Гага Антонијевић: “Дара из Јасеновца” удара као усташки маљ

Није ништа ново да људи после гледања филмова или позоришних представа, нарочито оних који дубоко пониру у људску емоцију и поноре човечијег зла, буду у неком посебном стању и да им треба времена да се приберу и сваре оно што су видели. Са пројекције филма „Дара из Јасеновца“ изашао сам ошамућен, а током гледања се одигравало нешто чудно: грч у стомаку није дао сузама на очи. Била је то тешка, али убедљива порука и сигнал да су Предраг Гага Антонијевић као редитељ, Наташа Дракулић као сценариста и феноменална глумачка екипа урадили нешто врхунско на једној од најсклискијих тема са којом су могли да се ухвате укоштац.

Још кад се тек спремао за снимање филма о Јасеновцу, Антонијевић је говорио како га је страх и да је пред њим избор или да “погине” или да успе. Зато овај разговор, сад кад је филм готов и спреман за публику, започињемо управо питањем редитељу да ли је сада начисто: је ли “мртав” или живљи него икад?

– Ово је, у професионалном смислу, био један од мојих најтежих изазова у животу, а верујем да би то био за сваког колегу који би се ухватио укоштац са овом темом. Биле су много веће шансе да се погине, него да се преживи. Кад правиш било који филм никаквих гаранција нема да ће хемија прорадити и да ће све испасти како треба, а поготово на овој осетљивој теми која укључује много компоненте које су, ван уметности и самог остварења. Јер, људи неће ићи у биоскоп да гледају ово само као још један филм. Они ће тамо доћи са свим својим предзнањем о Јасеновцу, са оним што они мисле и осећају о томе и тамо ће тражити и потврду сопственог мишљења. Утолико је то било изазовније. Мислим да нам је пошло за руком да испливамо из те турбулунтне и олујне ситуације. Као да нас је нека сила водила. Лично верујем у Бога, али не могу да кажем да је то посреди. Једноставно, имали смо најлепшу јесен за рад, а филм смо почели касно и претила је реална опасност да снимање не завршимо на време. Тиме би дошли у велики проблем и не би било лако наставити снимање. За почетак, деца су доминантни јунаци филма, а она расту. Ми смо и за три месеца или 58 снимајућих дана два пута деци ширили костиме. Дакле, не би било шансе да наставимо снимање на пролеће. Обашка што је дошла је корона и то би била пропаст. Међутим, појавила се нека чудна енергија, велико самопожртвовање целе екипе и та нас је сила носила. Успели смо да објединимо децу натуршчике – која нису видела никакаве глумачке школе – са сјајним глумцима бањалучког позоришта и њиховим београдским колегама. Осим тога, моји сарадници су екипа која више година ради заједно и били смо уиграни и ефикасни. Кад се све то узме у обзир, тако нам је пошло за руком да причу изнесемо. Била је и велика част добити прилику да се ради Јасеновац али уједно и велики крст који треба понети.

Који је ваш лични осећај после свега? Има ли “накнадне памети”, жалите ли можда за нечим, да сте нешто могли и другачије урадити?

– Не. Кажем то са пуним убеђењем, јер је то био један јак и квалитетан процес кроз који смо пролазили и много је ствари ту пажљиво вагано, о њима смо се консултовали и гледали како да то спроведемо. На крају, не радиш флм само од онога што си ти замислио, него од онога што си добио током рада на филму. И онда треба те две визије ускладити и преточити у једну. Зато немам никаквог кајања и сада кад бих почео испочетка, све бих исто радио и само овако бих га снимио.

Шта вам кажу остали људи који су видели филм?

– Доста људи је видело филм и у Србији и у Америци и људи, углавном, плачу или са пројекција излазе са осећањем озбиљног узнемирења који их, чак, држи и накнадно. Добијао сам позиве од људи и два дана након гледања филма који ми кажу да још не могу да се ослободе визија из филма. Једноставно, тај филм удара попут тог усташког маља и са гледаоцем кореспондира, пре свега, емоцијом. Значи, све реакције иду у правцу да је то један снажан, потресан, емотиван филм који носи огромну дозу узнемирења. Велики проблем и највећа одлука коју смо морали донети пре снимања било је како то зло приказати а да остане минимално гледљиво. Јер, у питању су тако примитивни, барбаристички и монструозни начини убијања људи да то није било једноставно показати. А мораш да га покажеш, јер је филм о томе, не можеш да се правиш да није и да се склањаш. Није то мјузикл. У исто време, ако постане до те мере тешко и дегутантно гледати, ризикујеш да изгубиш публику и не можеш испричати причу. Мени је помогло ово моје америчко искуство, јер сам знао и имао сам у себи осећање да смо све одлуке донели како треба. Потврда је да је и у Америци филм дирнуо људска срца, зову ме, плачу…

Говорите о Американцима или о нашим људима који тамо живе?

