ДВА АЛТЕРНАТИВНА ПИСМА РАЗБИЈАЈУ СРПСКИ НАРОД

Разговор  Владислава Ђорђевића с Драгољубом Збиљићем, оснивачем прве „Ћирилице“, Удружења за заштиту ћирилице српског језика, поводом двадесет година од оснивања на Сретење Господње 15. фебруара 2001. године у Новом Саду

• Главни оснивач „Ћирилице“, који је дуго година био председник Извршног одбора и, потом, председник Скупштине „Ћирилице“, истиче: Рат српских непријатеља против српске ћирилице и рат Срба за њено очување вековима су трајали, српска ћирилица је била често строго забрањивана у окупацијама уредбама и законима, да би најтеже страдала у окупацијама у 20. веку, а нарочито, после доласка на власт комуниста у Југославији. – У 21. веку у полупоробљеној Србији и свуда где још има Срба са српским језиком био је нужан рат за враћање у живот српске ћирилице после њеног најтежег пострадања под комунистима, када је српске ћирилице било преостало крајем 20. века тек око 20 одсто највише захваљујући планској фаворизацији латинице и увођењем само Србима „равноправности писама“ и „богатства двоазбучја“. – У Брозовој Југославији извршене је плански добро осмишљена фаворизација Србима туђег писма (латиничког у хрватској варијанти) нарочито после 1954. године, и то тако лукаво и подвалом да је то изгледало као „добровољна појава“ у српском народу. – Многи Срби данас, нажалост, више и не знају које је њихово писмо

Драгољуб Збиљић

Валдислав Ђорђевић

Ђорђевић: Проф. Збиљићу, зна се да сте ви главни оснивач Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилице“, да сте били њен озваничен заступник и онај који се неуморно, готово непрекидно (није претеривање рећи) и дању и ноћу посвећивали том још нерешеном  питању међу Србима још од 1945. године. О голготи кроз коју је пролазила српска ћирилица уопште, а посебно кроз окупације и ратове против српског народа. Данас се већ доста зна да је српско писмо у свим ратовима проживљавало тешку судбину српског народа на овим балканским просторима кроз последњих десетак и више векова.  Откуд вâс с „Ћирилицом“ као првим удружењем грађана као првом грађанском, тзв. невладином организацијом људи који су забринути за будућност српског писма, тачније за писмо које је српском народу постало кључна тачка његовог идентитета, његове културе, његове суштине културног и образованог бића? Зашто сте ту и на крају 20. године постојања и рада „Ћирилице“? Предлажем да најпре кажете на шта вам личи данас Србија под оволиком окупацијом хрватске абецеде?

Збиљић: Није била моја обична људска потреба, необјашњива жеља, воља или било шта слично да се нађем у том великом и важном послу – у заштити српске ћирилице и – што је кључно важно – враћању ћирилице у живот међу Србима. Јер ако не вратимо у живот ових до данас  90 одсто изгубљене, напуштене, истиснуте, смишљено протеране посебно после 1954. године и замењене туђим писмом – параписмом, ћирилице, онда наша „одбрана“ ових једва сачуваних 10 одсто српске ћирилице, како један од српских бораца за ћирилицу Н. Видић каже – „српске сиротице“, готово да не би имало никаквог смисла. Тај посао у борби за живот српског писма била је  најпре моја стручна потреба да се сазна истина о ћирилици. Та се истина дуго није учила у школи, а, колико сам упућен, још се о угроженој ћирилици у школи не учи готово ништа. А искрен одговор на питање на шта ми личи Србија под оволиком окупацијом хрватске латинице не може друкчије да гласи до да под том окупацијом Србија личи на хрватску државу. Из Хрватске је њихово писмо изметнуто у Србију, међу Србе после силних забрана српске ћирилице и наметања хрватске латинице као замене за српско писмо за све време трајања Југославије, а нарочито после 1954. године.

Ђорђевић: Да одмах кажемо, пре него што наставимо разговор о Удружењу „Ћирилица“ – ко је „пословно“, професиоанлно задужен за бригу о језику и његовом писму? Очигледно је и на улици да тај мало брине о томе када мора да се појаве савесни и одговорни и брижни људи из народа који уочавају да тај ко је задужен за српски језик и његово писмо баш није довољно на „свом задатку“?

ЛОШ ПОЛОЖАЈ И СРПСКОГ ЈЕЗИКА И, ПОСЕБНО, СРПСКОГ ПИСМА

: Поставили сте добро и важно питање на самом почетку разговора. У вези с језиком и писмом Срби и Србија су у посебној ситуацији. Србија је, готово сасвим сигурно, последња држава на свету у којој није добро решено питање језика и, нарочито, писма матичног народа. Чак и у полуокупираним државама данас у свету, нигде није неки други матичан, државотворан народ с разлогом забринут за свој језик на свом писму. Срби су, ето, и у томе данас изузетак. Код нас се данас више брине о енглеском језику и њиховој латиници него о српском језику и српској ћирилици која је и данас у нестајању због небриге и власти и недовољне бриге и „споре“ струке која се бави тим питањем. Зна се да су наука и струка често „споре“, јер се научници и стручњаци боје да не погреше. Зато су они, разумљиво, људи који не желе де се „излећу“ да се не би изложили могућој осуди. А како су и језик и писмо углавном веома важни за народ и државу, као и њихов напредак и развој, разумљиво је, у извесном смислу, што су и држава и лингвисти, посебно они у језичким институцијама, веома опрезни у решавању тих питања. Тиме смо и одговорили на питање ко је плаћен и задужен за решавање питања језика и писма у оквиру језика, свакако.

Ђорђевић: Дакле, да будемо сасвим јасни свима – за добро решена питања језика и писма држава, политика, власт и лингвисти заслужују хвалу, а за лоше решено питање језика и његовог писма нема од споменутих одговорнијих.

Збиљић: Беспрекорно тачно сте сами скратили одговор.

Ђорђевић: Наставите, молим вас, да говорите о томе шта вас је још подстакло да се борите за спасавање наше азбуке.

Збиљић: Када сам видео да је отворен макар минималан простор за слободно бављење питањем језика и писма у Србији после разбијања Југославије, просто сам био позван да се, као стручњак за језик и писмо,  упустим у један тежак посао за побољшање статуса српског језика, а посебно ћирилице која је била нестала у многим областима употребе српског језика у јавности. Нисам био натприродно храбар у комунизму па сам  се стручним питањима српскохрватског језика и писама смео бавити само на начин на који су се уобичајено бавили сви сербокроатисти. Тада су једино Хрвати били храбри да се баве првенствено кроатистиком у лингвистици. Срби не,  никако. Осетио сам да су ми шапнули да се ту нађем моје нормално национално осећање и брига због страдања мог рода која су почела с разбијањем Југославије. Онај нормалан део Срба (а нормалних ипак увек има, кад мање кад више, у сваком народу, па и  међу Србима) – почеле су велике несреће. Осећао сам да је српски народ плански и систематски највише био национално разбијен у духовном смислу, а и физички, у борби за опстанак и голи живот. То увек иде једно с другим. Као родољуб по природи, видео сам да је српска лингвиситика, посебно када је реч о српској ћирилици, смишљено и врло мудро од комуниста плански доведена у јадно, поразно стање. Људи су се у Југославији бојали да кажу и јачу реч за опстанак српске азбуке. Ту је узрок моје неизбежне тада појаве као борца за ћирилицу у српском језику.

