Партократија и популизам или како је Србија нестала

Антикризне мере које српска јавност данима чека да чује и види, врло вероватно ће угледати светлост дана почетком следеће недеље. Влада Србије треба, у недељу 16. јуна, да усагласи детаље мера које би требало да резултирају попуњавањем буџетске „рупе“ од 40 милијарди динара. То значи да је држава, према најавама из Владе, одлучила да буџетски дефицит „реши“ уштедом дискреционих расхода државе. Плате и пензије се тако неће замрзавати, кажу у Влади. Овде лежи и сав цинизам „званичне“ Србије која се, извесно, опасно поиграва са интелигенцијом својих грађана: реални приходи оних који их још увек имају су номинално мањи за стопу инфлације, пад динара, производне активности…Дакле плате и пензије не да нису замрзнуте, већ реално падају из месеца у месец. То за собом повлачи и дуговања становника Србије који не могу из реалних извора да измире све веће обавезе које намеће држава. Притом, према најновијој анализи Агенције за привредне регистре (АПР), „српска привреда лане је пословала уз инфлацију од 12, 2 одсто и слабљење динара од 8,7 одсто. Насупрот томе, у 2011. години, када је привреда била у „плусу“, динар је ојачао за 0, 8 одсто, а инфлација је била седам одсто. Прошле године бруто домаћи производ Србије смањен је за 1, 7 одсто, а индустријска производња за 2, 9 одсто“.[1] Српска привреда је прошлу 2012. годину завршила са губитком од 63 милијарде динара, од тога највеће губитке остварила су јавна предузећа: Србијагас је највећи губиташ са 35, 1 милијарде динара, док је најбољи пословни резултат прошле године остварио НИС. Међу 490 јавних предузећа 198 су губиташи према анализи АПР-а. „државне фирме су 2012. годину окончале с мањком од 54 милијарде динара и он је седам пута већи него у 2011. години“,[2]179 предузећа у реструктуирању дугују око 20 милијарди динара за струју и гас[3]јер како наводе надлежни нису у законској обавези да плаћају доспела дуговања. Док, с друге стране, до просјачког штапа доведена Србија нема тај луксуз-напротив! Свака доцња грађане кошта вишеструко уз врло популарне затезне камате. Али, идемо даље: стручњаци се прибојавају да (иако поздрављају спремност Владе да се ухвати у коштац с реформом јавног сектора) су најављене мере кратког даха. Наредне две године донеће даљи раст јавног дуга и питање је ко ће и како провести реформу јавног сектора. Привреди Србије у овој години треба 6 милијарди евра инвестиција и од тога трећина или 1, 8 милијарди евра страних инвестиција: „Ове године имамо велики пад страних инвестиција, а и да се реализује аранжман о коме се преговара са Уједињеним Арапским Емиратима, све што је најављено, неће прећи милијарду евра. У првом тромесечју текуће године било је свега 150 милиона евра страних инвестиција, и у протекла четири месеца забележен је пад за око 10 одсто“[4] процене су економиста.

Вртоглаво задуживање, смањење производне активности, губитак радних места (само у прва три месеца ове године око 30000 људи остало је без посла) слика су и прилика Србије у којој су једино „осигурана“ радна места у држави и парадржави (или разним и бројним агенцијама): „државна управа је у време пада Милошевићеве власти 2000. године имала око 8 000 запослених. Тада смо живели у СРЈ, у чијем саставу била и Црна Гора. Данас је у државној и локалној администрацији запослено више од 70 000 људи. Данас домаћи јавни сектор запошљава три пута више радника од европског просека. У јавном сектору, здравству, образовању, правосуђу запослено је више од пола милиона, док се процењује да је око 150 000 само у јавним предузећима“,[5] и како наводи исти извор а када је реч о државној администрацији коју не би могла да издржи далеко богатија земља од Србије једино и само одговорне су политичке партије које су упошљавале своје кадрове рачунајући на њихову лојалну подршку кад дође време избора: „Политичке партије су сасвим сигурно једине одговорне за прекомерно запошљавање углавном својих партијских кадрова у државну администрацију…јавна је тајна да су запослени по страначкој линији део од плате одвајали за страначку касу…да је селекција запослених рађена по основу стручности, а не подобности, не би било потребе да у јавном сектору ради половина од укупног броја запослених. Апсурдно је што је за време кризе у јавном сектору отпуштено тек неколико стотина људи, док је привреда изгубила неколико стотина хиљада радних места“.[6 ] Подједнако као што је апсурдно да директор Железница Србије коју држава дотира из буџета  са преко 14, 5 милијарди динара пословне партнере води на ручак који је Железницу коштао 165 000 динара;[7] подједнако колико је апсурдан податак да су банке одузеле 500 станова и кућа због доцњи у отплати рата кредита онима који су запали у тешко имовинско стање или остали без посла-и ником ништа. С једне стране, већинској Србији прети дужничко ропство; док, с друге стране, сведочимо дилетантизму, бахатости и партијској подобности као врхунским критеријумима за мобилисање управних кадрова.