– О Американцима искључиво. То су људи из филмске индустрије, из дистрибутерске компаније која ће дистрибуирати филм – ту је тридесет људи гледало филм. Ми смо пре пет месеци почели целу причу. Филм је ишао и по разним организацијама које се баве Холокаустом, ишао је код многих мојих америчких колега, онда код пријатеља који нису из филмског света… Реакције су биле недвосмислене и идентичне: сузе, емоције али и разумевање приче и останак са филмом до краја, што је, за мене, било најважније. То је значило да та тешкоћа, мука и тескоба и зло нису одбили људе од филма. Мислим да смо у томе успели и то сматрам, у смислу филмског језика који смо користили, нашим највећим достигнућем. Испричали смо то зло, али је оно остало гледљиво. Додуше, с муком али, ипак, гледљиво.

Читали смо и слушали о том страшном усташком режиму, његовим злоделима и стравичној судбини заточеника њихових логора, али чини се да се размере те бруталности и злочина тек после гледања овог филма могу на прави начин схватити. Шта је била ваша основна мотивација да га направите?

– Ми смо одлуку о овом филму донели пре једно пет година. Идеја је била да после филма “Заспанка за војнике” радимо Јасеновац и то је била нека врста аманета нас неколицине. Да покушамо, бар, да направимо неки филм на ту тему, јер га до сада, једноставно, није било. Онда смо кренули у цео процес и ја сам са Мајком Беренбаумом, професором који је извршни продуцент и консултант на филму, већ одраније почео да причам на ту тему и који приступ да имамо. Он је био за то да буде прича из дечје перспективе, што се и мени чинило примамљивим у смислу нарације, иако сам био свестан колико ће то бити тешко извести. Посебно са овим малим, једноипогодишњим дететом, Дариним братом. Међутим, то јесте био најбољи угао и драматуршки приступ који је, иначе, познат. Снимљено је много филмова о рату из визуре детета. То је био приступ, а оперативно се касније и држава укључила, што је било сјајно, јер нисам сигуран да бисмо овај филм успели да снимимо без помоћи државе. “Заспанку” смо некако изгурали, ово не би могли.

То је био приступ, шта је била мотивација да направите такав филм?

– Ето, ушло се и у неке године кад човек почиње да осећа неку врсту дуга према догађајима као што је јасеновачка трагедија. Већ дуже времана сам се, наизменично, филмом и телевизијским серијама бавио и у Србији и у Америци и ушао сам у неке године кад човек не прави више било који филм, већ покушава да одговори на важне и капиталне теме. Осим тога, прича Наташе Дракулић која је са породицом прогнана из Хрватске, цео тај миље некако је био присутан све време и све је нагињало ка томе да се сними овај филм. Једноставно, чинило ми се страшним да је прошло 75 година, а да о свему томе није направљен филм. Сад га, хвала богу, имамо и на публици је да процени шта смо урадили. Ово је први филм на ту тему, нек да Бог да их буде још, јер постоји милион неиспричаних прича из те трагедије. Јасеновачки завет је обавеза српског народа и ми морамо да га негујемо.

Тек после гледања вашег филма, донекле ми је постало јасно зашто је деценијама опструисан сваки покушај да се сними филм на ову тему. Да ли сте размишљали да би ствари међу Србима и Хрватима, и у нама самима, биле другачије да је овакав или сличан филм снимљен раније?

– Сигуран сам у то. То је један ужасан чир који је на време требало исцедити. И ми и Хрвати смо имали ту обавезу: ми као жртве и они као народ у чије име су усташе направиле тај страшни геноцид против Срба, Јевреја и Рома. Да је та рана била исцеђена, можда би већ била и залечена и не би било ни трагичног грађанског рата у Југославији почетком деведесетих година прошлог века. У том смислу, много је важно не сакривати ствари и говорити о њима. Овако, остала је једна недоречена љутња и бес, осећање неправде и онда то може да изазове у људима претеране реакције у контрасмеру. Мислим да је овај филм много раније требало направити, али много је опструкције било да се то не деси. Сада је ту.

