Марина Муштовић: Мир и тишина у Италији или Како дресирати један народ

категорија Мишљења / дана 13/03/2021 у 9:42 часова /

A man, wearing a face mask, looks at a closed shop near the Spanish Steps in Rome on November 1, 2020. (Photo by Filippo MONTEFORTE / AFP)

Биланс италијанског експеримента с једногодишњим полицијским часом је око 400.000 пропалих и затворених предузећа и 5 милиона и 600.000 екстремно сиромашних грађана

Када је 8. марта 2020. премијер Ђузепе Конте потписао први декрет о новим правилима понашања у условима „куге зване ковид 19“ која је захватила Италију, људи су се нашли у чуду јер им је преко ноћи наређено да седе закључани у својим кућама, и да док не прође опасност од заразе, забораве на свој претходни живот и на кафиће, ресторане, биоскопе, позоришта, излете, путовања… У почетку су сви били престрашени и послушни, али је још увек било оптимизма да ће ускоро бити боље, поготово када је наступила еуфорична фаза певања и свирања по терасама и крововима зграда, где су се вијориле италијанске заставе и транспаренти с поруком „Tutto andra bene“ (Све ће бити добро).

Недавно се италијански писац и глумац Стефано Масини појавио у врло гледаној ТВ емисији „Пјаца пулита“ и у студију развио изгужвани чаршав који је, како каже, пронашао поред једног римског контејнера, а на којем пише „Tutto andra bene“. Масини је том приликом алармантно упозорио: „Ништа неће бити добро, али дај боже само да не буде и горе.“
Наиме, прошла је година од првог италијанског декрета, који је означио и први дан „нове нормалности“. Или почетак „ере пандемије“, како је недавно из Брисела поручила председница ЕУ владе Урсула фон дер Лајен, ставивши тако свима до знања да морају да буду стрпљиви, да поштују прописана правила понашања у рату против злог вируса и да се не надају да ће у скорије време опет моћи да живе као некад.

Али стрпљење и најоптимистичнијег и најпокорнијег грађанина има границу толеранције и он, ако је без посла, новца и перспективе, постаје бесан и спреман на све. Поготово ако сада спава на улици и храни се у јавној кухињи, а до пре годину дана је од свог рада успевао да живи достојанствено. Биланс италијанског експеримента с једногодишњим полицијским часом је око 400.000 пропалих и затворених малих и средњих предузећа и 5 милиона и 600.000 екстремно сиромашних грађана – ИСТАТ – децембар 2020 (Италијански државни институт за статистику).

Уједно, судећи према ТВ извештајима, без обзира на тренирање строгоће кроз неколико стотина декрета, вирус и даље не јењава, већ напротив – као у некој хорор видео-игрици – појављују се сваког дана нове мутације и варијанте: после енглеске, стигле су редом бразилска, јужноафричка, нигеријска, чешка и најновија тајландска…

Годину дана је италијанским политичарима „санитарна криза због пандемије“ служила као нека врста кишобрана, тачније владање кроз „хитне декрете“, уз медијско утеривање страха, а крајњи резултат било је само нагомилавање проблема, што је довело до врло хаотичне ситуације која је често прелазила у гротеску и попримала све елементе театра апсурда.

Ресторани и кафићи су прво затворени, а онда отворени, уз обавезу да их власници преуреде у складу с безбедносним мерама поштовања социјалне дистанце. Многи су узели повеће кредите да преуреде локале, али таман када су радови завршени, уследио је нови декрет по којем се дозволе за рад локала укидају. А да нико не зна зашто, а још мање ко ће и када враћати кредите за улудо потрошен новац. Биоскопи, позоришта, концертне дворане и дискотеке у метрополи као што је Милано не раде већ годину дана; не раде ни туристичке агенције, као ни већина авио-компанија и ауто-превозника. Затворена су и сва скијалишта, иако је влада свечано обећала да ће за божићне празнике зимска туристичка сезона бити отворена. И таман када су људи из бранше организовали све за свечани почетак, уследио је нови декрет – стоп, нема ништа и све се опет затвара. Исто се десило и у фебруару и у марту, а према најновијем декрету, скијање ће можда бити допуштено од 6. априла, али није прецизирано на којим глечерима и у ком делу света…

Побуна против глупости

По ко зна који пут обавештени смо да нам се од 1. марта опет црно пише јер регија Ломбардија, чији је главни град Милано, из жуте опет улази у наранџасту зону. Односно у тамнонаранџасту, што је на корак од опасне црвене у којој влада тотални lockdown, односно опет забрана свега и закључавање у куће. Да би се схватила ова права италијанска параноја од боја и нијанси која траје већ годину дана, треба нагласити да ми овде сваке недеље чекамо извештај „експертског тима“ како бисмо сазнали у којој смо зони и шта можемо, а шта не можемо. Жута зона значи отварање ресторана и кафића, али само до 18 сати. Наранџаста зона значи затварање кафића и ресторана до даљег, али и строже мере за излазак из кућног притвора, одлазак код пријатеља и родбине.