Ђорђевић: Зашто баш тада, крајем 2000. и почетком 2001. године.

ВАРЉИВИ ДАНИ НАДЕ У СРБИЈИ 2000. ГОДИНЕ

Збиљић: Србија је 2000. године имала варљиве дане наде. После свих, готово неизбежних пораза и Милошевића и српског народа, нарочито после неочекиваног, потпуно нелегалног и ничим нелегализованог и изазваног рата и бомбардовања против опустошене Србије и њеног вишедеценијског малтретирања народа, он је и споља и изнутра 1999. године био доведен до пораза на свим државним и народним фронтовима. Уз све то што је Србима највише урађено, они су били оглашени готово јединим кривцима. У том оглашавању Срба за главне разбијаче Југославије помагали су и многи Срби или само назовисрби.  У томе – када је и „ала и врана“ ударала само на Србе – нисам баш могао да издржим да и ја, као један део Срба, баш ништа не урадим и ја за Србе, тада готово од свих у свету препуштених само страдању. Нисам никада био део оних који су, ретки, говорили да Срби баш ни за шта нису криви. Били су многи криви највише себи, па тек онда и другима. Знао сам унапред да је политика деценијама радила у Југославији тако да се Срби огласе за једине кривце за све у Југославији  већ 90-их година 20. века. Разбијање Југославије било је планирано још од њеног оснивања 1918. године. Зато сам предосећао да Срби имају најмање шансе да све прође без највеће штете по њих. Ко је иоле познавао политику у Југославији и у свету, знао је да ће Срби бити  једини народ у ЈУ који неће имати подршку, или та подршка мора бити најмања. Сви су политичари и у ЈУ и изван ЈУ знали да се та држава не може разбити без претходног разбијања Срба.

Ђорђевић: Уместо свог помањкања „храбрости“ за претходне праве ратове, ушли сте у културни рат.

Збиљић: То је најтачнија истина. У рат нисам имао храбрости да идем (нисам био ни довољно млад, мада за рат није нужна само младост), па сам ушао после, бојим се, привремено прекинутих ратова, у културни рат, убеђен да неће бити крви. Учинио сам нешто најмање као осећајно нормално родољубив сваки човек. Било је, као и увек, за мене нормално питање: како могу да помогнем не само себи и ужој породици него шта макар најмање могу да учиним за свој народни род. Знамо сам да је потребно и најбоље могуће да помогнем у својој струци, у ономе што сам студирао и дипломирао из лингвистике (тада још сербокроатистике). Политичким темама да се бавим, увиђао сам да та врста „морала“ у раду није створена за мене. Отуд ја тада и зато у „Ћирилици“, тј. на месту њеног главног оснивача.

Ђорђевић: Па у лингвистици је била „равноправност писама“ и „богатство двоазбучја“. Шта сте ви ту имали да тражите кад је већ било и „равноправности“ и „богатства“?

Збиљић: То се Ви, Ђорђевићу, мало шалите на рачун, можда, неких читалаца овог разговора. Да Вас не познајем као такође стручњака за српски језик и писмо и доброг писца о великим друштвеним и историјским темама, неко би веровао да сте сада скроз (о)збиљни. Иако сам у школи учен да је Србима свеједно којим писмом пишу, да је „двоазбучје богатство“, некако сам брзо у младости 50-их година већ, а касније све више, самоувиђао да то на примерима уопште није свеједно, као и да Срби, у ствари, у „богатству двоазбучја“ постају све сиромашнији и уопште, и културно и у ћирилици. Ћирилица је у Југославији живела неколико деценија, у народу, а онда је и он све више падао на обману и на улици, у свим јавним исписима, у књигама и свуда ћирилице је имало све мање и видео сам да она и у народу нестаје.

Ђорђевић: Ако се поново скроз (у)озбиљимо, морамо се сагласити да је све мудро урађено у комунистичкој Југославији како би ћирилица била протерана не више забранама и свакодневним голим насиљем, него комбинацијом тога с политикантском мудрошћу и лингвистичком апсурдношћу, тачније „равноправношћу писама“ и „богатством двоазбучја“ у примени фаворизовања само „равноправне латинице“?

Збиљић: Комунисти су се показали као најуспешнији затирачи српске азбуке од свих окупатора Срба и забрањивача ћирилице у историји прогона ћирилице дугој више до десет векова. Оно што окупатор није успео за хиљаду година, мудри комунисти су успели да ћирилицу сведу у Југославији са готово сто посто ћирилице у Срба до свега 20 одсто ћирилице пред разбијање Југославије крајем 20. века.

Ђорђевић: Зашто „Ћирилица“ има проблем да и данас успе њена намера да се спасе српско писмо од ишчезнућа?

Збиљић: Зато што је део високе српске лингвистике почео крајем 20. века (а и данас то чини један број лингвиста) да објашњава чак и то да су то „оба наша писма“. Они су чак и раније 80-их и 90-их година прошлог века Србима „стручно“ објашњавали да је хрватска латиница „друго српско писмо“ које су велики лингвисти звали једно време „секундарно“, а ћирилицу „примарно“, тј. латиницу су звали „друго наше писмо“, а ћирилицу „прво писмо“. Онда је „примарно“ или „прво писмо“ почело у стварности да замењују места: „друго“ је убрзано постајало стварно прво писмо, водеће, а друго или секундарно постајало је прво  и „примарно“, а онда – све по плану и програму (јер, ништа се у свету не догађа спонтано и случајно, осим спонтаног побачаја, што се ћирилици буквално догодило). Она не само да је постајала друго него је све више постајала у многим областима српског језика у Срба једино писмо. Дакле, природна тежња и последица двописма у једном језику, уз одређене услове, неизбежно, незаустављиво води у једнопис свакога језика, народа и човека.  Тој лингвистичкој општој законитости (на)учио ме је велики тихи српски лингвиста (слава му и хвала!) проф. др Душан Јовић који ме је задужио и знањем и људскошћу према мени.

Ђорђевић: То је научно-стручно објашњење нестајања ћирилице. То сте детаљно и непобитно објашњење појачавали и аргументима све више поткрепљивали све прецизније, јасније и тачније у свакој вашој следећој књизи од 14 књига укупно почев од прве из 1994. до ове поводом које разговарамо у оквиру 20 година „Ћирилице“. Није тешко видети да сте Ви по броју, обиму и комплетности објашњења појаве проблема ћирилице у Срба, расту тог проблем у штети за Србе и њихово писмо и по утемељености ваших тумачења онога што се догодило, али и, што је можда много важније, по Вашим предлозима начина решења тог питања све до апсолутног укидања тог проблема међу онима који то прецизно објашњавају. Дакле, ваши предлози никада нису ни споменули укидање неког писма, што вам злонамерници често „прикаче“, него су то предлози који спомињу само стручни и правописни начин одстрањења тог проблема у српском народу и његовом језику, а не у било каквом забрањивању нечега.

