Стрес испод маске

Ситуација у којој су сви у породици по читав дан затворени у стану, где један или оба родитеља раде од куће, а уз то једно или више деце истовремено мора да прати наставу преко рачунара, претвара се у истинску ноћну мору. Свима нам недостају пријатељи, кретање, тренуци опуштености и забаве

Кад се окренем уназад, на крају ове преступне 2020. све што могу да кажем је „Још једна ужасна година…”. Пре пар дана преминуо је адвокат и бивши посланик Ђорђе Мамула, диван и вредан човек. Колико их је само отишло ове године… Не памтим да су умрлице у „Политици” заузимале оволико страна. Познајем пуно људи који су ове године изгубили неког од драгих и блиских људи, родитеље, пријатеље, сараднике. Већ је примећено да су последице ковида 19 много ужасније од ионако језивих бројева умрлих и болесних. Никада нећемо сазнати колики број људи је страдао ове године јер су људски и остали ресурси здравства морали да се преусмере на ковид амбуланте и болнице. Случајеви са онкологије, они који иду на дијализу и многи други гурнути су у други план силом прилика. Но, чини се да како време пролази, основни узрок страдања постаје дубоко нарушена психа.

Страх је постао основни модус нашег живота. Данас људи махом живе у страху да се не заразе. Кад се заразе, страх се појачава не само због могућности да се вирус већ преселио и код других чланова породице или колектива, већ што нема правила како ће се он развијати код оболелих. Статистички најугроженији су хронични болесници, старији, и гојазнији. Но, појединцу статистика ништа не значи ако зна да постоје случајеви када су страдали или озбиљно награбусили и сасвим здрави људи, па и спортисти. Очигледно на исход утиче и генетика можда чак и крвна група.

На овај основни страх од кретања и могуће заразе, придолази све већи страх од неизвесности. Многе гране привреде, пре свега у сектору услуга доживеле су тешки бродолом. Цела туристичка грана обогаљена је и ако се овако настави затвориће се скоро све агенције. Ресторани, кафићи, произвођачи вина, читава армија оних који су радили стан на дан остали су без посла или преживљавају уз трошење акумулације, задуживање и све слабију наду да ће се ова катастрофа ускоро завршити. Страда и прерађивачки сектор, саобраћај и много тога другог. Пре свега су угрожене мале и средње породичне фирме. Постоје већ истраживања која указују на то да ће управо средња класа и породичне фирме највише страдати у читавом овом процесу.

Ово не личи ни на шта што смо до сада проживљавали и реално, свему томе се не назире крај. Како време пролази, дугови (појединачни, корпоративни, државни) све више расту а тиме и реални страх заснован на историјским искуствима да би по правилу после дужничких криза следила нека велика „ресетовања” у облику немира, револуција, регионалних сукоба.

На страх од заразе придолази страх од вакцинације. Док се један број људи нада да ће вакцине што пре доћи и великим делом обновити нормалност живота, путовања и пословања, такође знатан број почиње да испољава врло реалан страх од могућности да буде натеран да се вакцинише нечим што није испитано и чији се могући пропратни ефекти не могу ни наслутити. По тврђењу стручњака неке од тих вакцина нису класични имунолошки препарати, већ облици генске терапије. Само корумпирани и бескрупулозни људи могу овакве оправдане страхове код народа називати погрдним именом антиваксерства и сличним.

Последице свих ових страхова јесу масовно ширење анксиозности, нервозе, нетрпељивости. У последње време често и у оквиру породичних домова. Видећемо какви ће бити бројеви о стопи развода у коронарно време. Ситуација у којој су сви у породици по читав дан затворени у стану, где један или оба родитеља раде од куће, а уз то једно или више деце истовремено мора да прати наставу преко рачунара, претвара се у истинску ноћну мору. Свима нам недостају пријатељи, кретање, тренуци опуштености и забаве.

Све ово пишем јер већ улазимо у другу годину живота са короном. Више се нико не нада да ће се ово брзо завршити и време је да почнемо да се и психички прилагођавамо на овакве услове живота. Чини ми се да би и државно здравство, и сви други субјекти који су у прилици попут цркава и верских заједница, невладиног сектора, локалне администрације итд. могли и морали да организовано почну да брину о менталном здрављу људи. Многи људи кроз све ово пролазе сами, уплашени, остављени и треба им помоћ, подршка, лепа реч, начин да превазиђу страхове. Свако од нас би такође могао да помогне људима у свом окружењу, макар позитивном енергијом, шалом, некада и конкретним акцијама.

Спортске активности, шетње, боравак на отвореном, излети у природу, често и обичан кратки излаз из куће могу да помогну да се изборимо са свим овим стресовима и страховима и да пронађемо најпре сопствени мир. Како је то Андрић учио, тек кад се човек сам са собом измири, измириће се и са Богом и окружењем и тај мир ће онда ширити и око себе помажући и другима. Моја генерација откад зна за себе, памти само кризе, турбуленције, и немире. Одавно смо дигли руке од идеје да ћемо једном коначно у друштву добити бољитак, мир и стално кретање напред. Стога смо полако научили да смирење и побољшање не очекујемо споља, већ пре свега од себе и свог окружења. Упркос непрестаним кризама које наилазе.

Извор:
ПОЛИТИКА