Италија се у суботу, 27. фебруара, за последњи викенд слободе пред најављено затварање, побунила, масовно изашла на улице, у паркове, кафиће и у ресторане и то и без заштитних маски, које су овде обавезне и на отвореном. Била је то побуна против свега што су грађани стрпљиво и дисциплиновано трпели и поштовали годину дана радећи све што је власт наређивала, да би ситуација била још драматичнија него када се корона први пут појавила.

Ситуација је постала експлозивна када је проф. Масимо Гали, вирусолог и директор специјалне миланске болнице Сако за инфективне болести, ухваћен у лажи када је панично упозорио да нам ускоро предстоји прави помор због „енглеске варијанте вируса која је још опаснија и смртоноснија“. Апеловао је да се под хитно уведе потпуно затварање док још није касно, јер његова болница више нема капацитета да прима све новозаражене који су на граници између живота и смрти. Убрзо је уследио одговор запослених из поменуте болнице који су пред ТВ камерама изјавили:

„Ово је лаж! Ми немамо ниједан случај енглеске варијанте вируса. Имамо само два корона пацијената – један има 92, а други 97 година. Професор Гали намерно сеје панику, а питајте њега зашто и ко га за то плаћа!“ На још увек слободном интернету уследиле су псовке и претеће поруке, укључујући ту и алармантне позиве на револуцију: „Доста је било! Нека свако узме мотку и идемо све да их разјуримо.“

Нико још није узео мотку, али се зато на стотине људи окупило на Навиљима, у живописном миланском кварту изграђеном уз канале које је пројектовао Леонардо да Винчи. Сви кафићи и ресторани били су препуни, и млади и стари скинули су маске, нико није поштовао обавезно затварање локала и забрану јавног окупљања после полицијског часа, а у ово народно весеље под ведрим небом, уместо да растерују и хапсе изгреднике, укључили су се и полицајци и карабинијери.

Протести су се попут шумског пожара раширили по целој Италији и реализација предлога с друштвених мрежа да се крене у обрачун и општу револуцију – судећи према анализама многих политичких аналитичара – све је извеснија. Удружење италијанских психијатара више пута је апеловало да од пандемије вируса корона и његових бројних варијанти много већу опасност представљају психичке болести и насиље, поготово међу младима, који су из очаја и досаде почели да се чудно забављају: преко друштвених мрежа се организују у групе и без икаквог разлога туку се по улицама и разбијају све пред собом.

У међувремену, владајућа црвено-жута коалиција успела је да се неславно распадне. Разлог је новац, тачније расподела 209 милијарди евра које је ЕУ за реализацију пројеката Европске помоћи (Recovery&Next Generation Europe) наменила Италији.

На чело нове италијанске владе „националног спаса“, и на иницијативу председника Италије Серђа Матареле, постављено је „техничко лице“, и то не било ко већ управо Марио Драги, доскора први човек Европске централне банке и, судећи по његовој биографији, особа која тренутно у Италији нема конкуренцију што се тиче професионалних компетенција и међународног угледа.

Општа еуфорија у Италији око избора Марија Драгија за новог премијера, од којег осиромашени и измучени народ очекује чуда, баш као да је неки светац-чудотворац или Хари Потер који ће чаробним штапићем преко ноћи све променити набоље, не само да се у Италији не стишава већ се добрим делом пренела и на Брисел, где је прошле недеље организован самит шефова влада ЕУ, наравно преко онлајн-платформе Зум због безбедносних мера услед пандемије короне. И где је Марио Драги, звани Супер Марио, дочекан као божанство и водио главну реч.