„СРПСКА ПОСЛА“ И У БАЊОЈ ЛУЦИ

Збиљић: Знам да сте ви, Ђорђевићу, били међу првим читачима и читаоцима мојих књига. Видим да сте их стварно читали и разумели све шта сам мислио, написао и предлагао, тако да на овом месту не морам сам ништа рећи у вези с тим „(не)забрањивањима“ нечијег писма. Мене не чуде таква мишљења од неуких и обманутих људи. Изненађују ме таква оптуживања о „забрани латинице“ од неких људи који се рачунају по школовању у стручњаке. На пример, такву оптужбу изрекао је човек из Одбора (секретар Ј. Вуксановић). Додуше, он је споменуо „Ћирилицу“ у вези с том његовом „забраном“. Могуће да је помешао ову „Ћирилицу“ из 2001. и неку другу „Ћирилицу“ која је присвојила постојеће име „Ћирилице“, као удружења, што не знам како је урађено кад то Закон о удружењима не дозвољааа, јер се због истоветних имена удружења ствара велика збрка. На пример, када сам  био на једном скупу о српском језику и писму у Бањалуци (2011), пришао ми је један мени непознат човек и питао ме: „Како сте ово написали неписмено.“ Тражио сам му тај папир да погледам, јер ни ја, ни ви ни „Ћирилица“ тога дана нисмо ништа показивали тамо написано, осим наше књиге, тада објављене Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста, коју сте ви са мном тамо поклонили свим учесницима. Кад сам узео папир, видео сам да на том некаквом саопштењу у вези с тим скупом пише: Удружење „Ћирилица“ Београд Повереништво у Бања Луци. Наравно, кад сам касније прочитао тај текст, видео сам да то није био баш толико неписмен текст.  Можда има пет-шест промашаја, али није био баш „скроз неписмен“. Али то је био стручњак за језик и видео је оно „у Бања Луци“, а човек је знао да се, када се пишу одвојено те две речи у називу тог града, онда је норма: „у Бањој Луци“, а „у Бањалуци“, када се пише заједно. Кад сам му рекао да у књизи коју је добио може да види да ова „Ћирилица“ није она београдска с „позајмљеним“ називом. Погледао је и био је збуњен.  Рече: „Па како два удружења под истим називом?“ Рекао сам му: „Господине, то су Вам на делу српска посла.“ Тада тај стручњак, учесник тог скупа више није био збуњен.“

Ђорђевић: Сећам се, тада сам био с Вама у Бањалуци или у Бањој Луци. Имам ново питање које вам постављам помало брижно због српског народа. Колико је у прогону ћирилице кривица српског народа као целине, који је данас у таквом проценту полатиничен?

Збиљић: Знам да ви, као добар историчар, психолог, политиколог, стручњак за језик и писмо сигурно знате да сваки народ, па и српски,  као целина, никад, ни у чему и ни за шта природно не може бити кривац. Чак и да је већина народа за нешто крива, цео народ не може бити крив јер он у себи има и представнике највећих злотвора и највећих хуманиста. Зато оптужити народ српски за прогон ћирилице – који је извођен педантно, дуго, добро осмишљено с политичко-идеолошким намерама српских непријатеља, с крајњим јасним циљем  да Срби, преко полатиничавања, а обешћириличавања, сви оду путем којим су у неповрат отишли први полатиничени Срби Србокатолици – не би било само неозбиљно него и непристојно, некултурно и необразовано.

Ђорђевић: Ви сте пре годину-две писали о једном случају оптуживања целог српског народа за самополатиничавање? Подсетите где се то догодило.

ВАЉДА НЕМА НИЈЕДНЕ ОПТУЖБЕ КОЈА ВЕЋ НИЈЕ „УРУЧЕНА“ СРПСКОМ НАРОДУ!

Збиљић: Таква дрскост од неких чак и великих лингвиста и неколико политичара догодила се српском народу у Требињу на једном скупу лингвиста и политичара који су говорили о проблему српског језика и ћирилице. Тада је у закључцима стајало да су кривци за нестајање ћирилице међу Србима овако поређани: српски народ, лингвисти и политичари. Не могу ни данас да се начудим томе и таквом незнању до дрскости према свом народу. Да су бар поређали друкчије: политичари, лингвисти па српски народ, хајде да човек каже: рекли су тако из „добре намере“, из „бриге“ што нема ћирилице међу Србима и да „опомену“ и народ да се он што пре тргне. Али с оним првим редоследом, то је страшна неувиђавност (најблаже речено) према свом народу у коме смо сви ми Срби изњихани. С првим редоследом би испало да је народ писао језичку политику, да ју је спроводио у пракси, да је он хтео да се дели по писму, да је народ вршио језичку реформу, да је народ стварао не дијалекатски, него учевни, нормативни, књижевни, стандардни језик, да је народ писао правопис српскога језика, да се народ бавио на свом „радном месту“ свим пиатњима српског нормираног језика и његовим писмом…

Увек ме много потресе таква оптужба само српског народа у целом свету, и то чак и од појединаца лингвиста. Нисам никада веровао да ће Србе „наши људи“ и за то оптужити српски народ!  Као да су лингвисти и политичари видели да српски народ оптужују из света за свакакве невероватне будалаштине, па као да рекоше,: „Хајде да и ми измислимо неку још оптужбу за српски народ, чуднију и грознију од свих досадашњих оптужби Срба из „белог света“.

Истина, када сам негде читао те закључке из Требиња, нисам се у ту оптужбу уверио. Или нисам пажљиво читао, па нисам је уочио, или су је „закључиоци“ накнадно избацили када су видели да је то груб напад на српски народ. А опет да је таква оптужба Срба постојала, сведок је присутни учесник расправе тамо гдин М. Крајишник који је тада рекао: „Кривац се тражи на погрешној страни.“ Дакле, био је један човек који је рекао да је такав закључак „погрешан“. Срећа је што је тамо био и говорио макар и један политичар који се том „безобразлуку“ према српском народу – супротставио! Реч је о мр Момчилу Крајишнику.

„СРПСКА ЛАТИНИЦА“, АБЕЦЕДА КОЈЕ НЕМА

Ђорђевић: Стално се после разбијања „српскохрватског језика“ помиње некаква „српска латиница“.

Збиљић: Тачно је. Стално се спомиње некаква „српска латиница“ које нема. Андрић је написао приповетку „Јелена, жена које нема“. Спремам се да напишем, ако стигнем, књигу – малу студију: СРПСКА ЛАТИНИЦА, АБЕЦЕДА КОЈЕ НЕМА. Иако сам то питање непостојања (опше)српске латинице рашчистио још у књизи Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста (2011). А и ви сте о томе писали и такође то објаснили као бесмислицу, као и још неки стручњаци. Наравно, може се говорити само о србокатоличкој латиници, али не и о општесрпској латиници. Срба католика више у изјашњавању нема јер су асимиловани, па не може бити живе ни србокатоличке латинице.