Све су прилике, дакле, да је математички скројена коалиција на власти одустала од,за привредни опоравак, неопходних мера јер би оне свакако лидерима странака на власти донеле негативне рејтинге. Да о овоме пишемо у неко друго преддемократско време, не би било пуно изненађења; међутим, данас у Србији која реторички прославља „демократске вредности“ свакодневно (маскирајући притом аутоктратске апетите партија на власти) све ово изгледа надреално-али тако је! Држава која је аминовала отимање скоро 15 одсто територије попут Косова и Метохије и тиме аболирала одговорне за катастрофални салдо хуманитарне катастрофе, фактички је признала да је више нема. Следећи логику, која проистиче из тако аматерски и дилетантски руковођене организације друштва, сасвим је легитимно да говоримо о сторнирању правосудног система, непостојању институција, урушавању привреде…о анархији и хаосу. Када је све то тако онда не треба да чуди и основана сумња да „елите“ потписују умишљај дезинтеграције Србије. Како иначе разумети све оно што некадашњу државу, а садашњи (тек) географски појам, осликава? Како разумети (поново) мантру или ЕУ или крај и то у ситуацији када и сама ЕУ нема решења за све дубљу кризу? Осим да новопридошла „елита“ свесно Србију укрцава на Титаник правдајући тако ЕУропи указано јој поверење за добијене мандате. Она није дошла, како је врло драматично обећавала да мења већ да смени оне који до краја нису били кооперативни, преузме полуге моћи и настави тамо где су претходни стали.

Тако нисмо се ни окренули, десио се Бриселски споразум и север Космета интегрисан је у Тачијеву фирму или тзв Косово; није прошло ни годину дана од последњих избора, Србија је наставила да се (пре)задужује, радна места су у континуитету нестајала, привреда је у континуитету издисала.

Данас, не можемо рећи да је актуална власт једина одговорна за стање издисаја Србије. Међутим, исто тако актуална „елита“ себе не може да аболира од одговорности бесмисленим изговорима попут „криви су претходни“, јер због те кривице претходни су платили цех, а њихови наследници уместо обећаног „мандата за промене“ континуираним лошим курсом ка ЕУропском Титанику одбројавају секунде до проглашења времена смрти Србије…макар онакве какву смо знали. Ту и такву одговорност потписује актуална власт која је све (пре)дала архитектама српске Голготе рачунајући на „време брише трагове“…Међутим, као и многи пре њих, заборављају да (с)трпљење има своје границе а када се оне пређу нема тог седатива који ће отупети рекције на прекомерну количину бола. И то је законитост због које се историја свима и свуда тако често понавља. Човеку коме је егзистенција онемогућена и коме је остало још само и једино духа…скупо ће наплатити сваки, макар, и покушај ампутације истог. Данас већинску Србију чине баш ти људи. Неки би је назвали потенцијалном критичном масом. Ми бисмо пре употребили израз: историјски потенцијал неке нове Србије. Уосталом, неће проћи дуго и видећемо чије су перспективе биле јасније.

Марина РАГУШ / Фонд Стратешке Културе