ЋИРИЛИЦИ ЈЕ УСТАВОМ ОБЕЗБЕЂЕНА ЗАШТИТА, АЛИ УСТАВ НЕ МОЖЕ САМ СЕБЕ ДА СПРОВОДИ

Поводом двадесет година уставног рата „Ћирилице“ за ћирилицу (2001-2021)

• Устав (ни)је заштитио српску ћирилицу!
• Стање српске ћирилице у Србији приближава се оном стању из времена окупације Срба и Србије јер српски лингвисти и власт не спроводе уставну обавезу о ћирилици у српском језику већ 15 година

Пише: проф. Драгољуб Збиљић,
оснивач удружења „Ћирилица” из Новог Сада

У богатству исказивања мисли у српском језику и стилу могућа су два закључка у вези са спасавањем српске азбуке према којој се примењује насиље у трајању од око хиљаду година. У време владавине српскохрватског језика међу Србима су се наметали пропагандно „равноправност писама“ и богатство двоазбучја“две суштински бесмислене, јер су неприродне, немогуће и у пракси и непримењене у било којој лингвистици изван српске језичке науке. То се није спомињало у хрватској лингвистици, а у српској лингвистици је била створена „специјална“ „наука“ у којој је једно говорено, а у пракси се сасвим друго спроводило. Говорило се да су писма (хрватско и српско) међусобно „равноправна“, а у јавности, у стварности спроводила се масовна, добро осмишљена, фаворизација хрватске абецеде на штету српске азбуке. Као резултат тога добили су Срби (и у Србији) исфаворизовано хрватско писмо које се данас креће у Србији око 90 одсто у овом часу, а српско писмо је сужено на десетак процената јавне употребе у језику Срба. Већ постоји низ области у којима се користи српски језик, а да нема ни једног јединог слова ћирилице.

И све то у условима постојања Устава Србије из 2006. године у чијем се члану 10. народ определио за нормално, уобичајено у свим другим језицима Европе и света с матичним писмом у матичном језику са стопостотном предвиђеном сувереношћу. Тако пише јасно у усвојеном актуелном Уставу у реченом члану 10: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“  Наравно, за друге језике предвиђена је у другом ставу тога члана сувереност сваког писма сваке језичке и националне мањине. И ниједна мањина нема никаквих проблема у свом језику у вези са својим писмом.

Проблем имају свих 15 година после усвајања (и) важећег Устава само Срби, само њихов језик у којем и даље постоји велика, невиђена и недогођена апсурдност и анархија у свету: једно је уставна обавеза (српски језик са српским, ћириличким писмом, а у јавности, у пракси, у примени наставља се и даље комунистичка ранија из Југославије фаворизација хрватске абецеде као замена српском писму (азбуци).

Да ли је крив Устав?

Узрок томе је, пре свега, у практичном настављању језичке „науке“ познате под називом „сербокроатистика“. Истина је да су српски лингвисти – под притиском политичара после разбијања Југославије и хрватског одустајања од спровођења Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику још, практично, 1967. године, а српски лингвисити не само да су се држали тог договора до разбијања Југославије него су и после тога, иако су формално вратили претходно име српском језику – наставили у пракси да се сербокроатистички баве нормирањем српског језика и писма и у најновијем измењеном и допуњеном издању Правописа српскога језика Матице српске и после јасне уставне одредбе о једноазбучју српског језика, као што је то општа европска и светска пракса. Српски лингвисти су схватили да они једини имају право да буду изнад Устава и народа, па су језик Срба, што се писма тиче, нормирали на исти начин као што су то чинили по ранијим уставима и по сербокроатистици.

Српски лингвисти чак су у српским језичким институцијама, посебно у САНУ-овом Институту за српски језик чак и формално, а не само суштински наставили сербокроатистику и у називу најважнијег језичког подухвата у Речнику српскохрватског књижевног и народног језика. У складу с тим је и споменути српски правопис који је задржао сербокроатистички начин решења питања писма задржавањем и српског, ћириличког писма и хрватског абецедног писма као алтернативног.

