Срце блуднице

Отац Јевгеније није био светац. Био је само човек. И, као и сви људи, и он је грешио и радио ствари којих се стидео. Али трудио се, јако се трудио да буде добар свештеник. И, верујте ми, био је. Знам.

„Знате, добро је што постоји сећање.“ рекао је. „Већ си се исповедао, покајао, устао, обрисао прашину, али ипак, пред очима ти се појављују слике из прошлости. Оне где си погрешио, понашао се кукавички, игнорисао туђу тугу. Савест ме увек запече кад се тога присетим… Никада нећу заборавити Верку… Како сам тада био млад, глуп!“

Било је то давно. У том малом граду многи су Верку звали блудницом. Није имала оца, а њена пијана мајка би често мењала једног пијаног господина за другог. Као резултат тога, један од њих ударио ју је боцом по глави. И Анђела је умрла – тако се звала њена мајка.

Верка је остала код баке. Још од школских дана ишла је погрешним путем. Излазила је са похотним мушкарцима. Понекад је и новац добијала за то. А имала је нормалан посао. Продавала је на пијаци.

Када је Верка имала осамнаест година, њена бака је умрла. И остала је сама.

***

Тада је затруднела. Ни сама није знала ко је отац.

„Верка ми је рекла да ју је вест о трудноћи погодила као муња“, присетио се отац Јевгеније. Њен блудни живот довео ју је у ову ситуацију. Шта је урадила њена мајка, учинила је и она. Јабука не пада далеко од дрвета. Само за разлику од мајке, није пила. Толико је видела пића да јој се смучило. А такође је желела да побегне од самоће. Једноставно није знала како. Нико је није научио како.

Није ни помислила на абортус. Иако су лекари одмах рекли: „Зашто вам је потребно овакво дете?“ И нису баш желели да имају посла са Верком, презирали су је. Али, њој је било свеједно шта ће лекари рећи. Није ишла на прегледе. Мислила је да ће се њена усамљеност коначно завршити, она ће волети ово дете, а оно њу. А све ће у њеном животу постати другачије. Чудно, зар не? Али чак и блудници треба љубав. Нарочито њој. И на крају крајева, мислим да је нешто у њој било чисто, стварно, откад је задржала бебу. Ми, људи, видимо само шкољку… Али Господ види срце.

***

Али на почетку ове приче, нико за то није знао. И једног дана Верка је дошла у њихову цркву пијана до заборава. Јецала је, размазујући јефтину маскару по натеченом лицу, а онда је праснула у неки злокобан, суманут смех. И гурала је испред себе колица у којима се вероватно налазила већ тромесечна беба.

„Верка-дроља“ – преплашени шапат проширио се црквом међу старијима. Неко је потрчао да позове црквењака – да девојку што пре истера напоље. Каква срамота! Бесрамна блудница у Дому Божјем! Неко је покушао да је гурне до излаза. А тамо је отац Јевгеније наишао на њих.

Млади свештеник није био нарочито расположен. Код куће му је ћерка била болесна, мајка забринута, а и посвађао се са укућанима. А још и заказано крштење, а он касни. Блудница Верка донела му је још један проблем. Да, знао је ко је она…

Зашто је Вера тада први пут дошла у храм, ни сама није разумела. Вероватно зато што није имала куд. Није говорила ништа, али и даље се смејала и плакала на исти начин. И погледала је оца Јевгенија у очи, као да је чекала нешто што ће јој бар мало ублажити неподношљив бол. А постојао је разлог за њен бол.

