Прича о броју 29781

категорија Подсећања / дана 22/02/2021 у 8:34 часова /

jadovno

Ту у Јадовном остало је сећање на „великодостојника ког доведоше, поставише, па му маљем главу убише“. Маљем смрскали главу јер се није одрекао ћирилице

Пише: Дарко Николић

Уместо Даре, можете ли да запамтите један број?

Причају многи и тек ће причати о Дари из Јасеновца али… можете ли да запамтите један број? Ево овај 29781.

Ова прича би баш могла да се зове тако 29781, а могла би се назвати и ‘маљ’ или на неки други начин. Ево о чему се ради:

Било је то једне мајске ноћи када је телефон митрополита даро-босанског Петра Зимоњића изненада зазвонио. Мора бити да је био свестан шта је посреди, јер су дани новог страдања поново заменили дане мира. Само, ови дани нису били као они у време Великог рата када је по Босни скупљао сиромашну децу и ону осталу без родитеља па их слао у Војводину да се спасу. Ово су били другачији дани. Још опаснији.

Мајска ноћ 1941. замислите једног старца налик Патријарху Павлу, који је имао љубав за све и свуда. Бела брада, смирене очи, пуне љубави које као да гледају кроз човека, а заправо гледају у њему оно најлепше, што ни он у себи не види.

Телефон звони.

Митрополит полако долази и диже слушалицу.

Са друге стране био је католички фратар Божидар Брале. Ни он није био као многи други фратри, био је због те своје посебности именован за усташког повереника за Босну и Херцеговину.

Брале телефоном саопштава митрополиту СПЦ да у току наредног дана свим својим свештеницима и црквеним општинама, да свим тамошњим служитењима Цркве Господње пренесе наредбу да је „ћирилица ван употребе устаљена, јер је и стављена ван закона“. Наредба је гласила да кад већ тако нови закон предвиђа, да се свим свештеницима и црквеним општинама наложи да више не пишу ћирицом и да печате замене новим, на којима ће све писати латиницом.“ Не урадиш ли то“, рече Брале митрополиту Петру,“сносићеш одговорност“.

Митрополит само уздахну, помоли се у том уздаху свестан да се од њега тражи да се одрекне писма којим су писане богослужбене књиге, које су вековима одржале народ коме је припадало, па мирно одговори:

„Ћирилово писмо се не може укинути за 24 сата, а осим тога, рат још није завршен“

Увређен Божидар Брале даде слушалицу свом поверенику за просвету, да и он чује такве речи да би као сведок могао да послужи за оно што следи. И чуо је и он да одрицање од ћирилице нема, и неће бити.

Свестан да ће га брзо ухапсити, нарочито јер је одбио да одржи службу благодарења за усташког челника Павелића, као и да је одбио да у званичним препискама употребљава латиницу, митрополит Петар Зимоњић је следећег дана позвао своје свештенство како би им дао последње упутство. Оно је било врло кратко:

„ОСТАНИТЕ НА СВОЈИМ ПАРОХИЈАМА, ПА ШТА БУДЕ НАРОДУ НЕК БУДЕ И ВАМА“.

Неки од њих су у том страшном рату страдали. Неки прогоњени, неки мучени, неки и преживели.

Маја 12. 1941. усташе су дошле у Митрополија и одвеле Митрополита Петра у затвор Беледија. Три дана касније довеле су га назад да узме неке своје ствари, али и отвори челичну касу, одакле је све покупљено. У Загреб је доведен 17. маја и смештен у затвор при загребачко полицији. У усташког картотеци је заведен као БРОЈ 29781.

Који дан касније, одведен је у ЛОГОР КЕРЕДТИНЕЦ, покрај Самобора.

Ту су усташе митрополита Петра одробијале, скинуле му мантију и почеле да га малтретирају, недуго затим и да страшно муче.

Средином јуна је тај логор био затворен, па је преко Загреба био одведен у усташки логор ГОСПИЋ. Митрополита су изводили да стоји по пљуску у дворишту логора, кундацима га тукли и терали да га одатле држи проповеди осталим затвореним Србима.

Када би киша престала, ходао је носећи цепанице на леђима. Тако је и чистио двориште.

Митрополит Петар је према једним изворима, на крају зверски мучен и убијен у ЈАСЕНОВЦУ где је бачен У ПЕЋИ ЗА ПРЕВЉЕЊЕ ЦИГЛИ. Према другима, из Госпић одведен је у Јандово, на Велебиту где је те 1941. убијен као и преко 40.000 Срба.

Ту у Јадовном остало је сећање на „великодостојника ког доведоше, поставише, па му маљем главу убише“. Маљем смрскали главу јер се није одрекао ћирилице.

А онда смо дошли ми, на које нико ни руку није подигао и одрекосмо се…

Извор:
ИН4С