Предлог решења неких проблема науке у Србији

Србија вапи за здравом питком водом

Други наставак: Критика Стратегије научног и технолошког развоја Србије од 2021. од 2025. године (2)

• Српски научници и истраживачи треба да решавају горуће проблеме Србије, а не света, јер то од њих очекују порески обвезници. Примера ради, наводимо да порески обвезници годинама издвајају велике паре, а нико им не решава проблем здраве воде за пиће.

• Логично и једино исправно је да сви развојни програми Републике Србије иду кроз Министарство науке. Да се та средства из осталих министарстава не би улудо трошила на различите приватне консултантске куће.

• Не постоји земља у свету у којој запослени може од послодавца да узме колико хоће пара и да за те паре ради оно што хоће. Да се годинама бави једним истим пројектом, без икаквих обавеза. А то се код нас годинама ради кроз различите комисије и одборе, по систему „ја теби – ти мени“.

• Министарство, односно порески обвезници финансирају истраживаче у институтима да би они могли да раде ко шта пожели, а да немају никакве обавезе према онима који их финансирају.

• Понашање САНУ у време пандемије КОВИД-19 показује колико је наша наука одрођена и удаљена од Србије. САНУ има 20 редовних и четири дописна члана у Одељењу медицинских наука, плус три ван радног састава и 19 иностраних чланова. И нико од њих пуних девет месеци није се укључио у решавање или помоћ при решавању овог проблема.

Пише: Др Бранислав Симоновић,
научни саветник

ЕКСКЛУЗИВНО

Шта треба да садржи Стратегија

Стратегија би требало да садржи кратак увод, у којем би се навели разлози за доношење Стратегије и закони на основу којих се доноси Стратегија. Следио би кратак преглед садашњег стања, са освртом на извршење постављених циљева из претходних стратегија, али с правим и аналитичким освртом.

Наравно, да се наведу и разлози за њихово неизвршење. Овај део био би кратак јер је показано да је степен извршења претходне Стратегије био око 18 одсто.

У уводном делу треба да се наведу учесници у остваривању постављених планова и циљева (универзитети и факултети, институти, иновациони центри, као и број истраживача у њима, с прегледом по звањима). Остали статистички подаци (број публикација, по годинама и категоријама, старосна и полна структура истраживача…) треба да се дају у прилозима.

Као што јој и име каже, Стратегија науке и технолошког развоја Србије мора да садржи планове и програме развоја који су од интереса за Србију. Она мора да садржи стратегије свих министарстава.

Да српски научници и истраживачи решавају горуће проблеме Србије, а не света, јер то од њих очекују порески обвезници. Примера ради, наводимо да порески обвезници годинама издвајају велике паре, а нико им не решава проблем здраве воде за пиће.

Стратегија мора да обухвати и све планове и програме развоја осталих министарстава (пре свега министарства одбране, здравља, рударства и енергетике, пољопривреде, комуникација, заштите животне средине, привреде и др). А обједињавањем свеукупних планова и програма развоја Србије, кроз Министарство просвете, науке и технолошког развоја, морају да се обједине и новчана средства осталих министарстава планирана за реализацију поменутих планова и програма развоја Србије. На тај начин повећаће се средства намењена науци и истраживању, без додатног повећања буџета. Ваљда је логично и једино исправно да сви развојни програми Републике Србије иду кроз Министарство науке. Да се та средства не би улудо трошила на различите приватне консултантске куће.

Зашто је држава основала институте?

Прво питање на које аутори Стратегије морају да одговоре јесте: зашто је држава Србија основала институте и универзитете, ако њихова знања, стручност и искуства уопште не користи?

Ако би се сва средства која сва министарства годишње издвајају за различите „консултантске услуге“, објединила кроз Министарство науке, буџет Министарства за науку би се сигурно удвостручио. А Србија би кроз ангажовање научне заједнице, дакле највећег дела памети коју Србија има, добила одговоре за решавање многих проблема.Та решења била би заснована на науци, струци, светским знањима и искуствима у датој области и сигурно би било много мање промашаја. Не би се велике паре трошиле ни у шта, посебно имајући на уму садашње плате научних радника у Србији, сви ти планови и програми развоја урадили би се за много мање пара, а сигурно квалитетније. Као што се види, пара за научно-истраживачки рад има довољно и не треба их тражити ван постојећег буџета, већ их само треба објединити кроз Министарство за науку.