Тај појам који у стварности не постоји, који је чист фалсификат, измислио је најпре русиста Р. Маројевић (којег лично веома ценим, а не знам шта му је то измишљање требало!). То сам читао у његовој књизи из 1991. године Ћирилица на раскршћу векова. Он то писмо означава као „српско алтернативно писмо“. Везује га за Србе католике, а пребацује га у опшетсрпско друго писмо зато што је „српски језик с латиничним писмом постао књижевни језик Хрвата и Словињаца (Загораца)“. Међутим, Хрвати су имали неку врсту своје латинице пре стварања гајице. Тачно је да је Љ. Гај састављао латиницу најпре за њихово кајкавско наречје на коме је постојала нека мала књижевност пре Вука. А онда, када су под утицајем Беча Хрвати прихватили Вуков српски језички стандард за свој, Гајева абецеда је само мало преуређна за хрватску варијанту српског вуковског језика, и то латиничко писмо је постало хрватско опшетнационално писмо за тај језик који они данас зову „хрватски језик“. То латиничко писмо је изворно писмо хрватског народа и шта ту имају Срби да траже у том писму и да га својатају без икакве потребе, а само на штету Срба и њиховог ћириличког писма? Јер, тим „алтернативним писмом“, у ствари се замењује српска ћирилица и она одлази већ дуго у неповрат. То је писмо било хрватска латиница и данас је њихово. Преименовањем и  својатањем те латинице Срби само губе, а не могу ништа за то да добију. Добро је једино да то писмо Срби уче и знају да би читали изворно хрватске књиге, јер нам је језик лингвистички  и даље исти и разумемо се с њима без преводилаца. То хрватско писмо корисно је знати, али је трагично и по Србе недопстиво да дају практичну предност том писму и данас у пракси у Србији чак у проценту 10:90 одсто.  После Маројевића. П. Милосављевић је отишао два корака даље у преименоавњу и својатању хрватске абецеде. Он је чак измислио фалсификат: да је Вук Караџић створио ту хрватску латиницу. Да је то бесмислица, потврђује и сâм Вук Караџић у писму Платону Атанацковићу 1845. у коме говори да је то Гајева латиница и предлаже како би ту латиницу могао Гај поправити. О томе сте и Ви убедљиво писали у Школском часу српског језика и тај сте Перин фалсификат раскринкали. Али, очигледно, тај се „доброзвучећи“ фалсификат примио код неких обманутих Срба. А да све буде још чудније, Пера је то Вуково писмо цитирао у својој књизи „Српска писма“, па опет је то Гајево писмо приписао Вуку. Чудо над чудима. У истраживању проблема писма у Срба одмах сам видео да многи српски лингвисти не разумеју како треба проблем писма у Срба у нашем времену решити. Делује да они много шта  нису стигли да науче због бављења „ситним цревцима“ у српској лингвистици. Многи они нису стигли да изуче историјат проблема Срба у вези с писмом. И то није чудно, јер се тај проблем скривао све време после 1954. године.

Ђорђевић: Ви сте се дуго бавили тиме?

Збиљић: Ја сам се морао почети бавити историјатом српског писма, прогонима ћирилице и, ништа нормалнијим него правим, функционалним, могућим успешним решењем питања живота српског писама. Налазе сам објављивао у штампи, часописима и књигама. Тада су се и други лингвисти почели бавити тиме, тачније – враћањем у живот српске ћирилице. Тада су, а и даље, и данас, многи српски лингвисти наставили да се, под мојим подстицајем, баве спасавањем српске азбуке, али у двоазбучју. Многи од њих од двоазбучја нису макли ни корак даље у спасавању ћирилице. То ме је много изненадило. Тек тада сам схватио колико је дубоко у српски народ, па чак, ето, и међу лингвисте ушао антићирилички „вирус“ који је убио осећај за српско писмо. До тада нисам очекивао да је тај осећај за своје писмо убијен у толикој мери у српском народу. Мислио сам да то није ушло тако дубоко у српски народ. Лингвисти су се у последње три-четири године почели бавити не лингвистичким, него законским решењем питања писма у једноазбучју. Они у већини још нису схватили да је уставни и законски оквир веома важан за будући живот ћирилице, али они још у већини мисле да је ћирилицу могуће спасити у двоазбучју у струци и правопису, што је немогуће. Ја не морам овом приликом рећи шта је двоазбучје, јер то и у народу већ све више виде шта је двоазбучје за ћирилицу. Ни данас се у школама готово ништа не учи и не зна се о прогону ћирилице и о њеном могућем начину очувања. Ни данас се у школи ништа не предаје о забрањивањима српске азбуке уредбама, законима и голим насиљем. Зато се и данас, када се све јасно о ћирилици види и на улици, и у трговинама, и у банкама, и у књигама, и свуда да се ћирилица напушта у корист „српске латинице“ јер је та латиница „слатка“ многим „јаким Србима“ (јер није више хрватска!). Српски лингвисти никако да спомену ни сада да се ћирилица, као и свако друго писмо, пре свега, чува нормирањем српскога језика у једноазбучју, јер да је могуће друкчије чувати своје писмо, двоазбучје би увели макар у још један европски или светски језик, па би се, као Срби, и они још мало више обогатили на два писма у једном језику.  Од лингвиста то је први најбоље схватио англиста Барнислав Брборић. Нажалост, он је прерано умро и није стигао да изврши утицај на струку да се остави „богатства дваозбучја“. Срећом, он је у сарадњи с првом (нашом) „Ћирилицом“ успео да у Уставу прође исправно решење питања писма у службеном српском језику. Члан 10. је регулисао пуну сувереност ћирилице у писању језика Срба. Али, нјажалост, већ 14 година српски лингвисти нису ускладили стручно и правописно решење питања писма у српском језику с уставном обавезом у Члану 10. Устава и с општом праксом у решењу питања писма у свим другим језицима, а све српске власти су после 2006. године пропуштале да  Закон о службеној употреби језика и пис(а)ма ускладе с истим решењем питања писма српског језика у Уставу Србије.

Ђорђевић: Питање писма је у великој мери у вези с Новосадским договором и стварањем језичког заједништва у оквиру српскохрватског језика.  Удружење за српски језик и књижевност је дало једно саопштење 1990. године у коме је речено да „назив српскохрватски језик није никада наметан српским лингвистима“. Да ли заиста Србима тај назив није био никада наметан?

Збиљић: Испада да великим лингвистима баш и заиста није наметан. Народу свакако јесте. А истина је сигурно само да су га једно време хрватски лингвисти прихватали, али су га чешће од Срба мењали, враћали му се краће време, па га опет напуштали већ 1967. године па и после тога све више. А доказ да великим српским лингвистима стварно, изгледа, није био наметан назив „српскохрватски“– види се данас по томе што САНУ, тј. у њеном Институту с формалним називом српски језик нико већ није успео никаквом критиком и објашњењима да промени гледиште да је и смешно и жалосно у сваком погледу да само Срби верно чувају тај назив језика у најкапиталнијем раду у националној лингвистици – сачињавању речника матичног језика српског народа. Зато и данас сваки следећи том Речника српски лингвисти приказују српском народу хвалећи се што су, ето, стигли да сачине тек пола свога речника, за разлику од Хрвата који су тај посао, захваљујући доста и Србину Ђури Даничићу, окончали већ, ако се не варам, још 1970. године, ваљда у 40 томова. Нисам га скоро имао у рукама, па не знам тачно у бројку…

Ђорђевић: Вас је посебно занимала истина о писму српског језика?