„Тада сам видео њено дете“, присетио се свештеник, „и осетио да ми се коса диже. Изгледало је као наказа. Некаква безоблична глава, чини се да све није на месту. Вера је рекла да је слепо. „Зашто је овакво? “ – питала ме је, заплићући језиком. Мириси који су долазили од ње били су тако одвратни. Питао сам се шта могу да урадим.“

Причајући ми ово, отац Јевгеније је ућутао и неколико пута обрисао лице руком. Као да је хтео да испере уклето сећање. Али сећање није нестало…

„А ја…“, поново је проговорио и ухватио се за главу. „Знате ли шта сам тада радио? Знао сам за њене авантуре, град је био мали. Рекао сам, „Шта си желела? Цео живот си грешила, сада мораш да трпиш последице читав свој живот!!! Иди прво преспавај, па ћемо разговарати. ”И бавио сам се својим послом. Разумете ли?! Бавио сам се својим послом! Прошао сам поред ње… ”

„Зар то није истина?“ Питао сам се. „Зар то није био њен грех?“

„Али само Господ зна да ли је то била истина или не!“

Тада се Верка нечујно окренула и затетурала испред бебиних колица. Тешка, спора, као да је згњечена бетонском плочом. Била је то нека врста црног безнађа. Ушла је у празнину. А нека бака просиктала је иза ње: „Гле, шта је смислила! Пијана је одлучила да упадне овде. И још се смеје… ”Стефан је као стражар пратио Верку напоље. Као да се плашио да се она не врати. И отерали су је од цркве. Не само из цркве, него и из свог живота, у ком није било места за њу. Ниједно!

Отац Јевгеније се окренуо и гледао за њом. Чинило се да је тачно све што је рекао, али у њему је све горело. „Неће се вратити“, шапну му срце са олакшањем. „Па, то значи да јој Бог није потребан. Добро, време је да идем да обавим крштење.“

„Тада нисам ништа рекао тој шуштавој баки, као ни Стефану,“, готово је застењао отац Јевгеније. „Зашто? Није ми било до тога. Званичник је крштавао свог великог сина. Спонзор. Не бих смео да закасним.“

***

Отац Јевгеније те ноћи није могао да спава. Бацао се и окретао у кревету, отишао у кухињу, вратио се …

„Зашто не спаваш?“ поспано је промрмљала његова мајка Ирина.

Он јој је рекао. Устала је, ставила воду у чајник да проври и дуго су седели у кухињи.

Присетили су се зашто је њена рођака абортирала. И ма колико су је наговарали, она је побацила. А имала је новац и посао. Сетили су се како је њихова пријатељица у породилишту напустила ћерку са хидроцефалусом. „Нећу бити мајка детета са инвалидитетом!“ рекла је тада. Њен муж је био добар, из богате куће, али ништа није помогло.

„А ова девојка, блудница, иако потонула до самог дна, родила је и није напустила своју бебу. Не оправдавам је, али погледајте – у љубави је чисто срце. Кажеш, дете је јако болесно. Јасно је да је то боли и плаши. Па она пије. А ти јој говориш о греху. О „спавању“… Прво је требало да јој загрејеш срце, загрлиш је, сажалиш се, плачеш с њом. Дошла је због тога. Ухватила се за сламку. И ето, видиш… Е, оче… Добро, идемо у кревет, мораш служити рано ујутро… ”

***

Ујутро је отац Јевгеније дошао у цркву много пре службе. Лидија Ивановна, једна од најстаријих парохијанки, већ је била тамо.

Готово је увек била у цркви. Оде после свих и ујутру дође прва. Понекад је остајала и преко ноћи, а спавала поред храма, у нашој грађевинској приколици. Није имала шта да ради код куће након што је, једног по једног, изгубила и сина и мужа. Једва је то преживела, а онда ју је отац Јевгеније спасао. Али то је сасвим друга прича.

„Лидија Ивановна, здраво! Да ли познајеш Верку? Знаш…“

„Благослови, оче. Ко је не познаје! “

„А где она живи, знате ли?“

„Не знам где живи, али тренутно спава у мојој кући са својим јадним малим Мишутком. Купила сам му и храну. “

„Шта?“

Јуче, након одласка Верке, није само отац Јевгениј гледао за њом, изгубљен у мислима.. Посматрала је и Лидија Ивановна. Случајно је чула њихов разговор и кренула за женом која је једва вукла ноге за колицима.

***

„Вера, Вера, сачекај!“

Верка се зауставила и бесно је погледала тупим очима.

