Буњевци су посебна српска мањинска заједница

Све што Србија чини према „хрватској мањини“ – чини у корист сопствене штете

• Буњевци * су у Србији (са)чували свој регионални идентитет и јасну свест о томе да је Србија њихова једина држава, а она се о њих огрешила утолико што није схватила да су Буњевци једина њена мањинска заједница која, негде напољу, нема „резервну државу

• И сањиву српску власт треба обавестити: Буњевци су лојални српски грађани и патриоти, Србија је једина њихова држава док на Жигманове и Кунтићеве „Хрвате“ треба гледати као на будуће српске кољаче – којима је комунистичко-усташка коалиција на ону страну Дунава довела границу њихове резервне кољачке државе.

• „Хрватски језик“ не може постојати (као ни „бошњачки“ или „црногорски“ или било који други „дериват“ српскога) јер сваки од њих има сасвим „свежу крштеницу“ и проглашавати га „језиком“ значи ругати се елементарној памети: старина српског језика потврђена је на више хиљада година (санскрт) док „хрватски“ броји тек стотинак година, а и то „под Вуковим брковима“ и уз верификацију „хрватских вуковаца“ (за које садашњи тесари „хрватског језика“ веле да су били – свиње) и на њега се може гледати као на недовршени језик недовршеног народа.

 Пише: проф. Драгољуб Петровић

Спор око предлога да се у ред службених језика у суботичком парламенту уведе и буњевачки наишао је на  отпор „поносних припадника буњевачког рода и хрватског народа“. Образлажући схватање да предлог не треба усвојити, Томислав Жигманов(председник Демократског Савеза Хрвата у Војводини) истиче да „демокрација нису само процедуре и исказивање политичке воље већ да демокрација мора уважавати одређене вриједности и истине и да мора почивати на праведности“, при чему би и свака „политичка одлука“ која се у вези с њима доноси „морала имати своје утемељење у законима и струци“. Свему томе он ће даље додати да „стандард либералне демокрације“ предвиђа да је свачије „темељно право да се у сваком смислу па и националном изјашњава како хоће“, али да је у овом случају „видљив државни интервенционизам када су у питању идентитетски пријепори унутар хрватске заједнице и да смо били свједоци некада снажнијег а некада неутралног држања представника власти и креирања и провођења политика кад је у питању овај спор. На жалост, увијек је била афирмативна страна спрам оних који себе сматрају само Буњевцима“.

Како се од две хиљаде за 20-30 година изродило 170 хиљада Хрвата

Заговарач таквих схватања мало је чудно селективан кад упозорава на назначене аспекте проблема и овде ћу указати на неке мањкавости његових промишљања и његове аргументације.

Прва је међу њима најкрупнија: до почетка XX века нигде се по штокавским просторима није знало ни за Хрвате ни за хрватско име и о томе можемо поменути неке необичне потврде: 1911 – Јулије Бенешић записује да се „још стиде сријемски момци, да за себе рекну, да су Хрвати“; 1912 – у Суботици је било 26 (и словима: двадесет шест) Хрвата; 1918 – у Војводини (у чијем је саставу била и Барања) Хрвата није било ни 2.000 и на оној чувеној новембарској Скупштини њих су представљала 2 делегата (уз њих су била и 3 Шокца и 84 Буњевца). Те бројке не би морале бити нарочито занимљиве да се из њих нису „изројиле“ и неке много необичније: тих (мање од) 2.000 Хрвата, током следећих 20-30 година, „изродило“ је више од 170.000 својих потомака и наследника! За такву невероватну „демографску експлозију“ свет нигде другде није могао чути и биће да је у тим „пословима“ неко морао „помоћи и са стране“.

Па ће се показати да је то могло бити, рецимо, комунистичко-усташко савезништво.

Зна се, наиме, да су комунисти у то (14. маја 1945) „инвестирали декрет“ по коме је оних 90-ак хиљада Буњеваца и Шокаца „политичком тољагом унапређено“ у Хрвате, а Жигманов и његова дружина разјасниће нам колико је она „почивала на праведности“ и била „утемељења у законима и струци“, али и неке појединости о пореклу оних осталих 80-ак хиљада својих сународника.

Зна се, наиме, да је Жигмановљев Поглавник тамо за време рата насељавао заслужне усташке кољаче из Херцеговине (не знам да ли и из других крајева) и никад нам није речено колико је таквих заслужника по Срему и Барањи изгубило онај осећај стида који помиње Јулије Бенешић (као најгласније међу таквима Срби су запамтили директора РТВ Нови Сад и HRT Томислава Марчинка и предводника вуковарских чекићара ћирилице Ивана Пенаву).