Збиљић: Увек ме је занимала истина, па ма о чему да је реч. Да у истраживање истине о српском писму кренем чим се то мало почело у Србији смети, осетио сам зов који су ми шапнули природно национално осећање и снага мајчине и Божје истине. Кренуо сам у тај рат, што се одмах показало, а и све се више и данас показује, да то јесте прави рат, срећом без крви, али са стварањем буквално много мрзачке крви у многим људима и данас, па чак и међу лингвистима. Мало је о томе још и знања и истине, а незнање и лаж највише изазивају сваки па и рат за српску ћирилицу, протерану 90 одсто данас међу Србима, унижену, похарану, отету и омаловажавану, иако су светски стручњаци и истраживачи доказали да је српско ћириличко писмо својом природом најподесније за писање језика, посебно српског због његове природе и правила која је увео још Вук Караџић. Знање пуне истине о голготи српске ћирилице веома је  важно и за живот ћирилице, и за мој лични живот и рад а, што је најаважније, и за очуавње суштаства у идентитету српског народа у будућностри јер, без ћирилице, сазнао сам из историје (а то ви проф. Ђоређвићу, као врстан историчар, писац о многим научним темама и логички јак лингвиста знате и боље од мене) да је историја „учитељица живота“.

Ђорђевић: Ко Вам је од почетка помагао у идеји за оснивање Удружења „Ћирилица“ и на који начин?

Збиљић: Било је људи и дама који су ми од самог почетка много помагали. Сам човек није ни за шта и ни за где. Први с којим сам разговарао о потреби заштите српске ћирилице био је Владимир Цвијин Спремо. То је био и, срећом, јесте и данас човек који је написао једно писмо о прогону ћирилице и упутио поштом за објављивање на страни за читаоце у „Дневнику“, где сам у то време и дуго пре тога и после тога радио као лектор и шеф лекторске службе. Тада је у „Дневнику“ била веома јака лекторска служба, стручно, наравно, а било је једино проблема када су поједини уредници схватали да они сами све знају да среде текст и лекторски, па би „прескакали“ лекторе, нису им давали текстове на исправљање. Онда смо сутрадан били ми лектори „брукани“ што нисмо средили текст лекторски. А како, кад уредник одлучује шта ће, како и шта да ради с текстом? Потребу за лекторима осећали су најмање они најнеписменији уредници то је тако било у новинама). И тај Спремин текст дâ ми уредник (тај је, ипак, знао да је то моја дужниост у вези с језиком) и напомене ми: „Овај пише глупости о прогону ћирилице, дај га мало сасеци, уозбиљи га, па да га објавим. То је било време у политици када су на власти још били јаки аутономаши, па како сад неко прогони ћирилицу? У Војводини је тада (а слично је и још мало горе и данас, што се процентуалне заступљености ћирилице у српском језику тиче) латиница била „слободна“, а ћирилица је била не само од аутономашке власти избацивана него и омаловажавана. На пример и пре коју годину, на протесту једне странке што је ова власт вратила тек на кашичицу мало српске ћирилице у градски превоз, један политичар, коме је увек крива само Србија за све (она испод Саве и Дунава) громогласно је рекао за њега велику „мудрост“: „Ћирилица се не маже на леб!“ Дакле, ако он не може зубима да је смаже као хлеб, њему она не треба! А, наравно, истицао је да му је довољна и да му треба хрватска латиница (иако он није Хрват, него је природни Србин, али је вештачки, тј. политикантски антићириличар, јер је антисрбин, а то увек иде „у пару“. И сад се сећам Спреминог лепо исписаног текста ћириличким словима, баш уметнички, калиграфски савршено, у равним, правим редовима. Одушевио сам се као лектор јер су тада текстови били и писани и куцани машином најчешће латиницом, а онда су то штампари некако претварали у ћирилицу, јер се није нико био усудио да „Дневник“ пребаци на латиницу, јер су га комунисти у то рано време у Војводини ипак штампали ћирилицом, јер је она још тада била код Војвођана Срба, као и код свих других Срба готово једино писмо у српском језику. Тада су сви Мађари с вољом писали српски језик ћирилицом, јер су они поштени људи и знали су да је то тада било једино српско писмо. Касније су Срби аутономаши „терали“ и Мађаре да српски језик пишу хрватским писмом. Није им било у реду да се противе Србима који су им укидали ћирилицу, а и зашто би је укидали само Мађари јер ни Срби никада нису Мађарима укидали њихово латиничко писмо, а и зашто би то ико нормалан чинио? Писмо се могло и хтело укидати и закидати само Србима. Био сам, као лектор, на муци. Текст је био писмен, ништа у њему није била неистина коју је требало скратити, а опет, уредник је тражио од мене да га скратим. Учинио сам минимално скраћивање, минимално лекторско дотеривање и рекао сам уреднику: „Скратих га доста, ево сада нема сметње да иде. Текст је сутрадан изашао о прогону ћирилице, и то је била „сензација“. Нису баш грдили ни уредника ни мене, али су нас попреко гледали. Тако је било тада (око 2000. године с ћирилицом у „Дневнику“. Већ оног дана кад сам спремао текст Спремин за објављивање, узмем копију његовог текста с бројем телефона да му се јавим да оснивамо Удружење „Ћирилицу“. С ким ћу другим кад је он смео да се жали због недостатка ћирилице. Подсетих се да ми је уредник тражио да му одговорим на његово питање и мишљење. Наравно, могао је да прође тада само одговор у „Дневнику“ поред његовог текста да „постоји богатсво двоазбучја, да су оба писма равноправна а да је тачно да има нешто мање ћирилице, али ће се то поправити“. Отприлике одговорим тако. Сутрадан када сам се нашао са Спремом „напао“ ме је због таквог „лажног одговора“. Он је био у праву, али није знао да му текст не би био ни објављен да сам могао да одговорим да је све у праву. Тада сам с њим почео разговор и договор о оснивању „Ћирилице“. Прихватио је радо. Али је био један проблем у њему. Ја сам говорио да то морамо што пре основати. Он је мало спорији по природи па је говорио: има времена, морамо то добро да разрадимо и да урадимо. Није баш разумео зашто треба да журимо. Нисам му могао детаљније објашњавати. Није било времена. Схватио сам да је стигла нова ДОС-ова власт, а она је, из мржње према Слободану Милошевићу, почела да мрзи и српску ћирилицу, па је почела да квари и оно што је Милошевићева власт учинила нешто минимално и за ћирилицу. Почели су и у државне органе да враћају латиницу која је пре њих била једино сигурна у највишим државним органима. То је требало некако зауставити, јер сам знао: врати ли нова власт латиницу у највише државне  службе, никад више неће бити ни толико колико је ње у Милошевићево доба било. Наравно, Милошевићева власт ми није била драга, али ми је било драго и оно мало ћирилице коју је минимално била вратила његова власт. То је, дакле, био разлог за велику брзину у оснивању Удружења „Ћирилица“, а то је, срећом, било време „моде“ у оснивању „невладиних удружења“. А то су била готово све „удружења за одбрану свих осим Срба“ која су увелико добијала и из иностранства и од тадашње српске нове власти баш добре паре. А ја са Спремом спремам оснивање „Ћирилице“ које ем удара на очи свих антисрба и  аутономаша, ем неће нико динар за такво „националистичко“ удружење да дâ. Мени није било за паре, то нисам никад ни знао да „правим“. Пошто је Спремо отезао да оснивамо Удружење тако „брзо“, нисам имао други избор него да на место његово позовем једну своју рођаку по „жениној линији“, не „по бабиној“, што каже Бајић у оној серији „Село гори а баба се чешља“. Јер ћирилица је почела поново да „гори“ избацивањем, мало по мало, и из државних органа. Та рођака ми се прво „следила“ јер је знала како су, посебно у Војводини, пролазили Срби који су тражили да добију мало више онога што је „српско“. Онда се, ипак, брзо ослободила, поверовала ми да ћемо проћи с мањим „ранама“, али да ћемо „остати живи“, па сам с њом све за десетак дана припремио за оснивање „Ћирилице“.

