Похвала праведности

Ми, људи, веома брзо примећујемо сваку неправедност нама нанесену. Љутимо на све који нам се нађу у близини, па чак и на самог Господа Бога, ако у нашем животу не иде онако како би ми то хтели. Али неправедност коју ми чинимо у свету, не видимо баш тако јасно. Чак не желимо ни да је признамо.

Праведност, правда – каква прекрасна реч! Има нешто божанствено у њој. Она надахњује, прекорева и мучи. Свето нас мучи, кад се боримо за правду других људи, и у тугу нас баца када се боримо, и то веома често око неких бесмислица, када су други нарушили праведност у односу на нас.

Сама правда нас све време гура и нуди да никада да не будемо испод ње. У својој души осећамо мир и радост када чинимо правду, а нарочито када се у својим осећањима уздижемо изнад правде. Стати изнад правде – то већ значи ући у Царство Христове љубави.

Ми, људи, имамо осећања која се могу назвати дарежљивим, богатим, као што су, на пример – љубав, великодушност, несебичност, самопожртвовање. Али у нама постоје и друга, од ових скромнија, осећања, која су нам у свакодневном животу још потребнија, и без којих живот у свету постаје сасвим немогућ. У та тиха и скромна осећања спада и осећање за правду. Оно регулише основе човековог живота – личног, друштвено-социјалног и државног. За осећање правде су везана и осећања простог поштења, нелагања, уважавања другог човека, његовог живота, његове речи, његове слободе. Слобода је најглавнији део живота другог човека. Слобода се мора чувати правдом. Правда се дефинише заповедима које је Бог дао човечанству на Синају. Све оне говоре о праведном Закону Божијем, који је дат човеку. И десета, посљедња заповед говори да је неправедност према другом човеку недопустива чак ни у човековим скривеним жељама. Не смије се желети ништа што може нарушити живот и права другог човека.

Ја сам љубав назвао дарежљивим, „богатим“ осећањем. Наравно, то се не односи на сваку љубав, него само на самопожртвовану и праведну љубав. На пример, ако се родитељи који су усвојили дијете према њему понашају горе него према свом рођеном детету, они испољавају неправедност. Тако праведност контролише чак и љубав.

Шта Библија говори о праведности? Књига о Јову говори са похвалом: „Бијаше тај човек непорочан, праведан“ (Јов, 1:2). Псалам 118. говори о Богу: „Праведан јеси… и праведни јесу судови Твоји“. Из тога следи да, ако ми не осећамо Божанску праведност у односу на себе, то значи да наша савест заостаје од времена и од Истине Божије.

Недавно ми је један младић испричао каква му се непријатност десила. Када су разбојници пљачкали бензинску станицу, он се случајно нашао у близини, и полиција га је ухапсила. Протекло је извесно време док се испоставило да он то није учинио, и он је то време провео иза решетака. Мене је задивила и обрадовала реакција тог човека на такав поступак, који по њега није био праведан. Он је рекао: „Након што сам упао у ту збрку, почео сам да размишљам о ономе што се десило; и дошао сам до закључка да је у том догађају постојала извесна морална закономерност, и у њему сам увидео вишу праведност. Ствар је у томе што сам једном раније био починио неморалан поступак, који је заташкан. И ја сам морао да претрпим неку количину патње због тога данас. То је праведно…“ Ја сам се задивио таквом морално-чистом, религиозношћу проникнутом свешћу о животу тог младог човека. „Таква је истинска вера у Бога“, помислио сам ја.

Савест, као осећање глобалне праведности, урођена је у човеку (човек је „образ Божији“). Код деце и младих људи савест зна да буде много тананија него код људи који су се наживели и надисали се неправедности овога света. Идући у свом животу путем моралних компромиса, човек себи постепено пустоши душу и престаје да осећа када бива неправедан према другом човеку, оштро, ипак, при том осећајући сваку неправедност других када су сами у питању.

Милосрђе према бедним Псалам 87. не назива милосрђем, него праведношћу; и то је, наравно, праведно. „Ништом пружајте праведност“ – говори Библија. Ако имаш два парчета хлеба и две кошуље, а човек који је тик уз тебе нема ни парчета хлеба, па чак ни једне једине кошуље, то више није нити љубав, нити милосрђе – него баш праведност, када даш једно парче хлеба и кошуљу ономе коме је то неопходно. Говорећи у Посланици Ефесцима о томе како деца морају да поштују родитеље, апостол Павле поштовање родитеља назива праведношћу. Заповед коју је Бог дао човеку: „Поштуј оца твојега и мајку твоју, да благо теби буде и да дуголетан на земљи будеш“ (јединствена заповед са обећањем) указује на пут праведности. Непоштовање и непажња према људима који су такво огромно дело за нас учинили – родили нас на свет и од Самог Бога били изабрани да постану наши отац и мајка – је дубока, вапијућа неправедност. Далеко не сви то осећају тако. Али када сами окусе исту ту неправедност на себи, од стране своје деце, боље се подсете свог греха.

Благоразумни разбојник, који је висио на Голготи уз Спаситеља света, заустављајући другог, такође распетог, али озлобљеног разбојника исказао је мисао која је показала јасност и поштење његове моралне свести и високу његову праведност. Он овако рече свом, такође распетом и умирућем на крсту, другу: „… ми смо праведно осуђени, зато што смо достојно по нашим делима примили; а Он (тј. Христос) ничега лошег није учинио“ (Лк. 23:41). Овде се јасно види двојака усмереност праведности: то је човеково признање своје кривице, и признање невиности другог човека. То је пример поштене, неегоцентричне свести. Она се и у веома грешном човеку може открити. То је илустрација онога што је Ф. М. Достојевски рекао о човеку уопште, а и о руском нарочито, у својој књизи „Забелешке из Мртвог дома“. Достојевски је увидео да се у души чак и најокорелијег злочинца скрива искра човечности, која и јесте образ Божији у човеку. Ту је источник све светске праведности. Свјетлост иде од Бога кроз човека, који је протрљао огледалце своје душе, скинуо прашину са своје савести и почео да рефлектује Божију Свјетлост. Ми у свету осећамо велику утеху од сваке праведности, независно чак ни од тога, односи ли се она или не на нас лично. Праведност је свјетлост сама по себи. И када се дотичемо ње, ми преживљавамо осећање пуноће живота и радости. Бог је тада са нама. То је схватио разбојник на Голготском крсту. И због тога је са Христом ушао у Рај.

Највеће торжество правде збиће се на посљедњем Суду, када Бог „отре сваку сузу“ са очију човека. Све ће тада бити названо својим правим именом, пашће свака лажна величина, и правда ће заузети своје место. То ће бити апотеоза свемирне правде и највише љубави.

Увидети праведност оних који нас окружују, осетити и своју праведност у односу на друге људе – то је велика срећа, пошто је највиша правда – изнад правде, и њено име је љубав.

Архиепископ ЈОВАН Шаховској

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