КОСОВСКА МИТРОВИЦА ‒ Најновијом „збирком јецаја”, како је назвао своју последњу збирку песама „Тамо где се љубав рађа”, Ранко Ђиновић, песник, поета, а понајпре родољуб, поново је дао лирску експлозију емоције и звука са Косова и Метохије.
Изгнаник с Космета, који је јуна 1999. године са породицом једва извукао живу главу из Ђаковице, у 23 песме је успео да уз помоћ глумца Раше Буквића и гитаристе Уроша Дојчиновића, поново отвори „живе ране” Срба који су за собом оставили прве љубави, плаховити Дрим, Бистрицу…
Тешко је писати о Ђиновићу, који је објавио много књига о родољубивој, религиозној и љубавној поезији, економисти из Метохије, рођеном у великој фамилији Ђиновића у селу Ратковцу, у кући у којој је недавно порушене зидове љубио.
Били су једина српска кућа у окружењу 16 албанских села. Одрастао је у Ђаковици, у коју сад повремено оде. Десет година је водио акцију „Културом против терора”, од 2000. до 2010. године.
‒ Обилазили смо светиње Ораховца, Велике Хоче, Високих Дечана, Архангела, Девича. Како је забележио мој пријатељ, фоторепортер, у Метохију је доведено 11 хиљада људи из света културе. Из Србије и иностранства. Стално је долазио нобеловац Петер Хандке. Хандкеа сам још 1995. године упознао у Приштини, тек деценију касније сам довео на Косово и Метохију ‒ говори за „Политику” Ранко Ђиновић, расељеник са пребивалиштем у Београду, а срцем у Метохији.
Прича како је Хандкеа одвео у Ретимље, у село где је убијено 14 Костића, у Оптерушу где су страдали Божићи.
‒ Мирно, а с тугом у очима је Хандке посматрао лелек и плач српских мајки, очева, браће… ту на преораном српском гробљу које су Албанци заливадили. Насумице смо палили свеће, по сећању тражили гробове. Ћутећи, Хандке је запалио свећу, а онда смо наставиули пут порушених кућа Костића, с тешком тугом остављајући за собом спаљене и порушене домове обрасле у врзине. Стигли смо до Зочишта, манастира у рушевинама, где је Хандке у само једној реченици исказао сву бол Метохијаца: „Ово што сам видео је универзум бола. Ја, као треће лице, могу само да ћутим” ‒ казује Ђиновић, којем је аустријски нобеловац, сада „персона нон грата” одлуком приштинских привремених власти, трећину књиге „Кукавице од Велике Хоче” посветио њему.
Дружење су наставили и касније је Хандке провео неколико дана у Великој Хочи, селу где је сваки камен српски Хиландар, српски Јерусалим.
‒ У есеју „Кукавице од Велике Хоче”, у једноставним и без велике патетике реченицама, описао је живот Срба под жицама. Посебан утисак на њега су оставиле птице кукавице, које су, како се прича, побегле из остатака света и нашле смирај у Великој Хочи. Нисам могао да верујем да је трећина књиге посвећена мени. Јесмо причали о мени, мојој породици, мојој Ђаковици, Метохији… он је све то мирно слушао, а онда графитном оловком, како иначе и пише, све преточио у речи ‒ казује Ранко, који је наставио пријатељство са нобеловцем, који му „непрестано говори да му пише писма, а не да разговарају телефоном”.
‒ Кад год дође у Београд, неколико сати одвоји за мене. Увек тражи да не буде медија, да неприметан буден ‒ говори Ђиновић.
Подсећа Ђиновић да је Хандке међународну новчану награду од 50 хиљада евра поклонио Србима Ораховачке Жупе. Србима који живе у гету Ораховца, Велике Хоче, монасима Зочишта… свугде где иједне српске душа у Жупи Ораховачкој има.
Прошао је Ранко, поета превођен на више светских језика, члан Удружења књижевнника Србије, Књижевног друштва Косова и Метохије, Удружења писаца Републике Српске, добитник више престижних српских награда, као и највећег епископског признања ЕРП ‒ Повељу за оданост вери и православљу, сву голготу косметског ратишта. Био је учесник 72. елитне јединице „Соколови”.
Родољуб, поета који пише стихове пуне нежности, којем срце живи у родној Метохији, кућни је пријатељ са Матијом Бећковићем. Написао му је шест рецензија за књиге које је објавио уз помоћ Канцеларије за Косово и Метохију, Владе Републике Србије и НИП „Панорама” ‒ Јединство из Приштине.
Писац бола и страдања слику о Косову и Метохији кроз реч и слику шаље у свет, а његови „Метох у пламену”, „Молебан”, „Признај да си невин, „Крстопоље”, „Дечански бруј”… документарци „Универзум бола” и „Метојх и ја” , како каже, осим породице и пријатеља, још једино га чине срећним у Београду.
Извор: Политика