Ђорђевић: Знам како је то било с ћирилицом из историје, и то не само овде, у Војводини. Занимљиво је да кажете нешто о самом дану оснивања, у ствари, дану пред само оснивање.

Збиљић: Ух, то је било много захтевно и врло узбудљиво и „страшно“. Може се замислити како је било оснивати некакво удружење против кога, сигуран си, морају природно бити одмах сви аутономаши, сви комунисти (њих и данас има доста, а камоли онда), сви стручњаци за српски језик који се тада звао тако код већине стручњака невољно, зато што су Хрвати на то нас „натерали“, а не што су српски лингвисти били за „српски језик“. Они су и 2000. године још увелико у струци „баратали“ научно „српскохрватским језиком“, а тек покоји је пристајао на ту наметнуту нам формалност. Зато, малопре, рекох ли, имамо и даље у САНУ сачињавање  Речника српскохрватског, а не још српског језика! А два писма и „богатство двоазбучја“, то ни ми оснивачи „Ћирилице“ нисмо смели пред лингвистима и другима да испуштамо из вида. Какво црно „једноазбучје“, то ни мени тада није још смело пасти на памет. Знао сам, ако једноазбучје споменем, не би ми дошли на предоснивачко вече и договор ни позвани, нама увек и све до данас драги људи: проф. Драгољуб Петровић и проф. др Мато Пижурица.

Ђорђевић: Јесте ли њих лако убедили да дођу на последњи договор пред сутрашње оснивање „Ћирилице“ и да помогну као велики лингвисти?

Збиљић: Много смо се плашили питајући их да ли ће доћи. Морали смо много да размишљамо о њиховом позиву. Знао сам да без помоћи лингвиста нисам смео ни да размишљам. Писмо у једном језику је, по природи ствари, пре свега лингвистичко питање, иако се зна да је оно, посебно за Србе, и политичко, и национално, и државно, и психолошко и психијатријско, и техничко и на све начине комплетно вишезначно и вишезначајно писмо. Ћирилица се никако није могла поредити с било којим другим писмом, па ни с писмом хрватског народа, јер Хрватима, њиховом срећом, нико никада није прогонио латиничко писмо, није им га забрањивао, није им неко друго наметао, никад их нико није, као Србе, „обогаћивао“ на два писма, зато су они формално, кад су одвојили Хрватску од Југославије, одмах и у сласт избацили ћирилицу из свог језика, иако је то природно лингвистички исти језик са овим језиком у Срба. Па и онда када су „научно“ пронашли и закључили да је и „и ћирилица хрватско писмо“, то „хрватско писмо“, није им никада пало на памет да свој народ упуте нормативно у двоазбучје и да њиме, попут српских лингвиста и данас, „шизофренишу“ свој народ, како сте ви, Ђорђевићу, веома убедљиво и стручно, иако нисте директно ни психолог ни психијатар,  то код Срба објаснили. А о подвојености код Срба у вези с писмом слично је недавно писао новинар Политике Александар Апостоловић у оквиру „Теме недеље“ у тексту „Писмо сљезове боје“ (недеља, 31. мај 2020, стр. 13). Он је ту предочио практичан проблем приликом свог писања текста на компјутеру латиничком тастатуром, а онда чита на екрану компјутера ћириличка слова. Такав практичан проблем подвојености и шизофреничности док пише текст имају само Срби.

Ђорђевић: Ви сте често (само)критички расположени, па истичете да посао у заштити ћирилице не само да није завршен него да су Срби још далеко од ћирилице и да стално прети све већа опасност да ће Срби, после хиљаду година, брзо остати без  свог писма, да ће српско писмо бити стопостотно замењено хрватском абецедом?

Збиљић: То је тачно и тако ће се неизоставно догодити неизбежно по логици уколико се српске власти и лингвисти у српским језичким институцијама буду, као у прошлих близу 15 година, понашале игнорантски, тј. уколико буду и даље сматрали Члан 10. Устава Србије под међунасловом „Језик и писмо“ неважним. Тај члан, као што би се морало занти, има два става. Један се односи ан српски језик и писмо који су у службеној употреби на територији целе Републике Србије и други став који се односи само на мањинске језике и њихова писма и који се морају регулисати посебним законом. За српски језик и ћириличко писмо посебан закон  се и не спомиње, што може да значи да је то уставна обавеза директно изречена и ту нема шта да се регулише на посебан начин, тј. уставна обавеза може и мора директно да се спроводи јер устав није увео никакво друго писмо за српски језик, осим ћириличког, што може и мора једино да значи: српски језик се у Републици Србији пише српским ћириличким писмом сто посто, без икаквих изузетака. Ево, цитирајмо тај члан Устава Србије и уверимо се сви шта тачно тамо као уставна (народна обавеза) пише:

УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ОД 2006. ГОДИНЕ:

„Језик и писмо

Члан 10.

У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.

Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

И то је нормално, уобичајено у Европи и свету, решење питања службене употребе матичног језика и писма и мањинских језика и њихових писама. Буду ли српске власти и српски лингвисти ту народну одлуку с референдума игнорисали као што то чине у пракси свих претходних близу 15 година, српско ћириличко писмо ће у допуштеној анархији све брже нестајати из једне по једне области употребе српског језика и сви Срби ће бити полатиничени, што је био више пута изрицан циљ свих српских окупатора и мрзитеља у десет векова српске досадашње културне и опште историје.

Ђорђевић: Дакле, све је на српским властима и лингвистима. остане ли њихов однос према српском језику на ћирилици као у свих претходних 15 година, српска ћирилица ће ускоро бити коначно у потпуности замењена?

Збиљић: Као члан „Ћирилице“ на месту председника њеног Извршног одбора и добар познавалац проблема српске ћирилице у језику Срба, Ви сте закључак дали без грешке. Томе не треба ништа посебно додавати.

