Култура сјећања уместо културе заборава

Народ којем је читав XX век протекао у огромном страдању, над којим је почињен геноцид, не сме да заборави своје мученике, мора да се сјећа жртава од Косовског боја до новог косовског распећа. И ниједну жртву, нити један злочин почињен у том раздобљу не сме да заборави, сви су једнако важни и заслужују да их се сјећамо.

Пише: Драган Деспотовић

СРБИ НИСУ ВОДИЛИ ОСВАЈАЧКЕ РАТОВЕ

Можда би нетачно било рећи да никада у историји нисмо водили освајачке ратове, али оно што се може рећи је да од Косовског боја нисмо водили освојачке, него одбрамбене или ослободилачке ратове.

Нису Срби никада хтели да отимају туђе, већ само да заштите оно што им историјски припада.

Нама је одувек било важно да заштитимо нејач и отаџбину и да ослободимо оне територије које су нам насилно отете и на којима су Срби били изложени терору.

90-их година прошлога вијека о нама је створена црна легенда, како смо тобоже ми злочинци који врше злочине над нацијама створеним у XX веку и како ми “отимамо” њима наше српске земље на којим је безброј података о вишевековном постојању Срба на тим просторима, док нема ни спомена о постојању нација створених у XX веку.

XX ВЕК ОБЕЛЕЖИО СТРАДАЊЕ СРБА – ВЕК ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА

Огромно је страдање Срба у XX веку, тешко је набројати само сва стратишта српског народа, а камоли имена жртава. То је без сумње најгори век за Србе, страдали смо прво у Балканским ратовим, па у Првом светском рату у коме је погинуо сваки трећи Србин, ни од тога се нисмо опоравили да би одмах након тога дошло незамисливо страдање у Другом светском рату.

Након тога је уследио живот у “братству и јединству” у коме се “могло спавати на клупи”, али су зато небројени Срби побијени, а после долази до распада Шугославије, створене на лажи о братству и јединству и на прикривању злочина над Србима. Долази тако што су поново почињени безбројни злочини над Србима од Словеније, преко Хрватске, Босне и Херцеговине па до Србије и Косова и Метохије.

ТАБУ ПРИСТУП ГОРИ ОД ЋУТАЊА

Не може се рећи да се за време Шугославије није говорило о страдању у Другом светском рату, али је причање о злочинима имало табу приступ.

Злочинци су представљани као имагинарни фашисти, само због тога да би се сакрила њихова национална припадност и тако урушила лажна слика братства и јединства, док су са друге стране жртве представљане као антифашисти, комунисти… такође да би се сакрила њихова национална припадност, а тако и разлог због кога су убијени, а то је што су били православни Срби.

Имамо и примјере о којима није смело да се говори, да би се сакрила одговорност комуниста, такав примјер је покољ преко 6. 000 Срба у Старом Броду и Милошевићима.

Тај покољ усташе, односно Црна легија је могла да изврши због тога што је по наређењу Јосипа Броза, Прва пролетерска бригада под командом Коче Поповића извршила напад на српске устанике у Подрињу и Бирчу, у правцу Романије, Власенице, Милића, Братунца и Сребренице и тако уништила сваку могућност да се српски народ одбрани на тим просторима, а то у својим записима потврђује и Перо Ђукановић.

Комунистичке власти су сакривале и злочин у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама те у руднику Раковац где је убијено преко 2. 300 Срба, али и у многим другим местима и то су чињенице које нико не може оспорити.

АКО ПОКОЉ НИЈЕ ПРАВИ НАЗИВ ЗА ГЕНОЦИД НАД СРБИМА У НДХ, ЗАШТО СЕ НЕ ДОГОВОРИМО ОКО ДРУГОГ

Скупштина удружења грађана Јадовно одлучила је да злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог светског рата од стране Независне Државе Хрватске именује као Покољ, са тим су се једни сложили док се са друге стране једни противе том називу.

Зар није могуће да седну и једни и други и да воде нормално дискусију, како би се или прихватио овај назив или се дошло до другог рјешења? Зар морамо да се око свега дјелимо и свађамо, зар не можемо око тако важног питања да донесемо јединствен став?

Такође исто је и када се ради о броју жртава, било да је то у Јасеновцу или неком другом стратишту, налазимо се на различитим позицијама, зар то није могуће да саслушамо једни друге, ослобођени сваке сујете да смо само ми у праву, да чујемо шта наш брат или сестра, наш саговорник има да каже о томе и да се једном за сва времена дођемо до приближних бројева?!

Па да више једни не говоримо овде је оволико страдало, овде оволико и да на крају ни сами не знамо ни где смо ни шта смо.