Било би добро кад би неко из Владе, из Агенције за спречавање корупције или из Државне ревизорске институције сачинио анализу колико је приватних фирми, а колико државних института или факултета имало уговоре с министарствима за обављање различитих послова. И да утврде зашто је то тако. Да ли је то због Закона о јавним набавкама. Или зато што директори института не могу да плаћају кешом?

У сваком случају, Влада би, уз помоћ Министарства науке, морала да одговори зашто је држава основала институте. А шта Министарство науке, тј. Влада Србије, односно порески обвезници добијају за те силне паре које издвајају? То да неки Пера Перић или Јела Јелић могу да убележе још коју референцу у свој Си-Ви? И да у годишњем извештају Министарство може да убележи да је објављено толико и толико радова у међунарoдним часописима? Све то је ипак премало, кад се има на уму колико се пара годишње издваја за науку.

Могућа решења неких проблема науке у Србији

1. Треба донети нову и другачију Стратегију науке и технолошког развоја Републике СРБИЈЕ за период 2021-2025. године. Претходне стратегије уопште нису биле стратегија развоја науке и технолошког развоја СРБИЈЕ. То се, уосталом, види из тога да је из претходне Стратегије, како су аутори Стратегије навели, остварено само 17,64 одсто планираног.
2. У новој Стратегији науке и технолошког развоја Србије мора да се води рачуна да то буде стварно стратегија науке и технолошког развоја, а пре и изнад свега то мора да буде стратегија СРБИЈЕ.
3. Нова Стратегија науке и технолошког развоја Републике СРБИЈЕ мора да обухвати планове и програме развоја свих министарстава који су од интереса за Србију. То је најмање што Министарство мора да учини за пореске обвезнике Србије, који с правом очекују да се, за паре које издвајају, решавају горући проблеми СРБИЈЕ, а не света.

Како може Министарство да објасни пореским обвезницима зашто им годинама нико не решава проблем здраве воде за пиће? Дакле, Стратегија мора да обухвати све планове и програме развоја осталих министарстава, пре свега министарства одбране, здравља, рударства и енергетике, пољопривреде, комуникација, заштите животне средине, привреде и др.

Сви планови, пројекти и новац на једном месту

Уношењем свеукупних планова и програма развоја Србије у нову Стратегију, морају да се обједине и новчана средства осталих министарстава планирана за реализацију поменутих планова и програма развоја Србије. На тај начин значајно ће се увећати буџет Министарства науке (вероватно ће се удвостручити). Сада та планирана средства свако министарство троши за плаћање разних консултантских кућа које нити знају, нити било шта корисно ураде за врло велике паре.

Србија би кроз ангажовање научне заједнице, дакле највећег дела памети коју Србија има, добила одговоре за решавање многих проблема.Та решења била би заснована на науци, струци, светским знањима и искуствима у датој области и сигурно би било много мање промашаја.

4. А пошто то треба да буде Стратегија науке и технолошког развоја Републике СРБИЈЕ, њу треба да чине две целине. Прва мора да обухвати области и теме које су од стратешког значаја за развој Србије: одбрана, енергетика, пољопривреда и храна, здравље, информационе и комуникационе технологије, одрживи развој и заштита животне средине. Ове теме би се финансирале са око 70 одсто укупног буџета за науку. Ваљда не треба да се посебно образлаже зашто су наведене области од стратешког значаја за Србију. А Србија има природне и људске предуслове за развој у тим областима. Одбрана је неопходна за очување државе и народа у садашњим границама. Здравље је предуслов за опстанак народа, као и пољопривреда и храна, а томе доприносе и здрава животна средина. Одрживи развој у свим областима треба да допринесе бољем искоришћавању (природних) сировина и енергетској ефикасности уз очување животне средине. Информационе и комуникационе технологије су неопходни предуслови за свако савремено друштво.

Друга целина треба да обухвати теме и области основних истраживања и она би се финансирала са око 30 одсто укупних средстава буџета за науку. (Можда ће некоме да изгледа да се оваквим предлогом предвиђа мало пара за основна истраживања. Ако се има на уму да овај предлог подразумева да се и паре осталих министарстава предвиђене за развој придружују Министарству за науку, па ће средства за науку бити два пута већа. Јасно је да би средства за основна истраживања била на нивоу досадашњих или чак и нешто већа.) При одређивању тема за основна истраживања опет треба да се води рачуна да се финансирају области од интереса за Србију и у којима Србија има квалификоване научнике. Ова друга целина треба да се уради тако да она буде и веза српске науке са европском и светском науком. Оваква целина требало би да буде и добра припрема научника из Србије за европске пројекте.