Ђорђевић: Ипак, последње питање нека буде ово: да ли сте, по Вашем мишљењу својом лингвистичком борбом за ћирилицу успели да извршите било колики утицај на српске лингвисте да и они крену у борбу за ћирилицу? Ово је питање важно због обележавања двадесет година од оснивања и рада Удружења „Ћирилица“ а мислим да је оно важно и за све који, евентуално, буду читали овај наш разговор овим важним поводом.

Збиљић: Како сте се, мајсторски, сетили да ми поставите и најзанимљивије и најдраже ми лично питање за крај овог нашег разговора! По резултатима у рату „Ћирилице“ за ћирилицу у 21. веку, ми још немамо кључне резултате у   враћању српског језика на стопостотну ћирилицу. Али, с обзиром на то од чега се кренуло у „Ћирилици“ у борбу за враћање живота ћирилици у језику Срба, ипак постоје велики резултати. Почели смо од тога да су готово сви лингвисти почетком 21. века били убеђени да је питање писма било решено, да је двоазбучје било неупитно, да је то било српско „богатство“ по чему су се Срби дичили, истицали у односу на све друге народе и њихове језике, а то што је ћирилица све више и брже нестајала, то је било нешто у шта се уопште није дирало и сумњало као решење. То се сматрало „спонтаношћу“, право Срба да поједианчно  бирају којим ће писмом писати, то је била српска „предност“ у односу на све друге народе. О ћириличком хиљадугодишњем идентитету Срба није се уопште озбиљно  размишљало, замењивање и избацивање српске ћирилице сматрало се некаквом српском „привилегијом“ у односу на све друге народе и сл. Комунисти су, дакле, после 1954. године били наметнули и народу и већини српских лингвиста убеђење да нема ничега спорног у таквом решењу питања писма које је важило само за Србе и само за њихов језик. За све друге у Југославији било је нормално да у свом језику имају своје писмо, да им друго, туђе писмо није нико наметао, нити је помишљао да им намеће. Наметана је само Србима латиница, и то она варијанта латинице која је била сачињена за Хрвате да би прихватили Вуков(ски) језик за службени језик Хрвата и која је увек, приликом окупаторских забрањивања српске ћирилице, наметана Србима као „њихово“ писмо.  Било је извесних покушаја неких српских лингвиста седамдесетих година 20. века да се повећа коришћење ћирилице у Србији и међу Србима изван Србије за који проценат, али никоме није падало на памет да спомене то „богатство двоазбучја“ само за Србе као главни проблем  који, у ствари, затире ћирилицу и у коначном је замењује у јавности. Сваки покушај ћириличара да спасу ћирилицу сводио се на осуде тих Срба као „националиста“ и „хегемониста“ који би хтели да се „ћирилица намеће другим народима“ и да се тако „разбија братство и јединство народа“. Направљена је таква добро осмишљена подвала у којој је, на пример, хрватска латиница била „равноправна с ћирилицом“ само ако се она појављује, а да је само српска ћирилица била „равноправна“ и кад је из употребе искључена, кад је нема. Дакле, хрватска латиница је била привилегована на тај начин што је било дозвољено да се српски језик испише за Србе само хрватском латиницом и да се то сматра исправним, јер су „писма равноправна“, а то што су Срби били неравноправни јер им је наметано у јавности туђе писмо, то се сматрало  исправним, а свака жалба због замењивања ћирилице била је унапред осуђена као „националистички“ и српски „шовинистички и хегемонистички гест“. За српски народ је ишла прича и пропаганда да је „свеједно“ којим ће се писмом писати „српскохрватски језик“. Да је латиница „наше писмо“, да је то „напредак“, наш „улазак у свет“ и да је за свет неизбежна латиница,  српски лингвисти у већини били су се с тим помирили, па је било велико „светогрђе“ и „забрана латинице“ ако би се неко усудио да се томе супротставља. И великог супротстављања томе није било, јер га није смело бити. Чак и данас има лингвиста (карактеристичан је у томе англиста, академик Ранко Бугарски који је најагилнији и најупорнији бранилац „богатства двоазбучја“ и данас само у језику Срба. По литератури коју о српском језику и писму остављају српски лингвисти, види се лепо када су се и како почела, споро, али сигурно, мењати гледишта српских лингвиста о српском „богатству двоазбучја“. Поред нас у „Ћирилици“ који смо сваку погубну форму од „богатству двоазбучја“ предочили већ 2002. године као велику комуњарску сербокроатистичку подвалу за прогон ћирилице из српског језика и који смо 15. фебруара 2002. године избацили из Статута „Ћирилице“, за нама је кренуо први од лингвиста, тада саветник министра културе и секретар у Одбору за стандардизацију српског језика мр  Бранислав Брборић. Он је у свом послатом излагању за наш Научно-стручни скуп који је „Ћирилица“ организовала у Матици српској 25. јуна 2004. године, написао:

„У Европи данас нема ниједног двоазбучног народа. Изузетак су православни или атеизирани Срби с Црногорцима. За бивше СФРЈ говорило се да је то предност, која нас чини отвореним према обама културним круговима у Европи, источном, православном, и западном, католичком и протестантском. То су говорили и лингвисти, и политичари, и многи други интелектуалци, само српски, јер ту предност нико други није уочавао нити ју је пригрлио иједан други народ бивше ФНРЈ/СФРЈ. Неки су говорили, а и данас говоре да је двострукост изговора (екавски-ијекавски) такође предност, али такве двоструко-двоструке „предности“ нема ниједан европски народ. (Срби говоре и пишу век и вијек, vek i vijek, векови/вјекови/вијекови, vekovi/vjekovi/vijekovi – и све то у књижевном и стандардном језику. Због тога нема српског речника који би сву ту нашу четворострукост, сву ту нашу „предност“, исказао у истој књизи.“ Због те предности српске књиге на латиници ,књиже се‘ последњих десетак година у страним библиотекама и другим информатичким кодовима као – хрватске! Упућени људи кажу да то ,богатство‛ угрожава интегритет српске (језичке) културе. Има и оних који кажу ово: ,Кад би то стварно била предност, она би Србе заобишла!‘“

То сам цитирао из Брборићевог излагања из зборника излагања с реченог скупа у књизи „Како решити питање писма у новом правопису српског језика и школству“, Ћирилица, Нови Сад, 2004. стр. 14. да би се видело какав је сарадник постао „Ћирилици“ Бранислав Брборић који је већ те године имао предлог данашњег важећег Члана 10. Устава Србије у коме је  српском писму враћена пуна сувереност у писању српског језика. Брборић је још стигао да спреми рад „За суштинску једноазбучност“ и да га пошаље као прилог за тематски број посвећен ћирилици за часопис Нова Зора који се појавио из штампе убрзо после преране смрти овог човека који је веома заслужан што ми данас имамо и темељ (Устав) за наставак рата за ћирилицу и за борбу за измене у Правопису српскога језика који је противуставно решио питање писма у двоазбучју, као у време српскохрватског језика у складу с Новосадским договором о српскохрватском језику. То је лингвиста који је до сада после 1954. године практично највише учинио за могућност борбе за враћање статуса ћирилици какав имају сва друга писма у свим другим језицима.