Буњевци завршавали као жртве усташа у Јасеновцу, јер су „заборавили“ да кажу (научено) – да су Хрвати

Број тих „заслужних колониста-кољача“ сматрам битним због тога што ће нам он помоћи да, макар приближно, покушамо одредити колико се „Буњеваца-Хрвата“, од почетка рата до 10. јула 1941 (па вероватно и касније) из Суботице, Сомбора, Апатина, Чонопље, Плавне, Бачког Брега, Вајске, Таванкута, Мале Босне, Бикова, Келебије, Ђурђина, Жедника „настанило у Јасеновцу“.

И како се могло догодити да се међу њима нађу, рецимо: четири Војнића, Буљовчића, Дулића, Вујко­вића, Шимоковића, пет – Чакића, Тумбаса, Рудића, Габрића, Вуковића, Видаковића, шест – Скендеровића, седам – Бачлија, осам – Копуновића, Ивковића (и Ивковића-Ивандекића), десет Лебовића?

Ако данас „Хрвати-Буњевци“ или „Буњевци-Хрвати“ (не знам како се по томе „постројавају“) тврде да Буњеваца нема (и да их неће ни бити – како је обећао Петар Кунтић, бивши председник ДСХ у Војводини) и ако и од Србије и од Хрватске траже да им у томе помогну, биће најбоље да одговоре на питање: колико је  „војвођанских Хр­ва­та“ завршило у Јасеновцу само зато што „нису знали“ оно што су Кунтић и Жигманов у међувремену научили – да су Хрвати. Због тога је неразумљив навод Жигманова да је „спомињање НДХ у овоме контексту више него неприхватљиво јер Хрвати у Бачкој никада нису били дио тога и врло јасно су свим својим порукама осуђивали оно што се догађало“.

Из те формулације може се разумети једино онај детаљ да „Хрвати у Бачкој нису били дио тога“ јер Хрвата тамо никад није ни било (било је Буњеваца и Шокаца), али се данашњи Демократски савез војвођанских Хрвата појављује као врло темељит баштиник „хрватске јасеновачке демократије“.

Од Жигманова ваља очекивати да ће нам рећи колико је „буњевачких и шокачких Хрвата“ у Јасеновцу завршило под „србосјеком“ и у Печилијевим пећима, али и како се догодило да комунистичко-усташки савез, одмах после рата, војвођанску Барању „пресели“ у Хрватску (а убрзо после тога она „Ђиласова комисија“ границу помери до Бачке Паланке).

И да тако најоданијег Хитлеровог савезника награди просторима на којима Хрвата никад није било и на којима је хрватско име било застидно, тј. срамотно (као што је било застидно и у Загребу, где су „племениташи“ Хрватима звали своје коње, а не своје кметове).

Уписујући се у Хрвате, „поносни припадници буњевачког рода“ потписују се и испод свих усташких (и комунистичких) злочина над Србима, Циганима и Јеврејима и испод свега онога што им Хрвати утурају у нови „национални пртљаг“, па се у томе нашла и она плоча на катедрали у Магдебургу – која их је посебно обележила: „Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата“.

Као данашњи предводник „војвођанских Хрвата“, Жигманов има и неке додатне приговоре о односу српске државе према Буњевцима и „државном интервенционизму“ којим се тај однос „подупире“.

Он би нас, рецимо, могао обавестити о природи „онога државног интервенционизма“ који је њега, као и многе десетине хиљада његових „следбеника“, протерао у туђи национални, културни, духовни, морални (и сваки други) идентитет и овога „интервенционизма“ који Буњевцима оставља могућност да бирају хоће ли остати на трагу сопствене традиције и сачувати све елементе сопственог идентитета и тако бранити и колективни и појединачни  образ или се определити за конјунктурније решење и бранити исту такву (тј. колективну и појединачну) стражњицу.

За оно прво опредељење лако ће се наћи дубоки историјски корени, а ово друго почеле су проповедати неке „идеологије“ којима је било једино стало не да се Човеком баве него да над Човеком господаре.

Сва је прилика, при том, да је међу Словенима било доминантно оно прво обележје и да се оно касније дегенерисало тамо где су религија и „неке друге идеологије“ уредиле морал на „друкчијим“ основама и што је давно обележило Хрвате онако како је горе назначено, а у наше дане на исти начин почиње обележавати и Украјинце.