Консензус око броја страдалих је важан, али ако се будемо стално око тога међусобно “клали”, бојим се да ћемо заборавити оно што је важније, а то је да прослављамо наше мученике, који су својим страдањем примили непропадљиви венац од Онога који је смрт победио.

БЕОГРАД МОРА ДА СЕ СЈЕЋА

У Београду као главном граду данашње Србије мора постојати спомен музеј свих српских жртава, а у који би приликом доласка страних државник, дипломата… сваки од њих морао прво да дође ту да се поклони српским мученицима.

Али и да би нове генерације Срба, од школских дана биле довођене ту да им се на једном мјесту покаже сва страхота огромног српског страдања, како би и они градили културу сјећања, да би памћење на наше мученике остало вјечно.

Мора Београд после толико година ћутања, да проговори и да заштити своје мученике од заборава, само тако ће бити главни град свих Срба, а не недај Боже да остане као до сада уточиште за антисрбе.

Срамотно је да на пример у израелском Јад Вашему или у Меморијалном комплексу у Бруклину пише има система логора Јасеновац у коме је највећи број убијених логораша српске националности, а да за то време у Београду главном граду Србије нема ни спомена Јасеновца или неког другог српског стратишта.

КУЛТУРА СЈЕЋАЊА НИЈЕ ПОЗИВ НА ОСВЕТУ

Често нас који говоримо о српским жртвама, на друштвеним мрежама прозивају како би ми да се светимо, како би да чинимо оно што су они нама чинили, што није истина бар што се мене лично тиче.

Лично се водим рјечима Светог владике Николаја Велимировића: “Нећемо ми правити злочиначке и кукавичке освете над ничијом нејачи. Ми нећемо, као они, под фирмом Христа и хришћанства да прљамо наше чисте и невине руке у крви њихове деце, девојака, жена и стараца. Ми нећемо да се служимо средствима њиховим, јер бисмо били као и они.”

Наша освета ће бити култура сјећања на наше мученик и њихово прослављање, као што је и рекао Свети владика Николај три ствари које Срби треба да учине јесу:

Прво, да се Срби не свете, јер ко се освети тај се не посвети,
Друго, да се поносе својим мученицима, то значи да их прослављамо
И треће, да целом свету објављујемо шта се с њима десило, да се то никоме не би поновило.

СНИМАЊЕ ФИЛМОВА ЈЕДНА ОД НАЈВАЖНИЈИХ СТВАРИ У ИЗГРАДЊИ КУЛТУР СЈЕЋАЊА

Да би се изградила култура сјећања потребно је много и труда и времена, поготово када постоји огроман временски период у коме се ћутало или у коме су одређене теме биле табу.

Једна од одличних ствари да се широј публици представи страдање у одређеном периоду или мјесту јесте и снимање документарних или играних филмова, које ће увек погледати много више људи него што ће на пример прочитати књигу о неком страдању.

Недавно емитовани филм “Дара из Јасеновца” је одличан пример, како пробудити знатижељу поготово код омладине да истражују више о систему концентрационих логора Јасеновац.

Није ту могла бити приказана сва бруталност, као што то није могуће урадити ниједним филмом, али је одличан покретач да пробуди знатижељу код оних који мање знају о тој теми да истраже и прошире своја сазнања о том страдању.

Поред филмова један од начина је и писање текстова о злочинима, као и објављивање књига и одржавање разних стручних скупова, предавања…

ТРЕБА ДА ПОСЈЕЋУЈЕМО СТРАТИШТА СРПСКОГА НАРОДА

Најважније од свега јесте обилазак бројних стратишта српскога народ.

Ако смо у могућности треба да одлазимо на парастосе нашим мученицима, али ако смо спречени из разних разлога, оно што сви можемо је да одемо до најближе цркве у мјесту где живимо и да запалимо свјећу за покој душа њихових.

Да се помолимо Господу Богу и Спасу нашем Исусу Христу за наше мученике, да покажемо наш мали труд како би могли да кажемо нисмо вас заборавили и никада нећемо.

КУЛТУРА СЈЕЋАЊА – ОГРОМНА ТЕМА

Огромна је ово тема да стане у један текст, могло би се о њој још много писати, говорити и дискутовати и опет не бих је ни начели.

Немогуће је у једном тексту обухватити све теме које су важне за културу сјећања на огромно српско страдање или бар ја овакав какав сам нисам у стању да то обухватим све у једном тексту.

Али опет полазим од становишта да је важно писати, како би се други подстакли на размишљање.

А то је по мом неком схватању грађење културе сјећања, могућност да се онај други који прочита текст или књигу, одгледа филм или шта год дубоко замисли над тим и да се у њему пробуди знатижеља како би што више сазнао.

Извор:
СРПСКА РАМОНДА