Хоће ли филм бити приказан у Хрватској и какве реакције тамо очекујете?

– Ја га нудити нећу, али ће га амерички дистрибутер сигурно понудити, као што ће га понудити свима у свету. Осим територије Србије и Републике Српске све је у њиховим рукама, а да ли ће у Хрватској филм узети, ја то не знам. Могу само да кажем да је мој филм “Спаситељ” са Денисом Квејдом званично, одлуком тамошње владе, забрањен у Хрватској. Ја о томе нисам причао, али сада морам то да кажем. Каква ће њихова реакција бити не знам, али да сам на њиховом месту ја бих филм одмах приказао. Гледали сте филм и видели сте да прави разлику између Хрвата и усташа. Тај филм не подвлачи све под заједнички именитељ, већ издваја усташтво као један нацистички и фашистички покрет и његову геноцидну страну. Не знам, видећемо која ће бити реакција, ја нећу ни да се мешам. То је ствар “Јуниверзал пикчерса”, који је светски дистрибутер филма, и филм ће, ако ништа друго, у Хрватску стићи у пакету са њиховим осталим филмовима.

Може ли један овакав филм барем потакнути на дубоко размишљање, ако не и иницирати неку врсту колективне катарзе у светлу чињенице да у хрватском друштву још увек има оних – на жалост, већином, младих људи – који идеализују усташтво, дижу руке у знак фашистичког поздрава узвикују “за дом спремни”?

– Мислим да тај филм може имати ту функцију, само мора да допре до људи. Дакле, прво треба да буде приказан и гледан. Проблем балканских друштава је што увек постоји тај један елеменат који их гура уназад у прошла времена. У Хрватској је, нажалост, то још увек присутно и јако и ниједна власт до сада није успела да се недвосмислено и до краја дистанцира од усташтва. Чим приђу неки избори и они који према усташком покрету имају резерве викну “за дом спремни” не би ли се улагивали бирачима, а после крену да глуме Европу. Дакле, негде би и за хрватско друштво добро било да се кроз овај филм, или филм који ће они снимити, те ствари виде. Нема разлога да се и они не позабаве овом темом, то би било сјајно, јер не може се ући у друштво цивилизованих народа а бити сијамски близанац са усташким покретом Анте Павелића и зликовцима попут Врбана, Лубурића и осталих. У Хрватској је, додуше, снимљен играно-документарни филм о Дијани Будисављевић.

С друге стране, не бојите ли се да филм у српском корпусу може изазвати вишак беса, па и мржње?

– Не знам, мислим да су ту карте увек подељене. Онај ко мисли овако, мисли овако, онај ко мисли дугачије, мисли другачије и то је тако. Оно што је мени битно, што се тиче српског народа, јесте да коначно имамо филм и да не можемо више оптуживати никога зашто нисмо снимили филм о Јасеновцу. Дакле, филм је снимљен, треба га погледати па и одредити се према њему. Свакако, треба раздвојити усташтво од хрватског народа у коме имам много пријатеља и дивних људи. Лично мислим, ако овај филм барем мало промени угао гледања неких људи, да ће га променити набоље. Не мислим да ће изазивати бес, јер филм, пре свега, враћа веру у живот и изазива једну емотивну катарзу. Можемо рећи да смо ту страшну причу прошли и на овај начин, дакле и филмом је намирили и зато мислим да ће он водити смирењу.

У филму нема врховног поглавника усташког режима Анте Павелића, нема ни Степинца (осим њихових слика на зиду). Јасно ми је да сте их намерно прескочили, хоћете ли објаснити зашто? Нису могли да “стану”, угрозили би основни мотив – људску причу брата и сестре или нешто треће?

– Врло једноставно. Има њих, помиње се Павелић, има и Степинчева слика, али ја сам се, пре свега, бавио стварима које су се догађале на терену, дакле у логорском амбијенту и нисам могао, а и нисам хтео, због нарације, да те ликове уводим у причу њиховим физичким присуством. Тиме бих пореметио наративни ток који иде из дечје визуре, из визуре те девојчице Даре која на све начине покушава да спаси брата. Међутим, имамо све оно што је било карактеристично за тај режим: покатоличавање и хрваћење деце, слање мајки на присилни рад у Немачку, раздвајање породица, убиства старијих и деце, Врбаново тровање деце циклоном… Дакле, имамо све те ствари које су се истински дешавале. Ту је Макс Лубурић и у филму се чује оригинални Лубурићев говор и мислим да је то било сасвим довољно за портретисање тог злочиначког режима. Није се могло све сабити, нигде нас то не би одвело, мада је ово први филм и људи очекују да све то виде. Мислим да смо успели то да им дочарамо а да не убацујем назор неке ствари.