Дакле, српски лингвисти су и у неуставном правопису оставили решење, сагласно својој тврдњи из 1990. године да је „назив српскохрватски језик израз њиховог научног убеђења“. Такву тврдњу нису званично никада колективно поништили и они, посебно, у решењу питања писма, и даље неће да примене уставну одлуку о суверености ћирилице у језику Срба, сматрајући да се Устав једино на њих не односи.

Сада (али и увек) време је да се озбиљно постави питање зашто Устав није спасио српску ћирилицу, тј. да ли је Устав заштитио ћирилицу.

У богатству српског језичког израза и стила могућа су два одговора: да Устав није заштитио ћирилицу и да ју је заштитио. Једни, видевши да у Србији и даље све више влада хрватска абецеда, могу да одговоре да „Устав није заштитио ћирилицу“. И тачно је да је није заштитио чим је српско писмо  противуставно и даље само у изузецима. Али је од тога тачнија истина да Устав у Члану 10. јесте заштитио ћирилицу на исти начин на који је заштићено свако друго писмо у сваком другом језику у Европи и свету, али српског писма, и поред уставне њене пуне, стопостотне заштите, нема у јавности зато што се, за разлику од свих других земаља, у Србији не примењује доследно и свуда  у пракси та уставна заштита, јер Устав, нажалост, не може сам себе да спроводи а они који, као лингвисти и власт у свим другим државама, спроводе уставне обавезе, једино у Србији ни лингвисти (у правопису) ни власт (у закону и стварности) не примењују оно што јасно пише за ћирилицу у Члану 10. Устава Србије. Свако би требало да је свестан чињенице да се нигде, ни у једној другој држави, не спроводи уставна обавеза сама по себи, без носилаца и извршилаца правне државе и без лингвиста који, као ни било ко други, не смеју да схвате да се на њих уставна обавеза у вези с ћирилицом не односи.

Штетно је не указивати на једине кривце

Дакле, штетно је јер није истинито, рећи да „Устав није заштитио ћирилицу“ кад се зна да јеУстав Србије, као и сваки други устав у Европи и свету, заштитио српско, ћириличко писмо, али се Устав и народ код нас нису заштитили од неодговорних и бахатих лингвиста и власти зато што се понашају као да су они једини изнад Устава. То не постоји тако ни у једној другој држави у вези с језиком и писмом, осим у Србији. Код нас не раде како треба и како су обавезане и језичке и државне институције.

По нашем убеђењу, лингвисти су за неуставну анархију у писању српског језика далеко (не)одговорнији од власти. Јер само лингвисти су стручни, професионални и плаћени да спроводе уставне обавезе у вези с језиком и писмом у нормирању језика.Политичари имају макар некакав изговор за  анархију у писању језика Срба јер политичари и народ у школи и даље уче баш од лингвиста, од професора српског језика да „Срби имају два писма“, да је то само за Србе „богатство“, јер тај сербокроатистички погубан наук само за Србе шире и даље они који су плаћени да се српским језиком и писмом баве на начин на који се језиком и писмом баве сви други лингвисти у Европи и свету. Али, српски лингвисти и даље су једини изузетак у начину нормирања језика и писма у језику.

Ово што се ради у Србији, посебно последњих 15 година, са српским писмом у коришћењу српског језика је чист злочин. И када би Хашки суд хтео да се бави (и) српском правом у вези с њиховим писмом, судио би српским лингвистима и властима за настављање „удруженог злочиначког подухвата против српске ћирилице и њене суверености“. Али, нажалост, Хашки суд се слабо  занима за права (и) Срба, а још мање за право (и) Срба на српско писмо. Хаг би се заинтересовао за правду неког другог народа у њиховом писму кад би се у Србији догодило, не дај Боже, брисање или чекићање нечијег другог писма. Али, пошто је реч о чекићању српске ћирилице, то њима не смета. Ту је реч о „правди за све, осим за Србе“

Такав је тренутни интерес белосветских моћника, а кад је реч о ћирилици, пре свега домаћи моћници данас неће да спроводе српски Устав у Србији. Зато је данас у многим областима употребе српског језика у стопостотној владавини оно писмо (туђе, латиничко) које је владало и у окупацији Срба и Србије у Првом светском рату, потом у Друго светском рату у оквиру НДХ, а данас је за ћирилицу једва мало боље стање него у ранијим окупацијама.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