Три стуба Вучићеве владавине

Пише: Слободан Самарџић

Србија је ушла у девету календарску годину аутократске власти. Кад гледамо уназад – много, кад гледамо унапред – непоправљиво, значи можда још дуже. Као у глуво доба ноћи када се ништа не чује и зато јаче одјекује звук полицијских сирена, тако у глувођи нашег политичког живота одјекују само непријатне сирене пропаганде. Само што ни метафора ту не може да помогне, јер она подразумева нормалну пролазну ноћ а ова политичка траје као девет спојених поларних. Али, ништа од ламента, колико год био објективно изазван и у том смислу оправдан. Фатализам није савезник живе историје, сем што често упада у њене слепе улице. Србија је већ осам и по година у таквој улици, али док се не пита зашто је то тако неће ни наћи пут изласка.

Формула добре политике је да се она што мање види а да се њени добри резултати подразумевају. Текућа политика у Србији је сасвим обрнута: она је видно, звучно и тактилно свеприсутна а њени резултати се намећу силом пропаганде. И то је главна видљива карактеристика режима. Али, шта њега стварно подупире, то је друго питање. Он, заправо, стоји на три потпорна стуба: 1) западна подршка, 2) плебисцитарна диктатура и 3) заробљено друштво. То је троножац на којем седи наш савременик, српски владар.

Западна подршка. Србија обитава на спољној периферији Европске уније и према њој је у полуколонијалном односу. Овај њен статус започет је у мандату пре Вучићевог, али га је он довео до данашњег високог, заправо изузетно ниског, стања. Као човек радикалског порекла и менталитета, после две деценије јалове националистичке политике схватио је да је у Србији најсигурнији пут к власти показати верност према сили јаког утицаја. Разуме се да тај однос никада није однос поверења, а још мање обостраног поверења. То је више феномен који је у 17. веку Томас Хобс дефинисао као однос између покорности на једној и заштите на другој страни (protégo ergo obligo). У конкретном случају, ако хоћеш нашу помоћ а потом и заштиту, мораш да нам испоручиш оно што нам је најпотребније. А то је признање „Косова“. Запад је за ову „размену“ прихватио Вучића (можда у пару са Николићем), јер није имао другог избора после рђавог искуства са неверним Тадићем. Стога је извршена брза преобука од радикала ка напредњацима како би операција са креираним новодемократама могла да се прода западном мњењу познатом по тананој осетљивости према аутократама.

Не знам да ли на западу постоји пословица „вук длаку мења а ћуд никада“, али сам сигуран у њихов опрез према ћудима пресвучених радикала. Стога је овај неписани уговор – где је размењена покорност за заштиту – имао рок: предају Косова и Метохије, а за после ћемо видети, можда и вратимо демократију у Србију. И ствар је  добро кренула брзим потписивање тзв. Првог бриселског споразума (април 2013) а потом и Владиним прихватањем документа ЕУ о њеној позицији у преговорима о приступању (јануар 2014). Ту је садржана и формално прихваћена обавеза признања „Косова“. У том добром почетку лежи и тајна мира и тишине проевропске опозиције у Србији поводом већ добрано започете аутократске владавине. Релативно безболно пролазе изборни марифетлуци власти 2014, 2016, 2017 и 2018. године, да би на годину пре избора 2020. део опозиције предузео озбиљнију активност против већ окорелог поретка личне власти. Ако ништа друго, бојкотом је успело обарање изласка на последњим изборима на испод 50% и потоње образовање Скупштине без опозиције.