Шта са снимања памтите као најтежи моменат?

– Могу рећи, најтежи ми је био наш мали Будо, детенце у улози Дариног брата, јер Будо не може да глуми да плаче или спава у кадру. Морало се да чека да се то деси, па да онда снимаш. Тако се дешавало да нас 150 плус 200 статиста чека по четири сата да се Будо пробуди или заплаче. Осим тога, ниси могао да замениш и снимаш неку другу сцену, већ мора са Будом и ту немаш куд. То најслађе створење на свету, тај наш мали Будо, био је извор и наших највећих фрустрација током снимања.

Ко је дечак?

– Нашли смо га у Подгорици, има их тројица браће. Они су триплеци. Ми смо тражили близанце а нашли триплеце, али нисмо користили у снимању другу двојицу. Хтели смо близанце, управо из практичних разлога, да кад овај спава, ми снимамо оног другог. Међутим са Будом и његовом браћом то није могло – иако су слични ликом, нису идентични. То су три потпуно различита карактера, а овај наш је некако као анђео. Сви су другачији на свој начин, тако да никаква замена није долазила у обзир и све смо снимали са нашим Будом. Иначе, мајка је била током целог снимања, отац је долазио повремено и бескрајно им хвала за све.

Глумци, нарочито Марко Јанкетић у улози Макса Лубурића и Игор Ђорђевић у улози усташког кољача Анте Врбана, као и остали, врло су упечатљиви. Колико им је било тешко да играју такве људе, је ли било отпора и да ли је суви професионализам могао да “хендлује” тако мрачне улоге?

– Они су велики глумци. Наравно, није лако играти усташу јер ти после то остаје као негативна идентификација међу публиком, али они су као велики професионалци загризли тај велики залогај и сажвакали га до краја. Обојица су бриљантни у својим улогама којима су успели да дочарају ту једну невероватну, сулуду и морбидну слику страшних злочинаца. Исто морам похвалити бањалучке глумце који су били феноменални, па Наташа Нинковић. Ако изузмемо њу, некако су ми Београђани играли усташе, а Бањалучани Србе.

Јесу ли вас као редитеља мориле неке дилеме?

– Не. Ја друкчије функционишем, много унапред вртим филм у глави и све те ствари у себи проверавам пре него што кренем у посао. Дакле, спреман почињем снимање, али не затварам радњу. Филм је посао са живим људима и чекам шта сам добио назад, па се и ја прилагођавам. Међутим, можеш да се прилагодиш само ако знаш куда си пошао. Припрема је била огромна и могу слободно рећи да је ово врхунац моје каријере, најтежи и највећи могући изазов. Осећам се као да сам се за ово спремао цео живот.

Шта очекујете од филма у свету, он је наш кандидат за Оскара?

– Нико не зна шта ће бити. Оно што је сигурно јесте да ће се тај филм видети, и то у свим земљама света. Између осталог, Мајк Беренбаум је направио план како ће филм ићи и по светским универзитетима кроз њихове професорске студије о Холокаусту, па ће тако постати и део наставног штива када се ради о тој теми. Тако ће он имати своју мисију и изван саме уметности, а ја то сматрам подједнако важним. Тај филм ће ту јасеновачку тему приближити неким младим људима по свету, који ће онда лакше склапати слику Балкана.

Зашто сте се на одјавној шпици потписали као Петер Антонијевић?

– То је име мога оца и ја га у Америци, где је то уобичајено, користим као моје средње име. То је дуг према мом оцу. Четири године нисам ишао кући, а кад сам најзад дошао, видео сам да отац умире, а то ми нико није рекао. Дошао сам да останем три недеље, али сам остао само три дана. Он иде на озбиљну операцију, а ја добијам позив од Оливера Стоуна да се хитно вратим у Америку јер су се јавили финасијери да финасирају “Спаситеља”. Отац иде на операцију, ја морам на авион. Кажем му: “Тата, ја морам да идем”. Он каже иди. Пођем и окренем се са прага болничке собе, а он ми каже: “Иди, не окрећи се. Свако иде тамо куд је пошао”. Било је то последње што сам чуо од оца. Слетим у Америку, а мајка ми јави да је умро. Одржим састанак и сутрадан назад на сахрану. Зато име Петер, као дуг покојном оцу.

Извор: Нова С