У оба случаја, дакле, ради се о етносима које је предвојила религијска граница док таквих антагонизама нема међу оним народносним масама које су се уобличавале даље од тих граница и у својим оквирима сачувале јаке трагове најстаријег словенског етоса.

Лепу потврду за то пружа српско искуство с „аустријском војском“ из Првога светског рата: најгрознија зверства над нејачи чинили су војници који су „говорили српски“ (тј. Хрвати), а то се никад није догодило тамо где се „задесио неки Чех“.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Здраве споне и везе Словена: Срба и Чеха 

Сарадња уместо убистава, прогона и зверстава 

Дирљиву људску причу о томе ових година исписује мој пријатељ Момчило-Мочо Пауновић о Вите[з]славу Кнејфлу (1884–1969), Чеху, аустроугарском официру, среском команданту Рудникa 1917–1918. године.

На једној фотографији снимљен је с пушком (и то ловачком!), на другима – против Рудничана и Качераца „ратовао“ је фотоапаратом; свом другом сину, рођеном после рата (1920), дао је српско име Мирко, пред њим нико о Србима није смео рећи ружну реч. Након можданог удара (1966) проговорио је српски и тако говорио до смрти, а да би се са њим споразумевала, породица је доводила преводиоца.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Свим тим појединостима Жигманов ће додати да „буњевачко питање није само унутарњеполитичко питање будући су Србија и Хрватска 2004. потписале споразум о међусобној заштити мањина“ и то се, рецимо, односи на то да су се „Хрватима прво асфалтирале улице у Таванкуту, дао им се сеоски Дом културе (остали сељани могу комотно на ливаду, пошто овај једини дадоше Хрватима!), купљена им је кућа Бана Јелачића, добили су еминентан простор у Београду, гради им се у Суботици Центар за културу (или тако шта…), добили су секретарска места на свим нивоима“.

Није, међутим, јасно зашто је „Министарство вањских послова Хрватске упутило просвједну ноту Министарству спољних послова Србије“ ако се овде ради о односу Србије према сопственој националној мањини која неће да стави у свој пртљаг ни Јасеновац, ни Магдебург, нити пристаје на то да јој злочинци декретима одређују националну, културну и духовну припадност.

Они најјевтинији Буњевци могли су се се уписати у оно чему никад нису могли припадати и није јасно мисле ли Жигманов и хрватски министар вањских послова да сваки католик у Србији мора бити јевтин макар онолико колико и сви они Буњевци који су се уписали у „декретиране Хрвате“ и стали уз Жигманова. (А што се српске мањине у Хрватској тиче – њене је проблеме тамо „решила јасеновачка демокрација“, а овај потоњи земљотрес као да је дошао да поравна оно што је од ње остало.)

И уместо рационалног државног односа према проблему о коме овде говорим, доносим један резигнирани буњевачки поглед у бесмисао: „Мрви се још ово мало Буњеваца што је остало и што искрено и из душе воли Србију као своју мајку, мајку која не види и не штити своје чедо. А шта ћемо добити за узврат?! Добићемо Хрвате који знају да су некад били Буњевци, али им је сад много боље да негују туђу културу и језик, којима су непријатељи сви Срби, само још није време да се то отворено говори.

Зато, до тог времена, кад потпуно падну маске, говоре дела, тј. ђаци из хрватских „одјела“ су пре коју годину добили награду у Хрватској за најбоље знање о рату из 90-их година прошлог века! Чему су ти ђаци учени и како они виде земљу у којој живе? Али кога то још брига – никог, све док за десетак или мало више година, у нека подручја на Северу Бачке не порасте нека нова младеж чији идоли неће бити миран суживот са народима око њих.

И да би такве младежи било подоста, брине се Хрватско национално вијеће, које хоће, ево већ две године, да отвори у Суботици Хрватски школски центар, у коме ће неговати и на највишем нивоу изучавати „буњевачки говор“. Још само да су отворено рекли и да ће све наше ђаке покупити.

Жалили смо се Републичком заштитнику грађана, али он каже да ту не може ништа, Град Суботица испуњава наредбе политичара – „одозго наређење“.

Иван Антуновић, (чувени буњевачки родољуб, писац и римокатолички бискуп ) је 170 година после смрти за потребе нове политике постао Хрват, кога тако називају и покрајинске и градске власти. Има ли овом краја, питам се и гутам и гледам и све ми се чини пробудићу се из овог ружног сна, који како год да окренеш, не може имати срећан крај“.