„Шта, јеси ли и ти дошала да ми причаш о гресима? Ја то већ знам…”

Лидија Ивановна је ћутала, а затим загрлила ову младу жену која је заударала на вотку, и почела да је милује по глави, као што је то некада чинила сину.

Верка је прво покушала да побегне, а затим се млитаво прилепила за Лидију Ивановну. Као што је одувек сањала да се приљуби уз своју мајку, али је никада није загрлила. Тада је бризнула у плач, и јецала, и јецала… Као дете.

„Због чега ми је болесно дете? То је због мене, зар не? Због мене? Желела сам да све буде другачије. Желела сам да променим свој живот, да га усрећим. Да га волим. И ево га, мој Мишутка. Лекари кажу да неће дуго издржати. Једе из шприца. Не види. Његово лице изгледа као да је прошло кроз машину за млевење меса…”

„Сад си променила свој живот, девојчице“, шапнула је Лидија Ивановна. „Ти још увек то не разумеш. И воли га, воли га. Треба му. Обома вам је то потребно“.

„Девојчица“… Чак ни мајка није тако звала Верку. А онда су је сви остали назвали ‘курвом’. Плакала је и плакала… и чинило се да јој је постало лакше.

Лидија Ивановна позвала је Веру код себе. „Попићемо чај, одморићеш се, опрати.“ Старица, која је и сама доживела нељудску тугу, осећала је да, ако је сада пусти, не само да се неће вратити у цркву, већ ће се догодити нешто страшно.

***

Код Лидије Ивановне стигао је и отац Јевгеније. Она тихо затвори врата за собом. Отац Јевгеније је сео поред Верке на кревет.

„Опрости ми, Вера. Јуче сам рекао погрешну ствар, а не оно што је било потребно.“

Вера му је испричала како је родила, зачула је тихи плач и осетила као да је сунце огрејало. „Све, сада ће све бити у реду!“ мислила је.

А онда је чула речи лекара о томе да је дете наказа, да је осуђено на смрт, неко је чак рекао нешто и о „непознатој животињи“. Након порођаја, сина нису хтели ни да јој покажу. Никоме није падало на памет да блудница неће напустити такво наказно дете.

Испричала је како је одјурила на одељење интензивне неге, али нису јој дозволили да уђе: „Иди кући већ једном. Довољно је што си овде и што си родила ово…“ Нису рекли ништа о томе зашто је такав – „ниси смела толико да луташ около“, и то је било све.

„Било ме је страх да га погледам, заболело ме је. Нисам знала како могу даље да живим. Али како сам могла да га напустим?! Било ми је важно да је жив… а за то какав је, ја сам била крива“.

Лекари су је испратили из болнице у тишини.

„Опа… Ко би то могао помислити“, изненада рече стара бабица. „Овде напуштају и здраву децу. А она…“

Вера је испричала како је код куће пила од туге. Први пут у њеном животу. Дошла је себи тек кад је Мишутка вриштао од глади. Нестало јој је млека и дала му је јефтину мешавину. Није имао снаге да сиса, а она га је хранила из шприца. Тако су је учили у болници. Повратио је, а она би га опет нахранила. И тако је то трајало сатима. Није излазила с њим, плашила се људи. Замало да се са сином баци кроз прозор. Како је могла да живи и за шта? Али нешто ју је зауставило.

***

– А мени се, слушајући све ово, учинило да сам додирнуо чудо.“ рече отац Јевгеније. „Ево преда мном грешница, претучена, изгорела, од свих презрена. Али сва ова љуска је случајна, површна. Под овим блатом је изузетно срце, ведро и храбро. И ко се не би плашио да носи такав терет. Ни секунде није размишљала о абортусу или напуштању свог Мишутке. А нико од ње то није очекивао. Колико грешимо у вези са људима. Како грешимо! Ово је тако застрашујуће! Какву душу има! А ја својим: „Згрешио си… О, Господе!“