Свака држава одређује кога ће да запосли, шта ће запослени да ради и колико ће да га плаћа

5. На тај начин приближили бисмо се ономе што се ради у уређеним земљама. Тамо послодавац (у нашем случају држава, кроз ресорно министарство) увек одређује кога ће да запосли, шта ће тај запослени да ради и колико ће да га плаћа за добро урађени посао. Не постоји земља у свету у којој запослени може од послодавца да узме колико хоће пара и да за те паре ради оно што хоће. Да се годинама бави једним истим пројектом, без икаквих обавеза. А то се код нас годинама ради кроз различите комисије и одборе, по систему „ја теби – ти мени“.

У једној од претходних Стратегија дат је и уверљив приказ таквог нашег стања: „Страни гости са престижних катедри се често изненаде кад констатују да неке до њихових српских колега могу годинама, понекад деценијама, да се посвете искљичиво теоретском раду, без икакве обавезе примене резултата или пак наставе.“

САНУ „сном мртвијем спава“

Најбољи пример таквог нашег стања могао је да се види из понашања САНУ у време пандемије КОВИД-19. Ту се види колико је наша наука одрођена и удаљена од Србије. САНУ има 20 редовних и четири дописна члана у Одељењу медицинских наука, плус три ван радног састава и 19 иностраних. 

И нико од њих пуних девет месеци није се укључио у решавање или помоћ при решавању овог проблема. А замислите какав би то конзилијум од 43 лекара различитих специјалности био. Рекло би се да нема те болести за коју овакав конзилијум не би поставо праву дијагнозу и прописао најбољу терапију. Реч је о тзв. системској болести која напада многе органе у организму, па би овакав мешовити конзилијум био најпогоднији. Али, од свега тога није било ништа. Овде треба да се помене, осим научне и друга страна овог проблема. Реч је о моралној страни проблема. Очигледно је да су многи били у дилеми да ли се пружањем помоћи при решавању овог проблема помаже власти или народу. Тек после опомене у дневној штампи, САНУ је на своју интернет страну почела да ставља неке текстове о КОВИД-19, а досетили су се и да су, као чланица Међународног удружења академија (IAP – Interacademy partnership) имали обавезу да дају савете и препоруке влади и локалним органима власти, да врше истраживања и моделовања…

Неразумно и промашено финансирање института

Добро је што је држава почела да финансира институте и институционално. Али, питање које се намеће: зашто држава институционално финансира институте? Зато што их је држава основала? Познато је да онај који плаћа музику, тај и наручује песме, односно одлучује о томе које ће песме да се свирају и певају. А у случају института, Министарство, односно порески обвезници финансирају истраживаче у институтима да би они могли да раде ко шта пожели, а да немају никакве обавезе према онима који их финансирају.

Министарство би морало да донесе Стратегију науке и технолошког развоја СРБИЈЕ, онако како треба да изгледа права Стратегија, о чему је напред писано и да узме у обзир планове и програме развоја осталих министарстава, да би се позабавило решавањем проблема који постоје у различитим областима, а чије је решавање планирано.

Прва целина, садржана у новој Стратегији, требало би да садржи кључну тематску област„Проучавање природног богатства и материјалног и духовног наслеђа Србије“.

То је, свакако стратешка област за Србију, бар би то свакако морала да буде. Кроз пројекте из ове тематске области могао би да се спроведе и нови начин финансирања института. То би требало да буде најшира тематска област, која би укључила научнике веома различитих профила и која би требало да омогући да се на прави начин проучи, представи и искористи природно богатство и материјално и духовно наслеђе којим располаже Србија. И овде би требало да се очекују резултати који би одмах могли да се примене, што би омогућило укључивање великог броја могућих корисника резултата ових истраживања, равномернији регионални развој и припрему за укључивање у европски програм „Horizon”.

Резултати ових итраживања треба да помогну другим министарствима при прављењу програма за очување и разумно коришћење природног и националног богатства.

Да научници и истраживачи раде у интересу државе, а не само за личне интересе

Овако постављена тематска област треба да обухвати проучавање природних богатстава Србије: рудно богаство, посебно могућности искоришћавања неких елемената којих има у Србији, а користе се у савременим материјалима (литијум, германијум, силицијум, ретки елементи, родијум, на пример), флора и фауна Србије, посебно лековито и зачинско биље, шумски плодови у Србији и могућности за коришћење лековитог биља у медицини и фармацији, коришћење неких аутохтоних биљних и животињских врста за добијање нових сорти и раса, затим неке посебности Србије: шљива, малина, дуња, футошки купус, мангулица, домаће расе оваца, коња, говеда и сл; бање у Србији, пећине, национални паркови и др.

Ова тематска област, такође, треба да обухвати и проучавање духовног и материјалног националног наслеђа: српски језик и народно стваралаштво, научна, филозофска и социолошка мисао на овим просторима, музичко наслеђе, сликарство и вајарство, архитектура, археолошка налазишта, историја, етнологија, демографија, религија, карактерологија, фолклор, село, култура, и др. О свему томе могла би да издају капитална дела из наше духовне и материјалне историје.

Један од пројеката (тема) истраживања требало би да буде проучавање промена насталих у психологији и навикама људи у последњих двадесетак година. Санкције, ратови, бомбардовање, тзв. транзиција и општа пропаст земље, оставили су велике трагове и изазвале многе негативне последице код људи. Отуда и изрека „Ко не полуди у овој земљи, тај није нормалан“.

Да не наводим овде и могуће теме истраживања у хуманистичким наукама. То ће боље од мене да ураде људи који се баве хуманистичким наукама.

Предложена тематска област треба да омогући да се направе пројекти у којима ће се изучавати све оно што је посебност Србије и њених народа, како кроз прошлост, тако и кроз садашњост, а за будућност. Оваква тематска област учиниће Стратегију српском, тј. изучаваће се теме битне за идентитет народа са ових простора, а добиће се и резултати о природном благу којим располажемо и начинима за његово најбоље коришћење. Резултати само једног пројекта из ове тематске области, рецимо нове сорте малина за гајење на већим или на мањим надморским висинама од садашњих могу много да значи за Србију.

Институти да делају практично и конкретно

Овако постављена тематска област уједно је и добра прилика да Министарство институционално финансира институте. Институти би, према области којом/којима се баве добили вишегодишње (на пет или на 10 година) пројекте који би обухватили веома широке области проучавања и истраживања, са јасно дефинисаним крајњим циље(еви)м(а) истраживања. Институти који раде такве пројекте били би у обавези да буду стални стручни и научни саветници и надзор при примени резултата таквих пројек(а)та.

Огроман значај и вредност пројекта термалних вода

Наводим само један пример таквог пројекта који показује како се ми олако одричемо нечега што нам је природа дала и крајње се немарно односимо према природним богатствима. Министарство науке, будући да окупља и финансира скоро сву „памет“ Србије, требало би да, и овом Стратегијом, укаже на, рецимо, велике могућности за искоришћавање термоминералних извора у Србији, као и на велике штете које Србија трпи њиховим неискоришћавањем.

Такав пројекат могао би да окупи научне раднике веома различитих профила: од хидрогеолога (резерве термалних вода, повезаност с подземним водама, токови подземних вода и сл), хемичара и физикохемичара (хемијске и физичкохемијске анализе воде), термичара (искоришћавање термалних вода за грејање, за стакленике и пластенике и сл).

Затим архитекте (пројектовање свих обеката за бањско лечилиште и туризам, грађевинце (изградња свих објеката и пројектовање инфраструктуре и сл), балнеологе (могућа намена термоминералних вода), лекара (различитих специјалности у зависности од лековитости воде), агронома (узгајање различитих пољопривредних култура, цвећа и сл), туристички садржаји, пројектанте различитих профила, економисте (техно-економска анализа, економичност улагања, потребна средства и сл).

Да ли неко из Министарства или од твораца Стратегије зна да се у Србији у 21. веку користи само 3-4 одсто бањског богатства којим Србија располаже?

И да у Србији има преко 300 термоминералних изворишта, а да се сваке секунде испушта у водотокове преко 1.500 литара, односно гошишње око 50 милиона кубних метара термоминералне воде. Да ли је неко сео и израчунао колико је електричне енергије потребно да би се 50 милиона кубних метара воде загрејало до 65 степени Целзијусових?

Уверио би се да Србија нема толико инсталисане снаге да сву ту воду загреје. Да је досадашњим стратегијама само то урађено, била би то уштеда за Србију која многоструко превазилази укупна издвајања за науку и истраживања. Да је планирано решавање само дела овог проблема, онда би целокупна издвајања за науку могла да се финансирају само до учињених уштеда.

И како би министру било лако да, на седници Владе, образложи предлог Стратегије или овакве тематске области и тражи њихово усвајање. Могао би да каже да је направљен предлог Стратегије научног и технолошког развоја Србије или тематских области за наредних пет година.

Да би се то остварило треба да се у наредних пет година уложи око 500 милиона евра (по око 100 милиона евра годишње). Само пројекти из једног дела Стратегије донеће Србији најмање две милијарде евра решавањем проблема коришћења термоминералних вода у Србији. Да не помињемо овде и запошљавање у новоотвореним бањама и на другим местима коришћења термоминералних вода.

Како до довољно питке воде у Србији

Други пример, који не треба посебно образлагати, јесте решавање проблема воде за пиће у Србији. У Србији је у 41,3 одсто водовода вода за пиће хемијски или бактериолошки неисправна. Шта то значи за здравље половине становништва Србије и колики су трошкови као последица нерешавања овог проблема, не треба ни помињати. Проблеми с водом за пиће, посебно у Војводини, често су много сложенији и не могу да се реше постојећим комерцијалним решењима. Неопходно је укључивање науке и струке. Пример Зрењанина довољно је убедљив.

Трећи пример било је ангажовање неке невладине организације да направи програм сексуалног образовања деце (предшколског и школског узраста). Резултат тога јесу нестручно и накарадно сачињени приручници које је Министарство одбацило, тек пошто су у јавности изречене оштре примедбе. Али, за то су потрошене велике паре, што од Министарства, што од донација. И после толико изгубљеног времена и потрошених пара, Министарство је ангажовало наше научнике из неких института и са Универзитета да ураде такве приручнике.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

За програм ИДЕЈЕ нових 24 милиона евра

Српска наука са овим новцима стиже до неслућених висина

Јавни позив Фонда за науку за подношење предлога научноистраживачких пројеката у оквиру Програма ИДЕЈЕ званично је затворен пре неколико дана.

На овај Програм истраживачи су конкурисали са укупно 915 предлога пројеката. Програм ИДЕЈЕ је до сада највећи програм Фонда за науку са укупним  буџетом од 24милиона евра.

Српска наука са оволиким новцима можда ће успети да открива и објашњава тајне свемира, али и људске душе

У оквиру 915 истраживачких тимова пријављено је укупно чак 9. 096 истраживача.Почетак реализације пројеката се очекује у септембру ове године, а одобрени пројекти ће се реализовати у периоду до три године.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Зар то није могло одмах да уради, а не после таквог неуспелог покушаја и промашаја с невладиним организацијама?

Друга могућност за институционално финансирање института јесте увођење Пројеката према потреби (или ad hoc пројеката). Тиме би се створила могућност да се накнадно дефинишу теме које би се обрађивале кроз пројекте. Могли би то да буду и веома сажети пројекти, различитог времена трајања, који би обухватили неки проблем који се појави или који, због дугогодишњег одлагања решавања, постане проблем који хитно мора да се реши (на пример, проблем водовода у Ужицу, поплаве, сузбијање дрога код младих, болест неке биљне културе или болест неке животињске врсте која се појави, епидемијакоја избије и др). То би могли да буду краткорочни пројекти у којима би се решавали настали проблеми који нису могли да се предвиде.

Али, то би могли да буду и пројекти различитог времена трајања (од недељу до неколико месеци, па и до неколико година) у којима би се проучавали и решавали неки од проблема са којима се Србија суочава дуже време, у које треба укључити различите науке и струке (психологија, социологија, право, економија, демографија, филозофија, архитектура и урбанизам и др).

Овакви дугорочни пројекти могли би да се остварују и кроз институционално финансирање института.

Трећа могућност јесте стварање банке гена свих биљних и животињских врста на простору Србије. То јесте посао од изузетног националног значаја који би морао да се оствари кроз Министарство науке.

Четврта могућност јесте отварање тзв. референтних националних лабораторија за испитивања и одређивања различитих параметара и особина. И ово би био посао који би се остварио кроз тзв. институционално финансирање института. Многи институти у свом истраживачком раду, због природе посла, користе различите методе анализа. А требало би да сваки институт добије пројекат стварања референтне лабораторије за параметре (особине) из своје области делатности. Акредитација института за одређена испитивања и анализе јесте веома скуп посао у данашњим условима пословања. Неки институти, који су имали акредитацију одустали су од ње јер не могу да поднесу трошкове одржавања акредитације.

Шта министарство треба да уради, а не ради

Министарство би морало да направи списак института и метода којима они располажу или могу да их поставе у релативно кратком времену, па да, кроз институционално финансирање института, повери институтима стварање акредитованих лабораторија и да сноси све трошкове увођења и одржавања акредитације.

Ово би био велики допринос за Србију јер би остварењем тог пројекта Србија добила могућност да се све анализе раде у земљи, а не у иностранству. Осим тога, створила би се могућност да се исправи много лажних података и извештаја о стању животне средине у Србији који су настали као последица примењивања Закона о јавним набавкама. Будући да је најнижа цена код готово свих наручилаца анализа (воде, ваздуха, земљишта) једини критеријум за додељивање посла, највећи број тих извешатаја је направљен без израда анализа (на пример, за 1,5 динар не може да се одреди садржај гвожђа или арсена у води, колико је нуђено и прихваћено на једном тендеру), па је реч, углавном, о лажним подацима.

За напред наведене пројекте, које би Министарство финансирало, могло би да се уведе плаћање по бруто истраживач-месецу (у бруто цену истраживач месеца, поред плате истраживача, улазе материјални и режијски трошкови, порези о доприноси). На тај начин би институти били изједначени с факултетима и могли би, кроз реализацију пројеката од значаја за Србију, да остваре и институционално и пројектно финансирање.

Опасности од глобализације

Претходна Стратегија плод је глобалних утицаја, кроз донацију Светске банке. Због тога у таквој Стратегији није било ничега што је посебност Србије, науке у Србији, нити тематских области од значаја за Србију. Зато је и циљ у тој Стратегији био тако уопштено постављен „стварање нових знања, развој нових технологија и унапређење постојећих технологија, решавање сложених друштвених и економских проблема и дефинисање привредне специјализације земље.“ Због тога је неопходна, у најмању руку, одређена резерва и сумња у добре намере донатора.

У тој глобализацији, у светској подели рада, нама су припале „руке“.

Зато и вучемо за рукав сваког белосветског Курту и Мурту, дајемо му силне паре, не би ли упослио наше „руке“. А високо школоване људе, за узврат, отерамо напоље. Поносимо се тиме колико је страног капитала ушло у нашу земљу и упослило наше „руке“, а не схватамо (или бар нећемо то да кажемо) да ће ти исти страни инвеститори да изнесу из земље вишеструко више.

Некад смо у овој истој земљи, у време кад, по данашњим тумачима, ништа није ваљало, производили готово све шта нам је било потребно, чак и авионе. Извозили смо много тога у најразвијеније земље света, градили смо по целом свету. Данас, кад је све добро и како треба, не можемо да достигнемо ни 1989. годину. И молимо по свету да нам дају половне авионе, не би ли смо се приближили тој 1989. години. Као лоши наследници, распродали смо будзашто сву дедовину и очевину, само зарад неке провизије коју су појединци-продавци из власти узели за себе.

Поучне и пророчке речи нобеловца Хајзенберга

Занимљиво је да се овде наведу речи чувеног физичара Вернера Хајзенберга, изречене још далеке 1945. године (В. Хајзенберг, Физика и метафизика): „Научно-технички напредак имаће без сумње за последицу да ће се независне политичке јединице на Земљи стално проширивати, а њихов број стално смањивати; да ће се, напослетку, тежити централном уређењу односа, од којег се можемо само надати да ће оставити још довољно слободе за појединца и за поједини народ. Развој у овом правцу изгледа ми потпуно неизбежан и питање је само да ли ће се на путу до коначно сређеног стања догодити још многе катастрофе…

Велика сила која свој утицај намеће сасвим опрезно, која по правилу примењује само привредна и културно-политичка средства, а не даје утисак да грубим насиљем жели да се меша у унутрашњи живот дотичних народа, таква си сила неће се том прекору излагати ни приближно онолико колико нека друга која се служи насиљем. Структуре поретка на подручју утицаја неке велике силе која употребљава само средства каква се могу бранити понајпре ће бити признате као узори за структуре будућем јединственом светском поретку.“

Овим мислима и речима Хајзенберг је још далеке 1945. године предвидео оно што данас називамо глобализмом.

Да би се то избегло, требало би да се повећа утицај људи, који доприносе научном и техничком напретку заједнице, на јавни живот. „Наравно, не можемо претпоставити да би физичари и техничари доносили важне политичке одлуке боље од политичара. Они су у свом научном раду научили да мисле објективно, стварно и, што је најважније, у великим повезаностима. Нека, дакле, у посао политичара унесу конструктиван елемент логичне тачности, далековидости и стварне непоткупљивости, који би томе послу могао користити.“ Добро је имати увек на уму ову препоруку Хајзенберга.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