланаца то добро оруђе фабрике Крезо, то велико комађе челика, са којим су тако често побеђивали, радије него да га униште.

Није било довољно прећи планине и стићи до морске обале. Тамо је требало живети […]

Требало је да човек сам преживи те часове да би схватио неизмерно велику несрећу српског народа.

Превод Војислава М. Радовановића

Оригинални наслов књиге: André Ducasse (1964). Balkans 14/18 ou le chaudron du diable. Paris: Robert LAffont, 123-130.
Извор: НовиПолис