Плава гробница – храм тајанства и гробница тужна

На данашњи дан 1916. године почело је сахрањивање српских војника у Плавој гробници у Крфском каналу. На овом светом месту у вечном сну почива на хиљаде јуначких српских војника

Дубоко у плавом мору, данас почивају Срби који су повлачећи се пред непријатељем, свакодневно се борили са разним болестима и мукама.

Ушли су у рат са Српском шајкачом и у Српској униформи, против вишеструко јачег непријатеља да одбране земаљску Србију, а својом жртвом отишли су у вечност и прибројали се у највеће у Небеској Србији.

Након натчовјечанских напора током Албанске голготе, српски војници су масовно умирали од тифуса, глади и исцрпљености.

Фото: Википедија; „Прелаз преко Албаније“, уље на платну, војни сликар 1. српске армије Василије – Васа Ешкићевић (1867-1933). На челу колоне су приказани краљ Петар I и председник Владе Никола Пашић.

У прво време умрли српски војници су сахрањивани на каменитој обали острва Вида у плитким гробовима, а како више није било довољно мјеста за сахрањивање, а и због тога што је постојала опасност од ширења епидемије, одлучено је да се српски војници сахрањују у море.

Посмртни остаци српских ратника превожени су чамцима и потапани у воде Јонског мора, „Плаву гробницу“.

Фото: Википедија; Умрли српски војници на острву Видо, фебруара 1916. године.

Према званичним подацима, од 23. јануара до 23. марта 1916. у Крфском каналу сахрањено је 4.847 српских војника. Процењује се да је око 5.400 посмртних остатака Срба спуштено у море, јер званични подаци нису потпуни, због тога што нису евидентирани сви преминули.

Фото: Википедија; Колона српских војника прелази завејане планине у зиму 1915/16.

Током повлачења српске војске и цивила преко Албаније, које је почело у зиму 1915. од хладноће, тифуса и других болести, као и од борбе са Албанцима, живот је према званичном извештају министра војног генерала Божидара Терзића изгубило 243.877 Срба.

Током албанске голготе српски народ доживио је један од највећих егзодуса у својој историји, а толиког и таквог страдања није било у новијој историји до Другог светског рата.

Према речима француског маршала Жозефа Жофра, повлачење Срба и страдање превазилази по страхотама све што је у историји као најтрагичније забележено.

Пробијајући се преко Проклетија, Српска војска је била изложена сталнима нападим од Албанаца, већином од оних који нису признавали власт Есад-паше Tоптанија, који је био савезник Срба.

Српски војници су кренули 3. децембра пут Албаније и Црне Горе, а у Скадар стижу од 15. до 20. децембра . Тек крајем јануара након интервенције руског цара, Французи су послали бродове који су превезли српске војнике на Крф.

Фото: Википедија; Исрпљени српски војници чекају савезничке бродове за транспорт на морској обали, јануара 1916. године.

Према подацима до 15. фебруара на грчко острво Крф или како су га Срби прозвали “Острво спаса” превезено је око 135.000 Срба. Острво Видо код Крфа било је претворено у болницу, односно у “острво смрти”, а море око њега у Плаву гробницу.

Из пијетета и поштовања према српским жртвама, грчки рибари наредних 50 година нису пецали на овоме мјесту.

Као сведок масовног умирања на острву Виду песник Милутин Бојић пише његову најупечатљивију песму Плава гробница, посвећену страдању српских ратника.

Плава гробница – Милутин Бојић

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к’о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомима?
То велика душа покојника лута

Стојте, галије царске! На гробу браће моје
Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, к’о пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!

Извор:
СРПСКА РАМОНДА