„ЗАУСТАВИТЕ ТЕРОР НАД СРБИМА У ВУКОВАРУ“ – ХРАБРА ИТАЛИЈАНКА ЈЕ 1991. ПРВА ПРОГОВОРИЛА О СТРАШНИМ ЗЛОЧИНИМА!

Милена Габанели, истакнута италијанска новинарка а данас и веома популарна ТВ водитељка, деведесетих година је посетила Вуковар и лично се уверила у сву патњу коју је српски народ тада проживљавао. Међу првима је јавно проговорила о хрватском терору и стравичним злочинима припадника Збора Народне Гарде над српским цивилним становништвом у овом граду на истоку Славоније. Због њених изјава које је пренео читав свет, настала је општа паника у Хрватској а многи хрватски политичари ни данас јој нису опростили што је изнела истину о распаду Југославије. И тадашња директорка вуковарске болнице оштро је реаговала напомињући да је Милена рекла превише, те открила ствари које није смела и које је Хрватска прикривала.

Један од најмонструознијих злочина догодио се у Улици Николе Демоње у Боровом Насељу, на територији која је три месеца била под контролом хрватских снага. Само два дана пред ослобођење Вуковара, 16. новембра 1991. припадници хрватске војске су у кућама бр. 72 и 74 поубијали петнаест цивила српске националности. Стравични масакр преживела је једино Милица Трајковић која је том приликом рањена и која је једини сведок тог злочина хрватских снага. Бројни медији из Београда и Новог Сада по ослобођењу града, одмах су информисали јавност о злочину који су починили хрватски војници – припадници Збора Народне Гарде. Мотиви за стравичан злочин су највероватније (како и обично) били етничка националност жртава, гнев због губитака на војном пољу, чињеница да су се неки чланови породица убијених борили на страни ЈНА, лажне оптужбе за „петоколонаштво и радио станице“…

Док су извлачили тела ових убијених српских цивила из подрума у Боровом Насељу, ту се затекла и Милена Гарбанели која је остала пренеражена сценама насиља, те се одмах обратила медијима речима: – У име бога, је ли ? Где су сада међународне организације? Где је Амнестy интернатионал ? Где је Ватикан? Ту су само заклани цивили, има и деце…нигде ни паса, нема никога..на мом језику бих рекла једноставно шокирана сам, на крају смо 20. века а враћамо се оваквим делима вековима уназад.

Хрватски војници су само у периоду од 16. до 18. новембра 1991. ликвидирали више десетина српских цивила и заробљеника, а њихова тела су налажена су по улицама, у двориштима полузапаљених кућа, на локацијама које су служиле као логори, у подрумима..

Милена је остала пренеражена затеченим призорима и непрестано позивала свет да реагује и заустави терор хрватске војске. Међу лешевима били су и родитељи Радивоја Јаковљевића. Оца Томислава (1928) који је био инвалид и који се кретао помоћу штака, хрватски војници су мучили и стрељали 16.11.1991. у дворишту вртића у Боровом Насељу. Мајку Виду (1924) Хрвати су заробили и стрељали на железничкој станици у Вуковару заједно са Аном Лукић, Хрватицом удатом за Србина, која је пре ликвидације и силована. Њихове лешеве снимиле су бројне српске телевизије а италијанска новинарка Милена Габанели није могла доћи к себи од сцена насиља које је гледала. Бесрамно, хрватске телевизије су фотографије ових лешева користиле у својој пропаганди те пласирале јавности лаж како се ради о „хрватским жртвама које су побили зли Срби“ што је породице српских жртава додатно повредило.

Никоме није било у интересу да се говори о српским жртвама. Српски народ је био унапред осуђен а изјаве и сведочења ове врсне новинарке која је и данас веома цењена у Италији али и свету, нарушиле су многе планове и великохрватску пропаганду која се чврсто одржавала и ширила широм Запада. Милена је била професионална новинарка, перфекциониста и експерт у свом послу. Њој ништа није могло да промакне, ишла је тамо где други нису смели а истина је била њено главно оружје. За разлику од многих новинара из Загреба, а нажалост и појединих србофобних медија из Београда, Милена није писала наручене пропаганде текстове за новац већ је писала и говорила о ономе чему је лично сведочила. Своје изјаве никада није повукла нити демантовала,већ је као прави професионалац увек стајала иза својих ставова бранећи истину чињеницама и чврстим аргументима.

