АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ: Истополно силовање Србије или подршка Дулету Савићу

Ко има морални ауторитет да пркоси већинској Србији, миленијумским традицијама и верским убеђењима, која су прошла кроз сито и решето векова људског искуства?

Ако нам се преко Другог дневника тзв. јавног сервиса самоуверено саопштава да ће Закон о истополним партнерствима „извесно“ бити донет – да ли треба да само колективно климнемо главама, пошто је то већ одлучено „тамо горе“, од стране оних који „знају боље“? Наравно да се то очекује од нас, иначе нам се не би саопштавало на тај начин, и то преко телевизије за коју сви плаћамо претплату, али на чију уређивачку политику немамо никакав утицај.

Ко је то унапред одлучио да ће Народна скупштина усвојити поменути закон? Каква је то онда скупштина, када се унапред зна исход гласања? Нити је скупштина, нити је „народна“. И да ли је тај исти који је унапред одлучио како ће скупштина гласати наложио тзв. јавном сервису да још пре гласања прокламује овај закон као готову ствар? Ко је тај? Председник државе? Западне амбасаде? Бујошевић? Стефановић? Ко? Каква је ово држава уопште кад морају да се постављају оваква питања?

Неизабране индивидуе

То сигурно није Гордана Чомић, упркос невероватној ароганцији с којом наступа. Јер, јасно је, она је, по сопственом признању, експонент политике пропале Демократске странке, придодат редовима садашње владе зарад намиривања рачуна са западним странцима. Нема тих избора на којима би она могла да буде изабрана. Што је не спречава да српској јавности намргођеног лица хладнокрвно и безобразно саопштава да не мора да учествује у томе ако јој се не допада, али да ће закон ипак бити усвојен. Ко је Гордана Чомић да нам саопштава да смо толико неуки па мора да нам „наноси“, односно намеће законе попут овог?

И ко је Бранкица Јанковић, тзв. повереница за равноправност, која је умислила да је васпитачица нације и да има право да нас подучава о томе шта је исправно а шта не? Ко ју је то изабрао – не поставио, јер поставити се може било ко – за националног педагога, на којим изборима? Имам родитеље који су ме васпитали, и то је сасвим довољно. Други васпитачи ми нису потребни. А за моралне савете се обраћам Цркви или Светом писму. Које је, на тему „истополности“, више него јасно. Црква траје два миленијума, и на њеним темељима је саздана савремена Европа. На темељима идеологије коју заступа ефемерна Бранкица се та иста Европа пред нашим очима разграђује.

Зашто наглашавам неизабраност ове две индивидуе? Зато што оне покушавају да наметну нешто што већинска јавност Србије не подржава. Тај квази-либерални манир сигнализирања и наметања врлине, макар и силом, наводно мусавим и неуким масама се мора коначно прекинути. Ко су Чомићка и Станковићка да нам намећу закон о „педерским браковима“ – како их је луцидно окарактерисао легендарни Дуле Савић – упркос расположењу већине? И ко су индивидуе са РЕМ-а да прете санкцијама телевизији преко које је Дуле Савић то саопштио? Који је њихов морални ауторитет да пркосе већинској Србији и миленијумским традицијама и верским убеђењима која су прошла кроз сито и решето векова људског искуства? Ко су они да клевећу једног часног и поштеног човека, који је толико тога дао Србији, да његов традиционалистички и патријархални став представља „говор мржње“? Кратак одговор: они су нико и ништа.

Брод лудака

Такозвани либерални свет се распада, пуца по шавовима. Дави се у сопственим ексцесима, финансијским и моралним, у бруталном раслојавању на ултрабогате и на све обесправљеније масе, тоне у орвеловску дистопију тоталног надзора владавине корпорација. Али неко би хтео да и Србију силом веже за тај Титаник, за тај брод лудака и развратника на којем, између осталог, „либералне“ друштвене мреже аутоматски бришу сваку тврдњу о крађи на америчким изборима или о томе да постоје само два биолошка пола, али се зато морају силом терати да бришу објаве које пропагирају педофилију и педофиле.

Либерал-фашисти немају никакво право да већинској Србији намећу овакве законе. Нека прво изађу на изборе са својом листом, нека освоје већину. Или нека организују референдум. Али, наравно, они то неће учинити. Зашто и би? Ту је СНС, која алхемијски претвара гласове великог блока српске традиционалистичке већине у подршку декадентним либералним експериментима. Опет, све ради намиривања рачуна са западним странцима, којима су очигледно дужни. А можда и по саветима Тонија Блера.

Јасно је – комесарке Чомић и Станковић су само паравани иза којих се крије владајућа странка, односно домаћи и страни актери који њом управљају, уз нос већинској Србији, чије би друштво, по Чомићкиним речима, да „изору“, шта год „домороци“ о томе мислили.

То је друго име за силовање. Па, браћо и сестре Срби – хоћемо ли на ово силовање пристати?

Извор:
ИСКРА