* * * * *

Градоначелник Суботице предложио је да се буњевачки језички модел уведе у службену употребу по истом обрасцу по коме је уведен и хрватски, али би се могло рећи да је буњевачки много раније морао имати предност над хрватским, из простог разлога што „хрватски језик“ може имати ранг „америчког“ или „аустријског језика“ док буњевачки, иако нестандардизован, може „имати перспективу као микројезик“ и за њега важе нека посебна правила која се не могу равнати с утемељеним језицима.

„Хрватски језик“ не може постојати (као ни „бошњачки“ или „црногорски“ или било који други „дериват“ српскога) јер сваки од њих има сасвим „свежу крштеницу“ и проглашавати га „језиком“ значи ругати се елементарној памети: старина српског језика потврђена је на више хиљада година (санскрт) док „хрватски“ броји тек стотинак година, а и то „под Вуковим брковима“ и уз верификацију „хрватских вуковаца“ (за које садашњи тесари „хрватског језика“ веле да су били – свиње) и на њега се може гледати као на недовршени језик недовршеног народа.

Буњевци: Ми нисмо Хрвати

У ту се расправу укључила и Матица хрватска „у цијелости подржавајући изјаву Томислава Жигманова“ и ваља рећи да би било необично да она то – није учинила. За ту је Матицу, наиме, давно речено да ни­кад није имала мере у пословима којима се ниједна озбиљна културна инсти­туција не би могла поносити, па је и у наше дане означена као носилац „идео­логије брлога“, због захтева да се хрватско „племе… не изложи мијешању с други­ма, опа­ким прекограничним утјецајима, те духовном и физичком прљању у контак­тима са туђинима и њиховом културом“.

Тиме се Матица нашла на истој линији са публицистом и политичаром ЈосипомМишкатовићем (1836–1890), који је „етнички чисту Хрватску“ тражио још 1876: „Хрватска има свој карактер чувати и осигурати све сво­је драчје из своје башче ишчупати“, али је уз то „драчје“ остала уписана и као проверен крадљивац српске народне поезије.

Она је, наиме, објавила много српских гусларских („јуначких)“ песама, а заборавила да је католичка црква забранила тај стари српски инструмент и наложила својој пастви да „не смије гу­слати, да не смије под проклетством држати гусле у своме дому, и да их ваља избацити”. Тада је, ваљда, умрла и „хрватска јуначка пјесма”, али та вест још ниј стигла до Матице хрватске.

То – с једне стране.

С друге – све што је Србија чинила према „хрватској мањини“ – чинила је у корист сопствене штете. И то показују и неке појединости које још можемо поменути.

Хрвати су као нација / национална мањина у Србији инсталирани комунистичким декретом 1945. кад су сви југословенски католици сатерани у хрватску националну торину па сви њихови најјевтинији представници постали најжешћи заговорници хрватске кољачке демократије; ту је идилу нарушио висок проценат бачких Буњеваца не пристајући на појевтињење сопственог идентитета и уписивање у нешто за шта њихови преци никад нису чули (а и они који су то можда чули – тога су се једино стидели).

Буњевци су у Србији (са)чували свој регионални идентитет и јасну свест о томе да је Србија њихова једина држава, а она се о њих огрешила утолико што није схватила да су Буњевци једина њена мањинска заједница која, негде напољу, нема „резервну државу“.

Тако се показало да је онима који „искрено и из душе воле Србију као своју мајку“ – »мајка« окренула леђа и почела да „брине“ о „Буњевцима као најјевтинијим Хрватима“, „Буњевцима-Хрватима из интереса“, „Буњевцима-Хрватима по наредби“, „Буњевцима-Хрватима лопужама“, „Буњевцима-Хрватима потомцима кољача“.