Ђорђевић: Дакле, Бранислав Брборић је био лингвиста и човек који је за српску ћирилицу учинио највише после 1954. године у сарадњи с „Ћирилицом“.

Збиљић: Тачно тако. А захваљујући почившем Б. Брборићу „Ћирилица“ је могла да настави свој рад и рат за ћирилицу који је започела 2001. године, пре двадесет година. Брборић и „Ћирилица“ заслужни су што су убрзо и многи други лингвисти кренули у правцу спасавања ћирилице. Пре него што кажемо који су лингвисти почели први да следе Брборића и „Ћирилицу“, може се слободно рећи да је Б. Брборић очекивао неку снагу која ће ојачати његове снаге у борби за спасавање ћирилице у језику Срба. Зато је он први радо дочекао „Ћирилицу“ и одмах, већ 2001. године успоставио с њом сарадњу која се исказивала у више праваца и елемената преко Министарства за културу и Одбора за стандардизацију српског језика. Не треба заборавити да се крајем деведесетих година 20. века појавила једна веома штетна по ћирилицу појава фалсификовања у вези са „српском латиницом“ коју су измислили, из „добре намере“, а с веома штетним последицама, први Р. Маројевић, а одмах за њим и П. Милосављевић. Они су ширили ту лажну вест и она је имала извесног маха међу Србима, јер је лепо звучала (да „Хрвати користе данас и српски језик и српску латиницу“, што је био, наравно, чист фалсификат, проглашавано је „српским“ писмо које су окупатори Срба наметали Србима у свакој окупацији српског народа). Зато су поједини Срби, у време наше најжешће борбе за истину о ћирилици, говорили да „не треба превише да бринемо ако нам и нестане ћирилица, јер Срби имају и своју латиницу“! Зато смо ми у „Ћирилици“ морали да губимо снаге и време у борби против те нове неистине у вези са српским проблемом у вези с писмом. Мислим да је та лаж раскринкана од више стручњака. Али, нажалост, ту лаж су били прихватили и српски правописци који су у једном школском издању Правописа српскога језика – школском приручнику из 2001. на стр. 10. ту лажну „српску латиницу назначили као „српску латиницу“. И То је упућено српским ученицима. Ипак, после тога је та лаж све више раскринкавана, па су правописци после тога избегавали да хрватску абецеду зову „српска латиница“. Не морамо се хвалити, али то смо у „Ћирилици“ детаљно раскринкали. И Ви сте имали одличан, убедљив текст о том питању и раскринкавању те највеће лажи с краја 20. века у српској лингвистици и филологији. После нас међу првима је лингвиста Милош Ковачевић (већ 2005. године) говорио о ћирилици као једином српском писму данас, затим Д. Петровић, па Срето Танасић. Његова сушта истина да „латиница није српско писмо и не треба ни да је буде у службеној употреби српског језика“, изречена с важног места у Политици 15. августа 2018. године била је, на неки начин, последњи „глогов колац“ у „ђавољу лаж“ о „српској латиници“. И мислимо да је то сигурно крај тог великог фалсификата у српској лингвистици крајем 20. века. Тиме је проф. Срето Танасић, на челу Одбора за стандардизацију српског језика од 2017. године, највећа нада ћирилице и Удружења „Ћирилица“ да ће се рат за српску ћирилицу у српској лингвистици завршити победоносно изменом у Правопису српскога језика који ће питање писма језика Срба решити у једноазбучју, како је то решио Устав Србије и целокупна европска и светска пракса у решавању питања писма у свим другим језицима. Тиме ћемо ми Срби бити лишени лажног наметнутог нам смишљено „богатства двоазбучја“ под чијим је „режимом“ српска савршена азбука спала на најниже гране у својој историји, дугој више од десет векова.

Ђорђевић: Хвала Вам, проф. Збиљићу, председниече прве основане „Ћирилице“ међу Србима на почетку овога века. То је најлепши, за сада, крај овог нашег разговора.

Збиљић: Хвала и вама проф. Ђорђевићу, председниче Извршног одбора прве „Ћирилице“.

ДОДАТНО ПИТАЊЕ О ПРОШИРЕЊУ РАТНИХ ЦИЉЕВА „ЋИРИЛИЦЕ“

Ђорђевић: Извините, сетих се ваше књиге објављене у 19. години рата „Ћирилице“ за ћирилицу под насловом Какав рат за српски језик и ћирилицу. Та књига као да наговештава неку промену у „ратним циљевима“ „Ћирилице“.

Збиљић: Свака Вам част! Без тог питања, овај би наш разговор био непотпун. Та књига је објаснила да је улудо водити рат за ћирилицу без одговарајуће стратегије и правих ратних циљева. Мора се водити такав рат који ће јасно указивати на то зашто буна Срба преко „Ћирилице“ још траје и после 20 година рата у Србији за српско писмо, за слободу и постигнуће Уставом извојеване суверености српске ћирилице без икаквог параписма у језику свих Срба у пракси, на српском терену, на терену српског писаног језика. Међутим, споменута књига наговестила је јасно и отворено ново полазиште или проширење ратних циљева „Ћирилице“. На окупљању чланства „Ћирилице“ поводом 20 година од њеног оснивања управа „Ћирилице“ предложиће чланству „Ћирилице“, верујем да ће то бити и усвојено: додатни ратни циљ „Ћирилице“. То је – рат за језичко обједињавање Срба у учевном језику за службени српски језик јединствен у писму и изговору. Тек тада Срби неће бити „језички богаљ“ или роб, како је рекао Ђура Даничић, јер ће се и српски род, као сви други народи, објединити у свом писму и језику (ћирилица – екавица). Тек тада ће Вукова реформа језика Срба, уз све мањкавости које је Србима донела, некако оправдати себе кроз обједињавање српског народа у језику и писму, без чега није никада ни могло до сада да се изврши било какво а камоли суштинско – стварно обједињавање Срба ма у чему. Њихово језичко обједињавање и јединство општи је предуслов за било какво обједиањавање ради опстанка српског народа у будућности.

Ђорђевић: И заиста коначно – докле ће једини Срби имати проблема са својим писмом?

Збиљић: На жалост српскога народа и српске ћирилице, српски лингвисти још нису за 14 година стигли ни да обећају да ће они обавити посао у свом делокругу. Лингвисти још нису свих тих година ни обећали да ће Правопис српскога језика Матице српске усагласити у решењу питања писма српскога језика с обавезом из Устава Србије. Чини се да српски лингвисти још мисле да се Устав једино на њих не односи, па зато не обећавају да ће усагласити српски правопис с обавезом из Устава. Тако рат против српске ћирилице, који траје практично дуже од десет векова, а и у оквиру Југославије и Србије од 1954. године до данас, још не стаје. И не може ни стати све док српски лингвисти и власти у Србији не испуне своје, малопре, споменуте обавезе из Устава Србије.

(Разговор је вођен у септембру 2020)