Зато ће Милена заувек у српском народу имати вечног пријатеља ! Она је плакала када је српски народ Славоније плакао, она је била ту за српски народ када се суочавао са најстрашнијим поглављем у својој историји. Када се нико није обазирао на сузе и јауке српских мајки, она је била ту да проговори, да пружи утеху и подршку. Њене речи одјекнуле су светом – њена сведочења испуњена тугом, болом, страхом а истовремено и храброшћу и непокорношћу остала су и остаће довека важан део српске историје. Својим објективним извештавањем ова храбра жена уписала је своје име у легенду!

Као истраживачки новинар, Милена је допутовала у Вуковар како би из прве руке сазнала шта се дешава у овом граду. Нису је спречила ни минска поља, ни хрватски снајпери који су непрестано тукли! У борби за истину нису је зауставиле ни језиве сцене хорора на који је наилазила и због којих су многи одустајали од снимања и извештавања. Многи, али не и Милена! Била је храбра, неустрашива и упорна. Била и остала. Ни данас се не одриче својих ставова, и данас је једнако борбена и истрајна као пре три деценије. Њена објективност и професионално извештавање награђено је многобројним похвалама, признањима и наградама.
КО СУ ЖРТВЕ?

Иако су о масакру тада јавиле многе домаће и светски медији, злочин хрватских снага је након мирне реинтеграције остао потпуно заборављен али и некажњен. О жртвама се у јавности уопште не говори. Највише информација о овом злочину објављено је у књизи „Геноцид над Србима 1941-1945 и 1991-1992“ чији су аутори др Смиља Аврамов, Бојана Исаковић и др Милорад Екмечић. Тог дана само у овој улици је убијено петнаест цивила, међу којима је било шесторо жена и четворо деце. Масакр је преживела једино Милица Трајковић која је рањена и која се скривала у подруму два дана, све док припадници ЈНА нису ослободили град. Њој су тог дана убијени супруг, ујна, брат од ујака, рођаци, комшије и пријатељи…

У подруму куће Милоша Новаковића (бр. 74) скривали су се чланови породица које су биле у међусобном сродству: Павловић, Павић, Трајковић, Тошковић и Траваш. Све жртве су побијене у дворишту, пошто су претходно изведене из подрума изузев старице Саве Павић која је ликвидирана у подруму и Тоше Тошковића који је убијен на њиви иза куће. Са улаза у затворени подрум најпре се зачуо глас непознатог човека који је упитао да ли има некога у подруму. Одговорено му је да су ту само цивили након чега је хрватски злочинац провалио унутра псовајући свима мајку четничку, наводи се у књизи. Злочинац или више њих наредио је цивилима да одмах напусте подрум. Један за другим, преплашени цивили излазили су из подрума. Претпоследња је била Сава Павић, старица од 62 године која је рекла: „Сад ћу ја дијете, сад ћу“. У том моменту хрватски војник је потегао обарач и усмртио несрећну старицу а том приликом је ранио и Милицу која је била одмах поред, скривена у мраку. Како је пала, Милица је одмах повукла дебео јорган преко себе и остала скривена. Злочинац је највероватније није приметио те је Милица само пуком срећом остала жива. Након убиства Савке Павић (62), у дворишту породичне куће Новаковић мучки су побијени:

Радослав Павић (25) – син убијене Савке
Велимир Трајковић – супруг преживеле Милице
Нада Павловић (41)
Зорица Павловић (15) – Надина ћерка
Зоран Павловић (17) – Надин син
Милојка Павловић (67) – Надина мајка
Тошо Тошковић (41) – Надин невенчани супруг
Милан Траваш (47) – комшија породице Павловић

У књизи „Геноцид над Србима 1941-1945 и 1991/1992“ наводи се „како је Зоран Павловић (17) убијен ударцима секиром по глави док је Зорици (15) глава била разбијена тупом страном секире а уста пуна стакла“. И за Милојку и Наду аутори књиге наводе како су усмрћене секиром. Познаница породице Павловић оставила је коментар како ова породица више нема живих сродника, како су сви убијени секирама као и да је током извлачења тела био присутан велики број домаћих и страних медија. Обдукцију је радио тим на челу са истакнутим патологом Зораном Станковићем. Милица Трајковић је у подруму остала скривена два ипо дана све док припадници ЈНА нису ушли у Вуковар и извели је пруживши јој прву помоћ. У подрум је тада заједно са војницима ЈНА ушао и Мирослав Павић, син убијене Савке и брат од ујака рањене Милице, који је изнео своју мртву мајку из подрума, наводи се у књизи.