У Бриселу разлога за забринутост има јер је све више незадовољних грађана који немају поверење у умерене, прогресивне и проевропске владе, и према истраживањима јавног мњења, у већини чланица ЕУ јача екстремна десница, која нуди већ познате рецепте, понекад чак врло екстремне, тако да се по ко зна који пут показује тачна она тврдња да историја јесте учитељица живота, али да, како ствари тренутно стоје, ова школа данас има врло мало ученика. Зато је успех Марија Драгија што је без проблема и за кратко време у Италији ућуткао све сумњиве елементе: суверенисте, националисте, екстремне левичаре и десничаре, тако што их је ујединио у новој влади „националног спаса“, у којој су сви сада срећни и задовољни, јер је свака странка која је подржала Драгија добила своју квоту министарских фотеља; истина на местима која нису од стратешког значаја и где се не врти озбиљан новац. Драгијева влада помпезно је названа „Владом најбољих“, али су многи остали затечени када се на првој конференцији за медије обратио присутнима и хладним гласом саопштио имена министара за које се никако не би могло рећи да су оно најбоље што Италија данас нуди. Наиме, у питању је техничко-политичка влада у којој су на челним местима на којима се одлучује о „озбиљним стварима и о озбиљном новцу“ искључиво техничка лица, „озбиљни људи од поверења“, сви до једног с пословним биографијама које су сличне Драгијевој: елитни амерички универзитети, успешне међународне каријере у њујоршким пословним банкама и глобалним финансијским гигантима. И пре свега, сви су врло дискретни и мистериозни, тако да се многи питају шта они то заиста спремају.

Мир, тишина и дискреција

Пре неколико дана се сазнало да је Марио Драги, тачније његова особа од поверења министар финансија Данијел Франко потписао уговор с консултантском фирмом за пословне стратегије McKinsey&Co. из Њујорка којој је поверена израда плана опоравка (фамозних 209 милијарди евра) који треба до 30. априла предати Европској комисији. Познато је да је хонорар поменуте фирме прави ситниш – свега 25 хиљада евра, тачније у питању је само покривање основних трошкова приликом израде елабората. Наводно је ово лична услуга и мала помоћ овог финансијског мултинационалног гиганта у драматичној ситуацији у којој се као премијер нашао њихов стари пријатељ. Међутим, многи сумњају да ће експерти те куће финансијски профитирати тек када дође до конкретне реализације одобрених пројеката који ће предложити ЕУ комисији.

Када се сазнало за ову одлуку, сва настојања да се од Марија Драгија добије изјава на поменуту тему била су безуспешна. Наиме, још приликом његове прве конференције за медије, када је постављен за премијера, обавестио је новинаре да се његов начин комуникације драстично разликује – не користи друштвене мреже, не даје интервјуе и сва саопштења за јавност издаваће се на званичном државном документу; наравно, када то буде потребно и када заиста буде имао нешто важно да саопшти.

Ништа чудно, с обзиром на то да је нови премијер врло ћутљив и познат по великој резервисаности. И да је можда једини светски премијер који се чак ни у драматичној ситуацији пандемије која још увек хара Италијом до сада никада није обратио грађанима да их бар учтиво утеши, поготово када је објављен драматични број од 100.000 жртава ове пошасти.

Потпуна тишина влада и око афере McKinsey и Драги се не оглашава ни после неколико званичних захтева неколико италијанских сенатора да објасни о чему се ту заиста ради. Односно да ли је у питању трач или је претходни план за опоравак бившег премијера Ђузепеа Контеа поцепан а за нову и непознату верзију ангажовани су Американци.

За сада из премијерског кабинета нема одговора, осим што је Марио Драги грађанима поручио да мисли на њих: на чело кризног штаба за ванредне ситуације постављен је искусни генерал Франческо Фиљуоло (некадашњи шеф НАТО мисија у Авганистану и на Косову) који се јавно појављује искључиво у војној униформи. Ускоро креће озбиљан посао масовне вакцинације, јер Драги није задовољан тренутном ситуацијом – вакцинисано је само милион и по од укупно 60 милиона Италијана. Ову вест је римска „Република“ пропратила поднасловом на првој страни: Ако затреба, војска ће ићи од врата до врата и вакцинисати грађане. Звучи прилично застрашујуће, зар не?

Постскриптум

Иначе, 6. марта завршен је догађај године за све Италијане – фестивал лаких нота Сан Ремо 2021, овога пута без присуства публике. Победници су хеви-метал група Молескин с нумером „Zitti e Buoni“ (у слободном преводу: Ћутите и будите добри. И мир и тишина!). На друштвеним мрежама одмах су се појавили злуради коментари: