Устанак на депонији

Ко има довољно година да је гледао „Топ листу надреалиста“ или је то накнадно видео на интернету, требало би да се сети чувеног скеча о загађењу ваздуха и околине. У самом скечу сви пролазници носе гас маске јер је ваздух отрован док је репортер у заштитном скафандеру. Репортер (Неле др Карајлић) редом пита пролазнике шта мисле о томе шта је највећи проблем који тренутно „тишти нашу заједницу“ на шта они, кроз гас маске, одговарају да је то нерешен статус република и покрајина. Успут се цитира и „одлична полемика у НИН-у“ јер увек има нека добра полемика у НИН-у, је л’ тако?

Просто невероватно. Невероватно је то како ни данас, а ни тада, људи не виде омчу која им виси око врата већ сматрају да постоје неке битније теме од ваздуха који дишу њихова деца, какву храну једу, из каквих река пију воду и чија је то вода. Како је то увек екологија била маргинална тема у односу на све оне теме око које се врте вечне полемике у недељницима?

Ни ја нисам до сада никад писао о овој теми, али је осећај гађења свеопштом затрованошћу и буквалним смрадом постао неподношљив. Пренасељен град у коме се не може проћи пешке од паркираних аутомобила, где мало јача киша прелива канализацију, не треба никога мислећег (или барем дишућег) човека оставити равнодушним.

То је вероватно исто оно Дежуловићево гађење оним у шта се претворио Београд (у касабу како каже) али и цела Србија, само што је мени жао што се то десило. Када видите неког свог рођеног пребијеног у модрицама како не може да хода, њега се не гадите, већ сте бесни и жао вам је. Хоћете и освету. Да, ја јесам бесан због тога шта су направили мојој земљи и мојој граду. И хоћу да сачувам тај бес јер је потребан, нећу да се смејем Кесићевим геговима или Дражиним колумнама од недеље до недеље.

Надам се да сада сви знају ко је Миленко Јовановић, бивши начелник Одељења за квалитет ваздуха у Агенцији за заштиту животне средине. Ако не знате, то је човек који се успротивио промени параметара нивоа загађености ваздуха те је због тога добио отказ. Иначе, он је стручњак који је поставио свих 40 станица за контролу квалитета ваздуха у Србији. Начин решавања проблема променом параметара није нов; тако се решио и проблем нивоа афлатоксина у млеку. Измениш пропис који си прекршио и више нема прекршаја – генијално, зар не? Можемо тако да померимо и границу повишене телесне температуре са 37 степени на 40 и решили смо проблем короне – нико више није болестан. А ко прави проблем у вези тога добиће отказ као Миленко, зато сви језик за зубе.

Највећи грех господина Јовановића је тај што је у последњих годину дана био заслужан што је домаћа и страна јавност добијала тачне податке о нивоу загађености ваздуха у Београду и другим градовима у Србији.

Он је по свему судећи био перципиран као разлог све чешћих грађанских протеста попут оних у Београду, Шапцу, Бору и Смедереву због загађености.

Уместо да се спречи тровање грађана власт је одлучила да се јавно више не говори истина о ваздуху који дишемо. Ова истина је непријатна за стране инвеститоре чијим фабрикама је имплицитно дата дозвола да нас трују. Такође је истина непријатна за градске власти у Београду који је ако не најзагађенији, онда један од најзагађенијих, градова у Европи у прошлој години.

Зна ли ико шта се тачно дешава у спалионици у Винчи чији је директор осуђени лопов и какви све гасови оданде долазе до Београђана?

Узрок равнодушности већине грађана према општој загађености је и сам узрок те загађености. Човек осећа да је премали да нешто промени, осећа да се нико не брине о њему, да не постоји општи интерес и да је он сам препуштен сам себи. Сваки колектив ван владајуће странке и њене контроле је убијен, проглашен анахроним, реликтом прошлости и непријатељем напретка. Самим тим колективни интерес не постоји. Идеологија индивидуализма је победила, а индивидуа не може да очисти реку, да натера фабрику да угради филтер или да је казни. Зато је најлакше можда ставити маску као у скечу надреалиста који ћемо скинути у тржном центру где ћемо се надисати свеже произведеног ваздуха чекајући у реду за робу на попусту.

Конзумеристички зомбији. Када мислиш да ништа не можеш да промениш, нећеш ни бринути за друге нити за оне ствари које могу бити промењене само заједничким напором. Таблоидни и ружичасти отров је прво затровао душу људи који су онда затровали све око себе.

Како је уопште некоме могло на памет да се по Србији граде у великом броју мини-хидроелектране? Хајде да пробамо да се ставимо на место онога који гради МХЕ и онога који то одобрава. И једном и другом је познат разоран ефекат који МХЕ имају по цео живи свет али шта је то што је код њих довело до тога да кажу постоји нешто битније од здравља? Шта је то што је битније, барем по њима? То је једино примитивно и глупачко поимање користи -била то идеја о уштеди у буџету, „дуплом пасу“ или брзом профиту код инвеститора. Општа отимачина природних ресурса се одвија уз саучесништво министара, државних секретара и свих других државних службеника. Шта њих брига за Ракиту, то су за њих само неки чобани, будале…

Врло је вероватно да ћемо ми сви и бити неки тамо чобани будале ако им дозволимо да спроведу свој наум. Сви који су дошли прошлог лета у Ракиту да пијуцима разбију цеви МХЕ су узели закон у своје руке и добро су урадили. Тако од сада треба чини сваки пут када држава не жели да штити своје грађане и њихово здравље. Уколико је Александар Вучић могао за рушење у Савамали да каже – да је знао за ту акцију рекао би дајте и мени један багер, свако од нас има право каже дајте и мени један пијук!

Један од најчешћих начина да се јавно одбрани тровање природе је да се наводи о штетности прогласе теоријама завере или политичким триковима. Тако се такође причало да неосноване оптужбе да су мини-хидроелектране штетне по околину или да је протест против загађења у Смедереву само део политичке кампање опозиционе странке. Код нас се и даље јавно прича да је хидрауличко фрактурирање нафте (fracking) безбедно иако је нешто што је најдаље могуће од истине. У питању је поступак којим се огромним количинама техничке воде разбијају стене са 10% садржајем нафте и где је нуспроизвод изливање отпадних вода са нафтом у подземне и надземне токове. Ово је толико отрован и штетан поступак да је забрањен у Великој Британији, Француској, Холандији, Немачкој, Бугарској, Ирској, а од скоро и у Хрватској.

Као додатна штетна последица разбијања „земљине утробе“ долази до слегања тла и доказана је веза између фрактурирања и земљотреса. До пре неколико година ова тврдња о повезаности fracking-а и земљотреса је арогантно називана још једном „теоријом завере“ еколошких хипика, али је сада научно потврђена и законом забрањена тамо где демократија још увек постоји.

Да ли треба уопште да напоменем да никоме још није ни пало на памет да покрене питање забране фрактурирања у Србији и да се оно чак рекламира као успешан пројекат? Штета и очај коју трпе наши грађани у Војводини због тога је огромна али за њу мало ко зна. У Кикинди је иначе крајем 2019. године био земљотрес који се повезивао са fracking-ом.

Ово је потпуно одсуство бриге за сопствену природу и општи интерес; може ли неко данас уопште замислити да Влада Србије забрани руском НИС-у односно Газпрому да експлоатише нафту у Србији? Када би и имали жељу за тако нечим не би имали храбрости. Где год је могуће направити профит данас у Србији ниједан закон нити општи интерес неће представљати препреку. Ми смо земља која је буквално распродала скоро све своје природне ресурсе, чак и изворе воде. Преко 80% извора воде у Србији је данас у рукама страних компанија што је поред тога што је еколошки и економски, прворазредни безбедносни проблем. Kоца Kола држи Власинску Росу, Колинска из Словеније Паланачки Кисељак, Мид Еуропа Партнерс држи Књаз Милош, Агрокор Мивелу итд.

Исти је случај са бањама које су приватизоване прво бизнисменима блиским СНС-у који ће затим то продати страним компанијама. Није био проблем ни то што су бање у Србији грађене средствима Фонда ПИО и што су самим тим незаконито приватизоване. Што год је могуће очерупати, уталити се, направити комбинацију, не постоје никакви обзири нити границе.

Исти је случај и са рудницима у Србији – све је на распродају. Оно што се спрема лозничком крају има посебно злокобан предзнак. Експлоатација литијума је једна од најштетнијих видова експлоатације било које руде. Предвиђено је да ће компанија Рио Тинто дневно изливати преко милион литара загађене воде у сливове Јадра и Дрине а самим тиме и Дунава уз коришћење пара отровних киселина за ектракцију литијума. Ово је буквално питање опстанка становника тог краја и они то никако не смеју дозволити.

Иста таква ситуација је и у Бору где је загађење ваздуха тешким металима преко свих могућих граница. Разлог за то је потпуна бахатост раду кинеске компаније Зиђин и потпуна незаинтересованост српских власти да на било који начин реагују.

Какво смо то друштво постали да допустимо да нам земља коју смо наследили од претходних генерација, за коју се гинуло а коју треба да оставимо нашој деци нестаје пред нашим очима у тишини? Менталитет вучјег чопора који управља овом државом нема милости ни према једном интересу који се тиче природе, културе, просвете и због тога од ове земље неће остати ништа, укључујући и њене људе, уколико се томе не стане на пут. Што не може да се попије, поједе или барем провоза је апсолутно небитно. Овај менталитет није само присутан код нас већ је он разлог климатских промена, миграција, али и пандемије. Једноставно не можете изигравати Бога, некажњено уништавати живе врсте и мењати климу око себе а да то нема последице. У суштини говоримо о логици капитализма и то неконтролисаног.

Корона вирус би за неку интелигентну врсту представљао ефикасно упозорење али за људе то вероватно неће бити случај. Вакцина која је пронађена ће бити схваћена као антивирус софтвер тј закрпа, после којег ће се све наставити по старом. Србија је само хипертрофирана светска реалност јер смо ми слаби и мали, односно зато јер ми сами себе тако перципирамо а онда такви и јесмо. Какве су нам мисли такав нам је и живот – речи патријарха Павла су се обистиниле на један веома мрачан начин. Релативизација добра и зла, погрешног и исправног, мора да престане. Као да је неко свима нама одавно променио параметар тога шта је добро и исправно као кад се промени граница за афлатоксин.
Заштита природе једноставно мора да постане политичко питање број један и то одмах. Како неки политичар може уопште да брани било какав општи интерес у политици, економији, одбрани или било чему другом ако га није брига какав ваздух удишу деца његових комшија или када их још отворено лаже о нивоу загађености?

Један од ретких позитивних догађаја којих се сећам из 2020. године је управо догађај из Раките када је народ однео победу над корумпираном државом. То јесте негде био доказ да се могу ујединити и они који различито мисле о недељним „полемикама у НИН-у“ јер сви дишу, сви пију воду, свима њима је ово једина земља коју имају и немају резервну.

Адвокат Владимир Тодорић

Извор:
ДИРЕКТНО