Истог дана, исти починиоци упали су и у суседну кућу у Улици Николе Демоње бр. 72 приликом чега су поубијали све које су затекли. У својој кући су убијени Мирослав Чечевац (25), његова супруга Слађана (20) и њихов син Горан, који је имао непуне две године. Заједно са њима су убијени и Ана Новаковић (41), Илинка Милошевић (32) и њен син Бранимир, стар једанаест година који су се ту привремено сакрили. Бројни тв репортери и новинари забележили су камерама извлачење тела ових недужних цивила из подрума и породичних кућа. – Управо сам ја обележио свако тело и одрадио свој посао тамо професионално, и тиме омогућио да се злочини процесуирају. Међутим, прећуткују се злочини над Србима, на пример, над целом породицом и десетак српских цивила у Улици Николе Демоње. Било је индиција које су говориле о ратном злочину. Ми смо имали само сведоке Србе који су остали у Вуковару и који су могли да говоре о тим жртвама. Као што је рецимо било оно обданиште за које се тврдило да има 40-оро деце, што није било тачно. Али, смо ипак регистровали да је ту у вртићу било убијања неких људи – као што су Лукић, Везмар, Урош Удовичић, које је побила група Мартина Сабљића, Ћибарића, Шипоша и осталих. Осим тога, потврђено је и постојање убијених Срба у улици Николе Демоње 72, односно 74, где је била убијена цела породица Ћећевац – значи онај мали, отац и мајка. Велики број тела нађен је око болнице и око лучке капетаније.. – истакао је Зоран Станковић, истакнути српски патолог, професор и доктор медицинских наука, санитетски генерал-мајор у пензији и актуелни председник координационог центра за југ Србије.

ВРТИЋ У БОРОВОМ НАСЕЉУ – МЕСТО СТРАВЕ И УЖАСА

Вртић „Пчелица“ у Боровом Насељу представља једно од највећих стратишта српског народа на подручју Вуковара. Управо овде су у јесен 1991. довођени заробљени српски цивили који су малтретирани, злостављани па свирепо ликвидирани. До данас је уврђено да је најмање петнаест цивила убијено на овој локацији, а страхује се да је број жртава можда и већи. Они су извођени из својих кућа, станова или склоништа, најчешће у окриљу ноћи, након чега су по наређењу врховних команданата хрватске паравојске – убијани. Криви само зато што су Срби и православци ови људи су претрпели страховите муке пре него што су испустили душу. Међу жртвама које су окончале живот на овај и сличне начине су цивили Јован Марков, Милан Везмар, Бошко Грбић, Милорад Зорић, Константин Лукић, Урош Недучић, Чедо Јовић, Никола Војводић, Светислав Владисављевић, Љубомир Болић, Рајко Нунић,Петар Грубишић, Милан Ђукић, Милан Силађин и други.

У организацији Већа српске националне мањине града Вуковара, Заједничког већа општина и Градског одбора Самосталне демократске српске странке Вуковар представници удружења жртава већ дуги низ година у парку код вртића у Борову насељу полажу венце за страдале српске цивиле.

– Према нашим информацијама, реалан број је вишеструко већи, али бројни људи то се из страха никада нису усудили пријавити. Доста Срба, цивила, у Вуковару је остало и за вријеме борбених акција, скривали су се заједно с Хрватима у склоништа и подруме, а неки од њих су од тамо одвођени према одређеним пописима те потом стријељани код жељезничке станице и испред вртића у Борову насељу. Судбина 12 људи с пописа од 43, који су одведени из својих домова, и данас је непозната. Моја прича заправо је готово иста као и приче осталих обитељи – истакнуо је Слободан Јаковљевић, син прве жртве убијене у граду Вуковару.

Међу жртвама је и Милорад Зорић којег су хрватски војници 5.11.1991. насилно извели из склоништа са групом од тринаест српских цивила након чега су сви стрељани.

– Мој отац је одведен из атомског склоништа и ликвидиран овде код вртића у Боровом Насељу заједно с групом од 13 људи. Све знам о извршиоцима и жртвама, и то ми је велики терет. До данас немам никакву ни материјалну ни моралну сатисфакцију, али се борим да је остварим. Мислим да они који воде ову државу то намерно опструишу, али не видим разлог због којег то чине јер људи који су чинили злочине само су терет овој лепој држави – испричао је пре неколико година медијима Жељко Зорић који је посмртне остатке свог оца пронашао и сахранио 1991. године.

Извор:
ШУМАДИЈА ИНФО