Буњевци су лојални српски грађани и патриоти, Србија је једина њихова држава 

Данашња хрватска мањина у Србији наставља трагом својих претходника-злочинаца (и о томе су неке појединости напред поменуте), али је занимљиво да они то сад чине уз свакоруку подршку српске државе, при чему се показује да та држава оштри каме будућим кољачима својих грађана (а од свих људских заната Хрвати се најбоље разумеју у онај кољачки) и оно што је напред речено може се притврдити и још неким „ситницама“:

а) српска држава реновирала је кућу Бана Јелачића, а тај Бан је директно заслужан за то што је Нови Сад 1849. године спаљен до темеља и што је тада изгорела непроцењива грађа за сваковрсну историју Срба (помиње се да је вредност библиотеке Јована Хаџића могла да се пореди са страдањем Народне библиотеке Србије);

б) у време кад је, на велика звона, објављено да ће на Филозофском факултету у Новом Саду бити отворен Лекторат за хрватски језик – без одјека је остала вест да је на Филозофском факултету у Загребу укинута Катедра за српски језик – основана 1874. године;

в) рекли смо напред да се пре стотинак година први пут по штокавским просторима чуло за „хрватско име“, а показује се да су данас у Хрватској Срби већ истребљени и биће да српска власт директно оснажује и негује усташку кољачку памет и у Београду, и у Новом Саду и у Суботици;

г) покушај суботичког градоначелника да такву памет макар мало „поткреше“ наишао је на жестоку реакцију и хрватске државе и њених најјевтинијих буњевачких „дужносника“ и то се завршило захтевом да „хрватски језик“ буде уведен у службену употребу свуда тамо где се у Србији могу наћи три једнако јевтина католика као што су они који такав захтев формулишу.

И сањиву српску власт треба обавестити: Буњевци су лојални српски грађани и патриоти, Србија је једина њихова држава док на Жигманове и Кунтићеве „Хрвате“ треба гледати као на будуће српске кољаче – којима је комунистичко-усташка коалиција на ону страну Дунава довела границу њихове резервне кољачке државе.

Буњевци-Хрвати, или Хрвати-Буњевци не постоје

Зато тим „новим Хрватима“ (тј. „Буњевцима-Хрватима“) треба узети из руку све оно што су од Буњеваца – покрали: и историјску традицију, и књижевност, и фолклор, и Дужијанцу, и Ивана Антуновића. И све друго што Буњевце обележава као посебну српску мањинску заједницу – која с Хрватима није имала никаквих веза све до усташко-комунистичког геноцида над Србима током Другога светског рата и после њега – до наших дана.

И док су они први постали баштиници „јасеновачке демократије“, они други на то гледају као на злочине над сопственим народом.*

* * * * * * * * *

* Овај текст упућен је на 13 највиших државних адреса у Србији, уз белешку која се овде преноси.

„Даме и господо,

Шаљем Вам овај текст с молбом да пажљивије приступате трговачким трансакцијама са „Демократским савезом Хрвата у Војводини“ и да више рачуна водите о Буњевцима. Разлози за то врло су прости: Буњевци су лојални српски грађани и патриоти, Србија једина њихова држава док на „демократске Хрвате“ (или на „Буњевце-Хрвате“) треба гледати као на будуће српске кољаче – којима се на оној другој страни Дунава налази резервна кољачка држава.

Зато тим „новим Хрватима“ (тј. „Буњевцима-Хрватима“) треба узети из руку све оно што су од Буњеваца – покрали: и историјску традицију, и књижевност, и фолклор, и Дужијанцу, и Ивана Антуновића. И све друго што Буњевце обележава као посебну српску мањинску заједницу – која с Хрватима није имала никаквих веза све до усташко-комунистичког геноција над Србима током Другога светског рата и после њега – до наших дана.

И док су они први постали баштиници „јасеновачке демократије“, ови други на то гледају као на злочине над сопственим народом.

(Ако Вам се учини да је текст предуг и незанимљив, погледајте макар коју десетину његових последњих редова.“).

* Напомена:

* Буњевци су етничка група насељена претежно у Бачкој, око Суботице, затим у Барањи, Банату, и Мађарској,  (у чонградској и пештанској жупанији). Према попису становништва из 2011. године, на територији Србије било их је укупно 16.706, а у Мађарској око 1.500 по попису из 2001. Тачније, Буњевци су, углавном, распоређени на простору између Суботице, Сомбора и Баје (у Мађарској), то Буњевци зову “бајски трокут”, уз оне у Чонградској и Пештанској жупанији.

Вук Караџић изнео је претпоставку да се Буњевци зову по херцеговачкој реци Буни, са које су доселили у Бачку. За Буњевце се сигурно зна, да су као католици дошли у Бачку око 1700, у пратњи котоличких калуђера, а сем тога их у свим тадашњим војним документима називају католичким Србима.

Пал Телеки, Мађар, познати стручњак за географију, универзитетски професор и каснији председник мађарске владе на својој етнографској карти Мађарске из 1910. године, Буњевце описује као католичке Србе.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