„Прво волите, а онда поучите.“

И о. Јевгеније се присетио и речи свог старог духовног оца из Лавре: „Прво види слику Божију у човеку, а онда поучавај! Чујеш ли сине! Љубав! Последњи грешник! Тада ће ти срце рећи праве речи. Ми свештеници, понекад кажемо нешто паметно, духовно и одемо својим путем. Посао, захтеви. И не видимо бол и тугу човека. Пролазимо поред туђе жалости и заборављамо је. И човек нестане. Али он нам је дошао као Христу. Увек запамти ово! Не дај Боже да прођемо поред ове туге, да је одгурнемо. Боже сачувај!“

***

Сутрадан је неколико жена из цркве оца Јевгенија чистило Веркин неуредан стан. Све им је рекао. Неко је донео стари дечји креветић, постељину. Мајка Ирина јој је поклонила нова дечија колица. Спремили су пелене и храну. Медицинска сестра Валентина Петровна, парохијанка, долазила је у посету Мишутки сваког другог дана. Девојке из хора трчале су код њих да би с њим ишле у шетњу.

Испрва је Верка само лежала и све више плакала. А онда је почела да долази себи. Дуго је седела са сином у наручју, говорећи му нешто. Пољубила би слепе очи, унакажено лице. Ухватила је његов пролазни осмех. Осећала се преплашено, али и добро. Нешто непознато покренуло се у њој и натерало је да јој заигра срце. Напокон је била потребна. А био је и „један“ кога је заиста волела.

„Да, свима је потребна љубав“, поновио је отац Јевгеније…

Мишутка је умро када је имао десет месеци. Рано ујутру. У Веркином наручју. Када је Валентина Петровна дошла да их види у време ручка, она је и даље седела с њим. Промрмљала је нешто и наставила да га љуби. Очи, нос. Једва су успели да јој одузму мало тело.

Парохија је сахранила дечака. Верку је одвела Хитна помоћ. Сви су мислили да је изгубила разум.

„Али било је у реду, након месец дана је изашла“, прича отац Јевгеније. „Прво је живела код мене и моје мајке. Још увек смо се плашили да ће себи нешто учинити. За руку смо је држали кад смо је водили у цркву. Нисмо је остављали на миру. Кад јој је било боље, вратила се кући. Вратила се на пијацу. Али, ипак, долазила је у цркву и помагала у трпезарији. Ишла је сваки дан на гробље ономе коме је била потребна. Понекад се ломила и пила. Много тога се догодило током овог времена. Прошло је више од десет година. То је дуга прича“.

„Како је сада? Волео бих да је видим“.

„Већ сте је видели“.

„Ја?“

„Да ли се сећате да сте прошле године ишли да посетите оца Димитрија у село где је црквена прослава? Она вас је лечила својим кнедлама… Зашто су ваше очи тако велике? То је била Верка“.

„Сећао сам се те жене. Здрава, лепа, тиха. Мирна. Да, била је тако мирна. Било је добро бити поред ње. Отац Димитрије се тада похвалио да им је Вера црквени кувар и да бољи није могао да се нађе у целој епархији. Верка је споменула и свог супруга, такође тихог, као што је она. Зове се Игор. И имају три дечака“.

„То су његова деца. Удовац је. Једном је дошао у нашу парохију и свидела му се баш Верка. Дуго није могла да верује. Сматрала је себе прљавом. А људи су му шапутали: „Шта то радиш, она…’ Али Игор је био тврдоглав, никога није слушао. Сада имају породицу. Ћути, ћути, али не дај Боже да ико искоса погледа његову жену. И нико не гледа.

Давно су све заборавили. Само се ја сећам. И стидим се и боли ме. Прошао сам тада поред Веркине туге. И шта би се догодило да није било Лидије Ивановне? Застрашујуће је помислити на то! Како је лако уништити човека. Само пролазећи. Али чак и најизгубљенији грешник има душу. И неопходно је видети ту душу. Лако је упропастити, да. Али је такође и лако сачувати. Као Лидија Ивановна. Само им загрејте срце. Плачите заједно. Не гледајући споља, већ у срце. Не плашите се прљавштине. Додирните њихово срце својим срцем. Волите. Љубав мења све: живот, свет, судбину. Она може све. Главно је да никога не одгурнемо!“

Извор: Пријатељ Божији