Споменик у порти цркве у Факовићима сведочи о стравичном усташком злочину

У порти храма Светога апостола Томе у мученичком селу Факовићи код Братунца налази се споменик који сведочи о убиству петоро дјеце из Бањевића, a које су побиле Усташе фебруара 1944.

У село Бањевић које се налази изнад Факовића, Усташе упадају 13. фебруара 1944. и у породици Јовића затичу код куће петоро чељади: Стојанку (16), Радојку (14), Радована (12), Невенку (7) и Милицу (18) и тада су их све поклали у њиховој кући.

Несрећна мајка Живана случајно је била одсутна од куће.

Након рата мајка Живана је 1950. године подигла скроман споменик у порти факовићке цркве на коме пишу следеће речи:

Спомен породици Јовића која су поклана у своме дому од стране Усташа.

Наведена фамилија изгинула је 13.  II 1944. године.

Стојанка кћи Живане, живила 16 година

Радојка кћи Живане, живила 14 година

Радован син Живане, живио 12 година

и Невенка кћи Живане, живила 7 година

Милица поћерка Живане, живила 18 година

Спомен подиже Радиша Симић и ожалошћена мати Живана Симић

У Факовићима су хрватске усташе и муслимани (већином из суседног села Жањева /Абдулића/) 6. маја 1942. године починили стравичан покољ када је поубијано око 270 Срба, а међу њима око тридесеторо дјеце. Убијану су на монструозне начине најчешће маљевима, секирама, ножевима и тако изранављени закопавани у земљу па је по причи мјештана неколико дана након овог покоља земља се и даље помјерала.

Током Другог светског рата у Подрињу које се тада налазило у саставу Независне Државе Хрватске, муслиманске и хрватске усташе убиле су 6469 Срба.

О стравичним злочиним над Србима које су починили Хрвати и Муслимани током Другог светског рата сведочи и писмо мајора Јездимира С. Дангића који је родом из Братунца, а који је у Другом светском рату био начелник Команде Источне Босне и Херцеговине Југословенске војске у Отаџбини и вођа Српског устанка у Источној Босни која се тада налазила у саставу НДХ.

Из писма мајора Јездимира С. Дангића:

Горски штаб босанских четничких одреда, 30. октобар 1941.

КОМАНДАНТУ ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ, Зворник

“…убијали сте нам беспомоћни народ, на најокрутнији начин. Наишли смо на непокопана тела мученика. Ноге и руке су им пребијене, очи ножем ископане, језик, уши, усне и нос одсечени, кроз главу им пробијене гвоздене шипке, поткивани су коњским потковицама и тестерисани живи, или им је живима срце извађено. Поливали су их кључалом водом, да им лакше кожу огуле, браде и бркови им почупани, прсти на рукама одсечени, да би ове мученике натерали да сами пију из рана своју крв. Многима је месо сечено на коцке, а да не говорим о безброј силованих жена и девојака, које су после распорене; пресецали су им дојке и испод њих провлачили руке, са одсеченим прстима. У једном селу нашли смо две главе српских жена, стављене у посуду, и испечене у пећи. Изложене су, да их свет види, и биће сачуване, као и безброј фотографија свих ових злочина, да служе као доказ свега што је до сада српски народ преживео. А да и не говорим о безброј наших домова, запаљених са укућанима…”

На жалост након рата за ове као и за многобројне друге злочине почињене над српским народом нико није одговарао, а злочинци мјењајући униформе партизанским били су награђени и проглашавани за “народне хероје”.

Па тако се у селу Жлијебац које се налази недалеко од Факовића на споменику који је подигнут “народним херојим” могу пронаћи имена оних који су починили покољ над Србима у Факовићима.

Важно је било заборавити све злочине над Србима зарад братства и јединства, злочинце прогласити за неке имагинарне фашисте како би се сакрила њихова национална припадност, а жртве такође претворити у неке имагинарне антифашиста који су погинулу због свог антифашизма, а не због тога што су припадали српскоме православном народу, а то име је била једина кривица јер су били оличење свега онога противе чега се Независна Држава Хрватска борила.

Зато ми данас морамо да се сјећамо злочина над Србима и да говоримо о њима на сваком мјесту, да градимо културу сјећања, како нам се овакви злочини не би никада поновили.

Извор:
СРПСКА РАМОНДА